.
.
.
PESMA ZA LIDIJU
Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...
Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...
Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.
Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...
Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.
Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...
Dragana Konstantinović
..
. |