Trazili smo se po tuđim zalutalim osmesima
                                blesavo razvučenim i praznim...
                                Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
                                otrovnom dahu sosptvene setve...
                                Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
                                zamorno tupim i neprolaznim...
                                I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
                                San koji uzleće iznad kletve...

                                Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
                                U iluziju veruju samo izgubljene duše.
                                U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
                                oživljavaju dubine što te videše i čuše
                                kako izranjaš iz svemira
                                kroz paučinu svesti...

                                Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
                                otežalih eona vremena...
                                Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
                                i prelivaju poslednje kapi...
                                I one što su sve videle, i one što su čule
                                posrću pod teretom bremena...
                                Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
                                pre no što se stopi, ishlapi...?

                                Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
                                U iluziju veruju samo umorni i stari.
                                U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
                                što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
                                dok te u moru kajanja
                                nalazim negde u sebi...

                                Dragana Konstantinović
..
.