.


.
.
.
.
.
                                PESMA ZA LIDIJU

                        Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem. 
                Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

                        Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
                koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
                bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
                lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
                sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
                zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
                kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
                koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
                skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

                        Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
                moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
                moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
                okeana.

                        Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
                površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
                jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
                talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
                noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
                iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
                nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
                misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
                ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
                smo obe sazdane...

                        Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
                već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
                ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
                tog nemirnog, talasavog pokrivača.

                        Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
                Jednostavno... ne umem...

                                Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1