.


.
.
.
.
.
                                LOVCU NA JELENE
                                Đuri Maljkoviću

                                Gledam te kroz misli kako u vrh čuke,
                                dok vetrovi ore i prvi sneg drema,
                                sam sred šumskog mira trljaš svoje ruke
                                da ugreješ telo dok se nišan sprema.

                                Vatra je vec zgasla, tek neki žar bljesne,
                                tišina blaženstva tiho dušu dira,
                                tek poneka grana zapucketa, kresne
                                kada zver zaluta il' vetar zasvira.

                                Da li je baš ovo ono što ti čekaš?
                                Vidim da iz grudi uzdah ti se ote
                                dok očima šaraš i pušku pripremaš,
                                sam sred večne šume i večne lepote.

                                Šćućuren u leglu gledaš šta će proći
                                dok ti preko crne cevi pogled zrači.
                                U rukama držiš zakon ljudske moći,
                                al', da l' samo zato postaješ najjači?

                                I ova je šuma kolevka nas sviju
                                jer svi ponikosmo iz istoga stenja,
                                i njene tišine isti zakon kriju
                                i za zverad i za naša pokolenja.

                                Poslušaj šta vetar hoće da ti šapne
                                dok ćutiš u srcu tog šumskog prostranstva.
                                Poštuj Šumski zakon kad se puška zapne
                                i molim te, nemoj simbol dostojanjstva...

                               Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1