.


.
.
.
.
.
                                PIŠI MI...
                                Dragani Tucaković

                                Da li još uvek, nekad,
                                kad pomisliš da stvarnost
                                u zaborav sve slutnje zavije,
                                živne u tebi iskra
                                kroz magičnu nestalnost
                                i obasja lutanja naša
                                i susret koji još čeka
                                tamo negde sred gužve
                                na uglu pored Slavije...

                                Da li još uvek snivaš
                                i snima bojiš sve dane
                                dok sivi dani teku,
                                razlivaju se i nose...
                                I da l' još u uglu usana
                                iste osmehe skrivaš
                                i isto, nehajno, rukom
                                otklanjaš pramenje kose...

                                Da li ti misli još nose
                                iste nijanse poleta
                                ili ih sad seče košava
                                k'o topli dah zimskim rezom...
                                Da li još uvek pričaš
                                plamenim krilima poneta...
                                Da l' još onako žurno
                                uveče koračaš Knezom...

                                Da li jos uvek pušiš?
                                Čitaš li iste knjige?
                                Da li još uvek voliš
                                da slušaš Baha i Lista...
                                Da li još uvek vešto
                                u sebi promaje gušiš,
                                da li još vedro grabiš
                                i ne haješ za brige...

                                Da li si još uvek ista?

                                Ti uvek imaš mesta
                                u meni i mojim danima
                                i zato ne pitaj čemu,
                                ne pitaj da li mi treba...
                                Kroz tvoje reči i šapate,
                                kroz susret koji ne presta,
                                sa tobom i ja šetam
                                pod svodom našeg neba...

                                Ne misli da l' i nad mene
                                poneki oblak se klanja...
                                Ne brini da l' će me možda
                                tvoja priča zaboleti...
                                Dok mi pišeš o svemu
                                uklanjaš sva rastojanja,
                                i zato, samo mi piši,
                                i ne pitaj da li ću voleti...

                                Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1