Učili su me kako da volim
                                svaki krajičak te zemlje moje,
                                da sam njen deo i da postojim
                                kroz njene zvuke, mirise, boje.

                                I volela sam nebo i ptice
                                i hladovinu u Bulevaru,
                                ulične tezge, tramvajske žice,
                                školice dečje na trotoaru.

                                I boje duge nad mokrim gradom,
                                i gradsku buku, i huk sirena,
                                dvorište moje s debelim hladom
                                i hrpom dragih mi uspomena.

                                I sunčan dan i pokislo veče,
                                putovanja u prašnjavom vozu,
                                miris kestenja kada se peče,
                                knjige što gaje rimu i prozu.

                                I svako polje, livadu, šumu,
                                i sve planine, vrleti, stene,
                                i svaku štraftu na svakom drumu,
                                i sve, sve drugo tu oko mene.

                                Tek kad odleteh negde daleko
                                gde sunce pada kad tamo rudi,
                                shvatih da nije nešto već neko
                                što čini zemlju - da su to ljudi!

                                Sad je već nemir u meni sveo,
                                ostaše samo još uspomene...
                                Ja više nisam te zemlje deo,
                                sad je ta zemlja deo mene.

                               Dragana Konstantinović
.

..........