.


.
.
.
.
.
                                POMEN JEDNOM MOSTU

                                Mostovi se prave da spajaju ljude
                                i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
                                živeo si usred naše rodne grude
                                i čuvao svakog od nas neizmerno.

                                Ponosna sam bila na lukove tvoje
                                i volela svaki kamen tvoga tela
                                dok su njima lile kolone da spoje
                                jedan deo sa tlom onog drugog dela.

                                Reka ispod tebe brojila je leta
                                i delila s tobom lepote i muke,
                                a ja bih svaki put kad tobom prošetam
                                dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

                                Rasla sam sa tobom, učila od tebe
                                i od reke što je ispod večno tekla,
                                pa sam te na kraju upila u sebe
                                da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

                                Jednog dana rekom potekla je zloba
                                koju su nanele neke davne kiše,
                                jača i od tebe i od kraja oba
                                pa ti se lukovi na dva polomiše.

                                Plakala sam nemo i jos uvek plačem
                                što su te ubili u jeku mladosti,
                                što zlo postalo je od ljubavi jače,
                                što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

                                Jednog dana neki nov most će da svane
                                odmah pored mesta gde si slavno pao
                                pa će da nastavi da spaja dve strane -
                                nastaviće tamo gde si nam ti stao.

                                I to valjda tako i treba da bude,
                                dobro je da puno svud mostova ima,
                                mostovi i treba da spajaju ljude,
                                a ljudi da žive sa svim mostovima.

                                Ipak, ja sam tužna što te nema više
                                i što sada gledam samo tvoje seni,
                                al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
                                ubiju i taj moj most što je jos u meni.

                                Dragana Konstantinović

................................

..
.
.
.
.
Back to POEZIJA
1