.


.
.
.
.
.
JEDAN DAN U VOZU

                        Putovanje za vreme kišovitih jesenjih dana može da bude vrlo
                monotono i prazno, čak štaviše i deprimirajuće. Pogotovu putovanje
                vozom. Sediš u odvratnom, prljavom kupeu, sklanjaš pogled sa pocepanih
                čarapa babe koja sedi preko puta dok se sa druge strane upireš da
                elegantno pomeris pozamašnog saputnika koji je izgleda rešio da oslonac
                za glavu nađe upravo na tvom ramenu. Nozdrve su ti ispunjene mirisom
                vlage i memle, a za sve to vreme dve oniže bubuljičave tinejdžerke uporno
                mljackaju grickajući semenke u pauzama između dve isprazne priče i bez
                imalo griže savesti bacaju đubre na pod.
                        Naše železnice...
                        Bacio sam pogled kroz prozor zamagljen od sitne kiše zalepljene za
                vekovne naslage prašine. Kad bih mogao samo malo da ga otvorim, kad
                bih mogao da udahnem barem malo svežeg vazduha, pa makar mi to bilo
                poslednji put u životu. Ali ne... Već vidim buđenje nervoznog polupijanog
                saputnika sa odvratnim zadahom u ustima i histerični vrisak debele babe u
                pocepanim čarapama... Zar da dobiju upalu pluća od promaje!? Ne, ipak
                ću pokušati da izdržim. Uostalom, vreme radi za mene. Još samo četiri
                sata i ugledaću svetla Beograda...
                        Mislim da sam zadremao. Zapravo, to bi bilo jedino logično
                objašnjenje, jer kad sam ponovo otvorio oči u kupeu više nije bilo ni
                pijanog putnika, ni babe, ni tinejdžerki... Ničega osim prijatne tame i
                opojnog tugaljivog mirisa đurđevka... I naravno, Nje.
                        Sedela je na sedištu nasuprot mog, nežna, setna, nedodirljiva, moja...
                Nešto blisko i milo, nešto prepoznatljivo sa nikad zaboravljenim ukusom
                prvih trešanja i nesto neopisivo divno sa mirisom srećnog detinjstva
                prostrujalo je mojim venama.
                        Izvinite, da li smo se već negde sreli?
                        Ne, Nju nisam mogao da pitam tako nešto. A i zašto bih?! Pogledao
                sam Njene oci, duboke, nežne, nedokučive i nestvarne istovremeno. Nema
                potrebe da je pitam bilo šta, pa Ona sve zna. Naprosto sam bio siguran da
                je Ona u stanju da čita moje misli kao da su mi ispisane na čelu.
                        - Zaboravio si me...
                        Bila je to više konstatacija nego pitanje. Pogledao sam je
                pokušavajući da dokučim jednu iznenadnu istinu koja je izletela pred mene
                pitaj boga odakle i ostala da visi tu negde u vazduhu između nas, nema i
                neuhvatljiva. Nisam uspeo da je dosegnem. Nisam uspeo ni da je naslutim.
                Razočaran sopstvenom nesposobnošću, spustio sam pogled. Ona je ionako
                već znala moj odgovor.
                        - Morala sam da te vidim, makar samo na tren, - prošaputala je. -
                Morala sam da se uverim da se nisi promenio. JA se nisam promenila...
                        - Ne, - odmahnula je rukom kada sam ja pokušao da joj upadnem u
                reč. - Nemoj da se brineš zbog toga. To nije ništa strašno. Pomoći ću ti da
                setiš...
                        Osetio sam dodir ruke na čelu. Lahor nežnosti koji sluti uragane strasti
                skrivene tu negde pod Njenim  prstima. Dodir koji je trajao samo delić
                sekunde, a značio ceo jedan život. A onda sam usnio čudan san...

* * *

                        Živeo sam u maloj kući pored obale reke, staroj i trošnoj, sa
                dosadnom, džangrizavom ženom i celim buljukom neke sitne musave dece.
                Radio sam po cele dane,  kulučio i kulučio, pokušavajući da nahranim
                uvek gladna usta. Nije mi uspevalo. Koliko god bih se trudio, hleba nikada
                nije bilo dovoljno. Takav je to život bio, muka i kuluk bez odmora i
                prestanka. Ali, nisam se žalio. Moralo se.
                        Jednog dana, iznenada, ugledao sam Nju. Gazdinu ćerku. Prvo sam
                osetio miris, svež i opojan, omamljujući. Zatim sam čuo šuštanje dugačke
                bele suknje. A onda sam je i video. I to je bilo sve. Iza toga, za mene život
                više nije imao smisla. Radio sam ja i dalje, i dalje sam kulučio za komad
                hleba ili mericu mleka, samo, sada je predamnom jasno bila ispisana
                uzaludnost svega. Nisam mogao da je imam, a to jednostavno nisam mogao
                da podnesem. I jednog dana, više me nije bilo...

* * *

                        Bio sam mamina maza i loš sin bogatog tate. I imao sam novac koji
                daje moć. Moglo mi se. Jedino zanimanje u životu bio mi je provod, jedina
                obaveza izmišljanje novih načina za trošenje novca. Sve dok nisam
                upoznao Nju. Ona je jedina u mene imala poverenje, jedina znala kako da
                u meni probudi nešto lepo. I bila je jedina koja me je volela. Uspela je da
                me natera da stanem na sopstvene noge i da u meni probudi odgovornost za
                sebe samoga i za nju. Dalje nije stigla. Moji su zaključili da život na
                mansardi sa ženom sumnjivog porekla za mene nije buducnost, i
                jednostavno su nas razdvojili. Nikada nisam saznao kuda je otišla i šta se
                sa njom desilo. Ja sam oženjen boljom prilikom odživeo svoje dane uz
                tuđe žene i loš viski. I uz sećanje na omamljujući miris prvog đurđevka.
                        Nju nikada više nisam video.

* * *

                        Kako to obično biva, upoznao sam  je  sasvim  slučajno. Nije prošlo
                puno vremena nakon prvog susreta i ja sam shvatio da je ceo moj život
                izmenjen. Nije mi smetalo. Mirisala je na proleće, razlistano i cvetno.
                Imala je neverovatnu sposobnost da sve oko sebe oplemeni, ulepša, oboji
                svojim bojama. Imala je telo anđela, oči sanjara i snagu orkana. Imala je
                dušu. A ja sam bio srećnik koji je imao nju.
                        Ne znam ni sam kako se sve to dogodilo. Jednog trenutka sam sedeo u
                automobilu sa njom, a već sledećeg sam ležao u beloj sobi uvijen u zavoje,
                nepokretan. Kasnije su mi rekli da nje više nema. A to nije bilo ono
                najgore. Najgore je bilo to što je Ona poginula mojom krivicom.
                        Morao sam da nastavim da živim sa tim saznanjem...

* * *

                        I tako redom...
                        Pred mojim očima odvijali su se različiti filmovi, groteskni prizori iz
                mojih života. Neki su bili srećni, neki manje srećni, neki tužni. A svi su
                imali jednu istu zajedničku osobinu. U svakom je Ona imala glavnu žensku
                ulogu, u svakom sam je voleo, i u svakom sam morao da je izgubim...
                        A sada? Šta se dešava sada?
                        Pomislio sam na Žanu, na klince, na svoj posao, na teško stečeni
                stan. Da me je neko juče pitao za mišljenje, rekao bih da sam zadovoljan
                svojim životom. A jesam li? Pogledao sam je krišom. Ne, ja sa Žanom ne
                živim, ja samo životarim. A moraću tako i da nastavim, do svoga kraja. Ni
                ovaj život ne zavisi od mene. I ovo je sudbina.
                        Jedan davni greh, toliko davni da su ga i pokolenja svojim predanjima
                skoro u potpunosti izmenila, upravlja mojim životom. Kažnjava me. Traži
                od mene da se žrtvujem i žrtvujem i žrtvujem dok ne iskajem sve. I ovaj moj
                život, uz sobu manje, uz mala kola i velike kredite, samo je još jedno
                iskušenje. Ovoga puta poslednje...
                        Pogledao sam je i nasmešio joj se sa ljubavlju, svestan da je ova
                žrtva poslednja, da smo nakon ovog iskušenja čisti. I da je sledeći život
                samo naš...

* * *

                        Iznenadni trzaj voza prenuo me je iz dremeža. Skočio sam kao oparen
                i u prvi mah nisam mogao da se setim gde se to nalazim. Onda je do mene
                doprlo ujednačeno hrkanje i roptanje i zasmetao mi je nečiji lakat koji je
                prebivao negde u predelu mojih rebara. Izgleda da sam odspavao dobru
                partiju. Pa, dobro, utoliko bolje. Prošla su četiri sata i voz je upravo ulazio
                u svoju poslednju stanicu.
                        Ustao sam i pažljivo pokupio svoje stvari. Glava mi je jos uvek bila
                puna utisaka. Da, bio je to zaista čudan, nesvakidasnji san. San koji se
                pamti. Ili to možda ipak nije bio san? Bože, a kako bi tako nešto moglo da
                bude stvarnost? Sve je to samo posledica ujednačenog, ritmičkog
                kloparanja voza. Samo to i ništa više.
                        Ni sam ne znam zašto, na vratima kupea sam se osvrnuo i pogledao
                kroz prozor. Kiša je prestala ali su prozori jos uvek bili blatnjavi i
                zamagljeni. A kroz tu izmaglicu, na prozorskom staklu još sam nazirao
                Njen lik.
                        Izašao sam iz voza i uputio se ka izlazu iz stanice, izbio na Nemanjinu
                i krenuo polako peške prema Slaviji. Beograd okupan jesenjom kšsom
                blistao je od odsjaja uličnih svetiljki. Udisao sam vazduh punim plućima
                što je bilo pravo zadovoljstvo posle one memle u kupeu. Naprosto sam
                uživao u svežem večernjem vazduhu koji je mirisao na kišu, opalo lišće i
                prvo kestenje... A onda me je iznenada zapahnuo miris nikad zaboravljenog
                đurđevka...
                        Đurđevak usred jeseni! Miris đurđevka?! Pa događaj u vozu
                uopšte nije bio san! To je Ona! I sada je tu, pored mene! Bio sam toliko
                šokiran tim saznanjem da mi je trebalo malo vremena da se povratim. A za
                sve to vreme miris đurđevka osvežavao mi je sećanje na neko davno
                proleće, na neki život još ne proživljeni, na Nju.
                        Ona me čeka...
                        Ovo saznanje ulilo mi je pravo zadovoljstvo i dalo mi snagu. Još
                jednom sam udahnuo vazduh punim plućima pre nego što sam uskočio u
                tramvaj koji će me odvesti kod Žane. Ništa mi više nije bilo teško.
                Odživeću ja i ovo, a nakon toga, znao sam, biće dovoljno vremena za nas...

                        Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to SF PROZA
1