.


.
.
.
.
.
                                NE PRIZNAJEM RASTANKE

                                Ne priznajem rastanke
                                i nikad neću.

                                Suviše boli kada se grubo
                                otkine cvet
                                koji tek niče;

                                kada na samom početku priče
                                vreme zatreperi i stane,
                                baš kada bleda,
                                još prazna zora
                                mesečevo srebro ućuti;

                                i kada zamre let povetarca
                                što dahom sluti
                                uzdahe nove, nasmejane...

                                Ja želim da još s tobom gledam
                                kako se bude zlatasta mora,
                                da s tobom dišem i da te volim
                                i vatrom noći i zore sjajem.

                                I zato ne dam, i zato neću,
                                i zato rastanke ne priznajem.

                                Želim da živim tvojim dahom
                                i da se smejem osmehom tvojim,
                                želim da bolujem tvoje boli
                                i da strahujem tvojim strahom
                                dokle me ima,
                                dok postojim.

                                Želim da sanjam tvoje snove
                                i da kroz virove tvoje reke
                                ponovo osetim prste u kosi;

                                da razvejano seme maslačka
                                tvoj vetar nosi
                                i sipa u šarene misli neke,
                                u žute duge na modrom tlu.

                                Zato ne dam i zato neću.
                                Zato moj odraz još vešto krije
                                istih osmeha tajne daleke.
                                Zato ću uvek biti sa tobom,
                                u dašku misli ili u snu.

                                Još uvek naš cvet negde niče,
                                još uvek naše tajne snije
                                i ustreptalom lepotom traje
                                dok mu na lati leptiri sleću.

                                Svi su rastanci tužne priče,
                                zato ja rastanke ne priznajem
                                i nikad neću.

                               Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1