SVETA IKONA, MI I ŠKOLA
Hrišcanin
je covek carskog i sveštenog porekla koji zivi na
liturgijski nacin, pa otuda njegovo delo ili podvig ima karakter
liturgicke svecanosti. Konkretan primer ikonopisca i njegovog
sveštenog dela - ikone, u vezi sa hriscaninom, zahteva
sledeca zapazanja.
U staroruskoj poucnoj literaturi sveštenik i ikonopisac se
porede. Kao sto sveštenik bogonadahnutim recima i radnjama,
a Duh Sveti energijama, istovremeno cine da se hleb i vino
pretvore u Telo i Krv Hristovu, tako i ikonopisac bojama i
blagodacu Duha Svetoga zamišlja, vidi, tvori i ozivljuje
telo. Zato se i svešteniku i ikonopiscu postavljaju isti
zahtevi: voditi cist zivot, biti muz jedne zene… Ikonu ne
slika ikonopisac sam, nego se taj proces odvija kroza nj.
Sveštenik i ikonopisac se pojavljuju u ulozi blagovesnika i
saradnika bozanske, nestvorene blagodati. Ikona se, opet, poput
Svetog Pricešca javlja svedocanstvom Bozijeg ovaplocenja.
Ona svedoci i o plodovima tog ovaplocenja: o svetiteljima ili
probrazenim, ili obozenim, ljudima, to jest o zivim ikonama
zivoga Bogocoveka. Najzad, u ikoni i preko nje ostvaruje se
naša molitvena veza s njima: s izobrazenim Likom
Ovaplocenoga Logosa Bozijeg i obozenim ljudima - covecanstvom
svetitelja, a sve u cilju našeg dospeca u njihovo stanje i u
kinoniju s njima: “Iz neblagocešca u blagocešce
prešavši, i svetlošcu znanja prosvetlivši se,
psalamski i rukama zapljeskajmo, blagodarno Bogu hvalu prinoseci:
i na zidovima, i na daskama i na sveštenim sasudima
izobrazenoj sveštenoj Hristovoj ikoni, i Svepreciste, i svih
svetih dolicno poklonimo se, odbacujuci bezboznu zlocestivih veru
(naime, cast Lika - ikone, kao što govori Vasilije, prelazi
na Prvolik)”, moleci se Hristu Bogu našem,
zastupništvom Preciste Njegove Matere i svih svetih, da bi
nam darovao veliku milost (Sluzba Nedelje pravoslavlja - Posni
triod).
Tacka sagledanja, odnosno pozicija zografa, sveštenika,
monaha, uopšte hrišcanina jeste njihova unutrašnja
pozicija. Oni ne slikaju, ne zapazaju i ne oprisutnjuju odlomak
nestvorenog sveta tajne, pa zato i nisu samo njegovi jednostrani
posmatraci sa strane i spolja. Oni ga slikaju, aktualizuju i
dozivljavaju saobrazno, sami se pri tom nalazeci unutar
nestvorenog sveta tajne. Buduci realno prisutni u njemu, oni nisu
primorani da ga zamišljaju: otuda ga oni kao njegovi aktivni
pricesnici i istovremeno nosioci, svestrano prikazuju i
projavljuju.
Ako je rec o ikonopiscu, ponavljamo - on daje likove i predmete
kao celovite, a ne onako kako bi mu se oni pricinjavali s neke
nepomicne tacke centralne ili normalne ili linearne prespektive.
Povodom formule Svetog Dionisija Areopagita da “projavljenje
stvari vaistinu predstavljaju ikone nevidljivih stvari”,
Averincev je izrekao sud da je Vizantija upravo na tom temelju
izgradila svoju teoriju ikone - odraza, koji je udaljen od svog
pralika nekom znacajnom razlikom, ali koji energijama samoga
pralika dozvoljava da u njemu, u odrazu, i preko njega, one,
energije, budu realno prisutne; to jeste, da izobrazeni lik
stvarno predstavlja buduci portret, kako je otac Stamatis Skliris
nazvao ikonu.
Izucavanje jezika ikone povezano je s dešifrovanjem jezika
slikarskih postupaka, a oboje s našim spasenjem, odnosno
nasim bogoslovstvovanjem. Semanticku ili jezicku suštinu
ikone najjasnije su uvidjali crkveni Oci. Ikonopisac je od
starine uporedjivan s jezikoznalcem, a ikone s pismenim ili
usmenim tekstovima. Tako je Sveti Nil Sinajski (V vek) pisao da
se ikone nalaze u hramovima “radi proucavanja u veri onih
koji ne znaju i ne mogu citati Sveto Pismo”. Buduci da ikona
za nepismene ima istu ulogu kao knjiga za pismene, jos na pocetku
se postavilo pitanje ikone, pitanje jezika vizuelnih znakova i,
istovremeno, pitanje paralelizma vizuelnog kazivanja i jezickog
teksta. Podsetimo se cinjenice da u Starom Zavetu covek moze cuti
Boga, a u Novom Zavetu on Ga moze i gledati. Ta okolnost u nacelu
opravdava pojavu ikone.
Tekst ikone je kanonizovan i bez iceg slucajnog u sebi. Kao sto
se prepisivac Svetog Pisma stara da prepiše tekst, svaki put
iznova unoseci u njega izvesne jezicke novine, ali pri tom ne
dirajuci u njegov sadrzaj, tako se i ikonopisac odnosti prema
ikoni: ikona s istim sizeom predstavlja prepis jednih te istih
tekstova, koji se medjutim, samo jezik menja. Ako pogledamo
recnik ikonopisca, naicicemo na, u suštini,
predanjsko-asketska prozrenja i otkrica pravoslavno ikonografije:
da je proces slikanja ikone simbolican proces raskrivanja slike.
Zograf slika Dolicnik ili raskriva dolicno, a pri tom
upotrebljena boja naziva se raskriška (raskrivac).Doticna
slika kao da se unapred pomalja na površini ikone. To, u
stvari, znaci da je ikonopisac otkriva, a ne da je stvara.
Sveštenomucenik otac Pavle Florenski kaze da “umetnik
ne sazdaje lik tako što ga iznosi iz sebe, nego samo skida
velove uzorno, s vec postojeceg lika: on ne nabacuje boje na
platno, nego, recimo, rašcišcava strane njegovih
naslaga ili zapise duhovne realnosti”.
Drugim recima, pokajanje jednog hrišcanina i njegovo
stvaralaštvo se poistovecuju, na taj nacin oni postaju
jedinstveno delo Duha Svetoga. Kada je o hrišcanima rec,
hrišcanin svetotajinskim zivotom postaje ziva ikona, a
njegovo stvaralacko delo - ikonopis, postaje odsjaj njegovog
licnog obozenja, odnosno odsjaj u njemu zivuceg Hrista - odsjaj
Hrista Bogocoveka u kome obitava sva punoca bozanske slave. To je
bio i ostao put i nacin slikanja ikone; ikone Hristove koja treba
telesno da odslikava punocu bozanske slave (patrijarh Pavle).
Od naših dragocenih ikonopisaca mi ocekujemo da oni ubuduce
zaista raskivaju ove zapise duhovne realnosti, i da nas onda
svojim ikonama poucavaju i podsecaju na “naš zivot u
Hristu, zajedno sa svima svetima” (Ef. 3, 14:19), a time i
našu buducu slavu u Hristu, zajedno sa svima proslavljenima.
ŠKOLA
LIKA I PODOBIJA
Bolje nego ostalima hrišcaninu su poznate dubine uma i srca
covecijega. Nailazeci se sav u sastavu toga dvoga, on svoje srce
oseca kao prekrupu iz koje odzvanjaju zamasi uma kao krupe kojom
on mrvi pomisli. Hrišcanin, opet, jeste istovremeno vrsta
kovaca i rastopa; pre nego sto se rastop stine, kovac ga iskiva u
celinu. Zato je hrišcanin u stalnoj trci s vremenom, ne bi
li stigao da pomocu blagodatnog ognja, blagodatne rose ili
blagodatne svetlosti uoblici sebe, rastopinu, u jednu umnosrdacnu
celinu. Tom i takvom umetnošcu savesni hrišcanin
iskupljuje svoje vreme, to jest stvara umetnicko delo od samog
sebe i samim sobom, delo izgriadno po karakteru. Predajuci Duhu
Svetom sebe ogvozdalog strašnom neosetljivošcu,
hrišcanin stvara uslove za istinsko prelazenje u
hristoljepije. Mi znamo da za hristolepotom ceznu svi, makar u
ukrašavanju sebe bili neuspešni, to jest neistinito
lepi. Naime, i demoni posezu za svojom negdašnjom lepotom,
medjutim, sada samo s ciljem da pomocu obmanljive lepote unakaze
Bozije sve i sve. Mi medjutim, govorimo o hrišcscaninu koji
ište Boziju blagodat da bi, u saradnji s Duhom Svetim
Urasiteljem, namalao sebe hristolikošcu i uzveo se do
savršene ljubavi.
O svemu tome ovako je govrio bozanstveni Dijadoh, episkop
foticki:
“Sveta blagodat nam kroz krštenje daruje dva dobra, od
kojih jedno beskrajno nadilazi drugo. Prvo dobro daruje nam
odmah, jer nas obnavlja u samoj vodi i spira svu našu
necistotu graha, prosvetljujuci sve crte duše koje
sacinjavaju ono - po obrazu. Drugo pak dobro krštenje nam ne
saopštava odjedanput, nego ceka da s nama postigne ono - po
podobiju. Kada, dakle, um pocne duhovno snazno da oseca ili
okuša blagodat Svestoga Duha, tada treba razumeti da ona,
blagodat, pocinje, takoreci, da zivopise podobije na liku. Jer,
kao što zivopisci najpre pomocu boje skiciraju oblik coveka,
po potom, dodajuci boju za bojom, izobrazavaju izgled prototipa
do samih njegovih vlasi, tako i blagodat Bozija kroz
krštenje najpre dovodi lik u ono stanje u kome se on nalazio
prilikom stvaranja coveka. Kada, dakle, blagodat spazi da mi od
sveg srca zelimo krasotu podobija, i dok pri tom nagi i spokojni
stojimo u njenoj radionici, ona boji vrlinu vrlinom i prevodi
izgled duše iz slave u slavu, izobrazavajuci tako u njoj
karakter podobija. I mada nas culo obavestava da se u nama
obrazuje podobije - mi smo ga vec pojmili iz tajne prosvecenje*.
Um stice sve vrline kroz osecanje ravnomernog usavršavanja i
neobjašnjivog sklada. Pa ipak, on ne moze steci duhovnu
ljuba ukoliko nije potpuno prosvetljen Svetim Duhom. Ako pak
bozanska svetlost umu još nije otkrila sve ono što
sacinjava podobije, makar imao sve ostale dobrodetelji, on ce
ipak ostati nepricastan savršenoj ljubavi, a steci ce
podobije i bozansku ljubav samo onda kada se bude upodobio
bozanskoj vrlini (pod upodobljenjem Bogu podrazumevam pak ono
što je i koliko je coveku moguce postici pomocu Bozijom).
Kao što se u zivopisu liku dodaje ona boja koja preovladjuje
nad svim ostalim bojama da bi istakla njegovu slicnost sa
prototipom sve do samog njegovog osmeha, tako biva i kod onih
koje bozanska blagodat zivopiše u Bozije podobije; tada se
ljubavlju dopunjuje prosvecenje i tada se time pokazuje da je lik
dobio krasotu punoce podobija. Osim ljubavi, nijedna vrlina ne
moze duzi doneti bestrašce. Dakle, ljubav je punoca zakona
(Rim. 13, 10). I tako, mada se nas unutrašnji covek obnavlja
iz dana u dan hraneci se ljubavlju, on ce se ipak potpuno
obnoviti samo kada bude dostigao njenu punocu.”
(Od ikone k podobiju, 89, Stotinu “Gnostickih
glava” Svetog Dijadoha Fotickog, II izdanje, Solun 1990,
201-202)
*Krštenje.
<< povratak na prethodne tekstove o ikonama