Noćno nebo verno se oslikavalo na svetlucavoj površini vode
                ispresecanoj mnoštvom ostrvaca od belog peska. Udaljene palme nudile
                su svoje okrilje i sa setom šaputale tajne prohujalih eona. Niko ih više
                nije slušao. Sve zvezde su bile mrtve, a ovaj jedini preživeli čovek bio je
                previše okupiran brigom o sopstvenom opstanku da bi ih primećivao.
                        Celu je večnost skupljao otpad koji su nanosili zvezdani talasi. Sve
                je izgubio osim golog života i nade da je možda tamo negde u nekom
                zabačenom rukavcu svemira još neko ostao u životu. Da li je moguće da
                je on jedini preostali pripadnik ljudske vrste? Da li je moguće da će
                njegovim krajem biti označen i kraj čovečanstva? Prastari zvezdani
                tragač još je nekako funkcionisao i njime je povremeno uspevao da
                uhvati davno poslate zalutale poruke, i još češće mrtve i hladne delove
                brodova, svemirskih stanica ili čak ostatke građevina - neme svedoke
                uništenih civilizacija. Ipak, istim žarom je nastavljao da lovi iz dana u
                dan i da traga za još nekim daškom života. To je jedino što mu je bilo
                preostalo.
                        Zamišljeno je posegnuo rukom u unutrašnjost crne kapsule koju je
                ovaj put ulovio. Smežurana površina kapsule svedočila je o vremenu koje
                je provela plutajući svemirom. Još jedna ko zna kad poslata poruka,
                pomislio je. Jedva ju je uhvatio jer je letela skoro brzinom svetlosti. Ko li
                je slao poruku tom brzinom? Primetio je da kapsula krije još jednu
                komoru ali se nije obazirao. Verovatno je neko u vreme dok su planete
                još uvek vrvele životom pokušao da pošalje nešto izbegavajući
                federacijske carine. Šta god da je unutra, njemu to sad ništa neće značiti.
                        Još jedan propali ulov. Još jedna izgubljena noć. Još jedan dan
                manje do njegovog konačnog kraja...
                        Izvadio je memorijsku pločicu koja je stajala na vrhu i uključio je.
                Ako ništa drugo, bar će još jednom makar na kratko kroz tuđa sećanja
                da proživi život kojeg više nema...

                        Nikada neću zaboraviti to leto. Bilo je to još u ono vreme kad su
                Vulkanci živeli u slozi za Marsovcima. Roditelji su me po prvi put pustili
                samu na letovanje i ja sam se sva srećna sa par drugarica zaputila ka
                toplom suncu i crvenim plažama Marsa.
                        Mars mi nije bio ni nepoznat ni stran. Već sam nekoliko puta letovala
                tamo, doduše, sa roditeljima. Svi sa Vulkana išli su najčešće upravo na
                Mars kad bi se uželeli opuštanja i mira. Ipak, ovo putovanje za mene je
                imalo posebnu draž jer sam ovaj put išla sama.
                        Mrko crveno veče polako je donosilo smiraj nakon napornog dana na
                plaži kad smo odlučile da prošetamo pored izvijugane obale i napravimo
                par snimaka. Posebno nas je radovalo kad bi u 3D projekciju uhvatili i
                neku od živahnih zalazećih sunčevih zraka koju bi kasnije pomno
                proučavali iz svih uglova.
                        Došao je red da slikaju mene kad je iznenada do mene doskočio
                nepoznati mladić, u pravom trenutku da i on bude ovekovečen na snimku
                zajedno sa mnom. Moje drugarice su se nasmejale ovoj šali i pitale ga kako
                da i njemu pošalju sliku.
                        - Stavite je u bocu i bacite, ja ću da je nađem.
                        "Poruka u boci" postala je popularan način za razmenu necenzurisanih
                poruka između planeta mada dosta nepouzdan jer je bilo dosta teško
                uhvatiti poruku zvezdanim tragačima, ma kako precizni oni bili. Pored toga,
                da bi mu poslali poruku u boci trebale su nam i njegove koordinate koje
                nam on, naravno, nije dao.
                        Dugo nakon toga su se moje drugarice šalile na moj racun. Kako to da
                je baš uskočio sa mnom da se slika? Mora da tu ima nečeg...
                        Mislim da im baš zbog toga nisam ispričala o našem sledećem susretu.
                        Sedela sam sama na jednoj uzvišici i sa visine posmatrala predeo.
                Volela sam tako ponekad da se osamim i da se prepustim sopstvenim
                razmišljanjima, maštanju, ili da se jednostavno opustim i uživam u okolini.
                To sam radila i ovog puta. Predamnom je pucao pogled na zlatastu vodu
                oivičenu čudnovato izvijuganom obalom. Crvenkasto smeđa vegetacija
                činila je prizor magičnim i bliže obale šarala vodu svetlo smeđim
                senkama dok joj je sredina bila išarana Sunčevim zlatom. Prizor je
                izgledao kao savršeno urađeno slikarsko platno.
                        Nisam primetila kad je došao, samo sam u jednom trenutku osetila
                nečije prisustvo. On je već sedeo pored mene.
                        - Ti si sa Vulkana? - Pitao je.
                        To je bilo više nego očigledno jer svi mi Vulkanci imamo
                karakteristično izduženo lice i preplanuli ten. Prenula sam se iz
                razmišljanja. Bilo mi je jasno da je tražio nacin da započne razgovor pa
                sam okrenula na šalu:
                        - A ti si sa Marsa?
                        Nasmejao se. Primetila sam da su mu pege na licu postale izraženije
                dok je rukom nehajno otklanjao pramen plavičaste kose sa cela. Da li je na
                mene delovao taj osmeh, te pege ili svetlucavi odraz sunca u njegovim
                očima? Ne znam, znam samo da mi se u trenutku učinilo da se znamo već
                dugo, dugo, i da sam u istom trenutku osetila da je moje mesto upravo tu,
                pored njega. Prihvatila sam njegovu pruženu ruku kao najnormalniju stvar
                na svetu i pošla s njim neznajući ni sama kuda. To mi i nije bilo važno.
                        U toku sledećih nekoliko dana sate i sate smo provodili zajedno srećni
                što smo se našli. Reči nam nisu bile neophodne, razumeli smo se i bez njih.
                Držali smo se za ruke, obilazili predivne usamljene plaže, zaboravljene
                meandre ili bogate marsovske bašte. Nekako, uz njegovo prisustvo, i lepota
                prirode je u mojim očima počela da gubi sjaj.
                        Kako je vreme prolazilo nad nas se sve više nadvijala senka mog
                skorog odlaska. Nismo pričali o tome kao da će nam ćutanje na tu temu
                pomoći da izbegnemo neizbežno. Hteli smo da uživamo, da budemo srećni
                do tog poslednjeg odsudnog trenutka.
                        - Bićemo zajedno jednog dana, - rekao mi je pri našem poslednjem
                susretu, - nemoj u to nikada da sumnjaš.
                        Ja sam stajala nema, otupela, prosto ne verujući da je čas rastanka
                ipak došao.
                        Gurnuo mi je u ruku neko parče papira. Tek dosta kasnije kad se
                punički brod već nalazio na svojoj putanji ka Vulkanu, ja sam kroz koprenu
                suza bacila pogled na zgužvano parče papira i ugledala nekoliko našaranih
                brojeva. Koordinate njegovog zvezdanog tragača...

                        Razmenjivali smo poruke svakodnevno, vrlo često i više puta u toku
                dana. Smetalo mi je što moramo da budemo razdvojeni ali sam znala da
                sam ja u njegovim mislima isto kao što je on u mojim.
                        Razmenjivali smo misli ali i što šta drugo. On je meni slao svoje
                kolekcije zlatastih puževa i zrake sunca zarobljene u 3D projekcijama, ja
                njemu svoje najdraže knjige, uspomene zabeležene na memorijskim
                pločicama, kopije delova Vulkana koje on još nije video...
                        Jednom mi je napravio iznenađenje i doputovao u kapsuli 'boce'! Bila
                sam ljuta jer me je uplašila pomisao šta je moglo da mu se desi da ja kojim
                slučajem nisam ulovila poruku. On se smejao. Rekao je da nikada nije
                sumnjao u mene i da nemam razloga da se plašim jer je on tu, sada i
                zauvek...
                        Još nekoliko puta nakon tog leta on je dolazio na Vulkan, nekoliko
                puta sam ja odlazila na Mars. Vreme je prolazilo ali se naša osećanja nisu
                menjala. Naprotiv, postala su još jača. Već smo se oboje osamostaili i
                počeli smo da razmišljamo o našem zajedničkom životu. Gde ćemo živeti?
                Ovde na Vulkanu ili na Marsu? Meni je bilo svejedno, njemu takođe. Ti
                detalji su postajali nevažni pred željom da budemo zajedno.
                        Poslednji put smo se videli za moj rođendan. Nije mi javio da dolazi
                jer je hteo da me iznenadi. I bila sam i iznenadjena i srećna i ispunjena.
                Samo sa njim moj svet je postajao kompletan i imao je smisla. Ležali smo
                zagrljeni i kovali planove za budućnost. Ta nasa želja za zajedničkim
                životom je već postala tako bliska i dostižna, tako ostvariva i na dohvat
                ruke, tako realna. Oboje smo osećali da će ovaj naš rastanak biti poslednji.
                        A onda je iznenada počeo rat...

                        Ni on ni ja nismo mogli da verujemo da će Vulkan i Mars stvarno da
                zarate. Zašto bi? Dve planete koje se nalaze jedna pored druge i na kojima
                već vekovima živi mešovito stanovništvo, dve planete koje imaju
                zajedničku privredu i kojima je lakšse da opstanu zajednički pred moćnom
                imperijom Federacije. Ipak, odjednom su na povrsinu počele da izbijaju
                stare priče o nekim davnim neprevaziđenim začkoljicama i polako ali
                sigurno, i jedna i druga planeta počele su da se pripremaju za sukob.
                        Dok se sve odvijalo u okvirima pojedinačnih incidenata, mi o tome
                nismo ni pričali ni razmišljali. Sad mislim da je to zato što jednostavno u
                to nismo hteli da verujemo i što smo bili duboko ubeđeni da će sve da
                prođe. I to je bila naša greška jer da jesmo, mogli smo da odemo u bilo
                koju od zemalja Federacije i da sačekamo da prođe oluja. Mogli smo da
                sačuvamo i sebe i našu ljubav. Nismo to uradili. Isuviše nam se sve činilo
                neverovatnim.
                        Mislim da smo postali svesni ozbiljnosti situacije tek kad je on dobio
                poziv da se priključi Marsovskim vojnim snagama. Vulkanska odbrana je
                već bila u punoj pripravnosti i moj brat je takođe bio mobilisan. Dane
                bezbrižne mladosti zamenile su noći nesanice. Pred očima su mi titrale
                scene njegovog nasmejanog pegavog lica okovanog u crvenu marsovsku
                uniformu, i moga brata i drugih mnogobrojnih prijatelja postrojenih pod
                vulkanskom zastavom.
                        Usijanje je dostizalo vrhunac, polako ali neumitno. Postala sam
                apsolutno svesna da ovo sad više ne može tek tako da prođe. Nešto mora
                da se desi, nešto ružno i strašno samo šta? I kad prođe i ako prođe, i ako
                svi ostanemo u životu, šta će i kako će biti posle? Hoćemo li nas dvoje i
                onda imati budućnost?
                        Hvatala sam poruke jednu za drugom i sa nestrpljenjem očekivala neki
                tračak nade u njegovim odgovorima. Nije ga bilo. Ubrzo su prestale da
                stižu i poruke a to je značilo samo jedno - da on više nije kod kuće. Zar su
                već krenuli? Zar je moguće da je marsovska vojska stvarno na putu ka
                Vulkanu? Zar je moguće da je on krenuo u napad na Vulkan - na mene? Da
                li ovom ludilu ima kraja?

                        Da, sve ima svoj kraj. Do sada sam to već shvatila samo ni izbliza
                nisam mogla da zamislim da će kraj da bude ovakav.
                        Već dugo od njega nije stigla nijedna poruka. Ne, nijednog trenutka
                nisam posumnjala u njega niti u njegovu ljubav. Da je mogao da mi se javi
                on bi to učinio, znala sam to. To saznanje je jedino koje me je držalo, koje
                mi je pomagalo da opstanem i da sačuvam plod naše ljubavi.
                        Na veliko iznenađenje Vulkanaca Mars je dobio pomoć Federacije i
                sad su strane flote neviđenih mogućnosti vrvele oko naše atmosfere. Već
                se znalo i šta im je cilj: uništiti Vulkan i život na njemu. Zašto? Zbog čega?
                Ima li iko pravo da uništava bilo čiju postojbinu? Ima li iko pravo da
                uništava nečiji život?
                        Ja odgovore na ova pitanja verovatno nikada neću saznati jer je
                pitanje minuta kad ću doživeti svoj kraj. Nisam na vreme otišla a sada je
                kasno i da razmišljam o tome. Više i ne želim. Ostalo mi je da uradim još
                samo jednu stvar - da pošaljem poslednju poruku onome koga volim u nadi
                da će se vratiti kući na vreme da je uhvati...
                        Hoću li uspeti da podesim zvezdani tragač na prave koordinate pre
                nego što budem raznesena zajedno sa prahom rodne planete?
                        Sada i zauvek...

                        Čovek se približio bliže projekciji memorijske pločice kao da će mu
                to pomoći da bolje sagleda ono što je usledilo.
                        Poruka u boci je poletela. Usledila je eksplozija. Planeta se zgrčila
                a zatim rasprostrla u oblak prašine koji je nastavio da se širi. U jednom
                trenutku mala kapsula skoro je bila potpuno zahvaćena rasutim ostacima
                uništene planete. Ipak, ubrzo je odmakla i nastavila svoju putanju kroz
                svemir. Samo, putanja joj je bila lagano izmenjena i usled uticaja siline
                eksplozije, počela je da dobija na brzini...
                        Isključio je pločicu. Sad mu je postalo jasno zašto je poruka letela
                onako brzo! I neverovatnom igrom slučaja, uspela je da izbegne sve
                sledeće ratove i oluje koje su se nakon toga orile svemirom dok konačno
                i poslednja planeta Federacije nije bila uništena...
                        Ali, šta se to nalazi u komori? Šta je to što je ova devojka htela tako
                očajnički da pošalje pre nego što je proguta večiti mrak?
                        Pažljivo je otvorio vrata komore. Zvezde nisu sijale dovoljno jako
                da bi mogao da vidi unutrašnjost. Ipak, mogao je da primeti da se unutra
                nalaze dva smotuljka koja se pomeraju.
                        Nestrpljivo ih je izvadio i položio na površinu kapsule. Jedno
                novorođenče je zaplakalo nesvesno prsta sudbine koji im je
                povećavajući brzinu kapsule osigurao život. Nežno ih je uzeo u naručje.
                Devojčicino pegavo lice delovalo je nestvarno svetlo naspram lica
                tamnoputog dečaka.
                        Nasmešio im se s ljubavlju. Konačno je uspeo da nađe ono što je
                tako dugo tražio. Našao je decu koja će uz njegovu pomoć odrasti i
                postati začetnici jednog novog čovečanstva. Nadao se, boljeg...
                        Poneo ih je preko mora peska ka palmama u daljini.
                        Blistavo noćno nebo počelo je da gubi sjaj pred naletom ljubičaste
                zore.

                        Dragana Konstantinović
..
.