Kolibe evo na kraju sela,
čarobnjak takve gradi,
čađava, mrka, sa jednim okom.
Šta li se u njoj radi?!

Čuje se zveket, lupa i tutanj,
još će da grune mina!
Da nije tamo veštac iz priče,
okiva Brku, džina?

Ne boj se, bato, slobodno priđi,
ulazi, nije varka.
Tu ćeš da nađeš kovača starog,
suseda moga, Marka.

Kasno je veče, bura se sprema,
oblaci nebom jezde,
a kovač grmi čekićem teškim,
iskiva zlatne zvezde.

Eh, sada znadem zvezdanog tvorca,
tu više nema tajne:
to stari kovač večeri svake
prosipa iskre sjajne.

Nekad je nebo tužno i crno,
noćna pustinja prava.
Znadem i zašto, to ću ti reći:
umorni kovač spava.

Ponekad samo prosine mesec
kroz oblak lika snena.
To ti je vatra kovača Marka,
tinja - zaboravljena.

Branko Ćopić
.
.