.


.
.
.
.
.
                        PRVA LJUBAV

                        Nemoj da mi uputiš više
                        nijedan pogled,
                        čak i ako bi smeo.
                        Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
                        i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
                        u neke moje još nerođene rime
                        žute i plave boje,
                        a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
                        Ne budi moje orkane snene
                        da se neki ne zakovitla iz pene,
                        ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
                        i kao što si do sada umeo
                        nastavi da gledaš kroz mene
                        u nedogled
                        iako tu ispred tebe stojim.

                        Nemoj uopšte da me gledaš,
                        zaboravi me.
                        Potroši svoje poglede na one druge,
                        na one što znaju da se kikoću,
                        da od svega naprave važnu temu,
                        na one izgubljene u beskraju
                        što ne znaju za samoću,
                        na one što se trude
                        da uvek nose šminku,
                        na one kojih se sve tiče
                        a tako malo znaju...
                        Gledaj njih,
                        zaboravi mene, klinku,
                        ja nisam takva niti takva mogu da budem,
                        ja sam iz neke potpuno druge priče.

                        Nemoj da mi uputiš više
                        nijedan osmeh.
                        Jedan je dosta.
                        Pomisliću da u tom novom još nešto piše
                        i bojim se, izazvaću podsmeh
                        kod onih kojih se sve tiče...
                        U meni se rodi i osta
                        želja koja klija i raste,
                        i izvija se i trudi
                        da izleti u nebo
                        i nemoguće preraste.
                        I zato nemoj, nemoj nikada više
                        da mi poklonis nijednog smeška.
                        Zamisli da me nema,
                        da ne postojim, tako je bolje.
                        Moram to da te molim jer se bojim,
                        strašno se bojim
                        da je tvoj osmeh samo greška.

                        Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
                        i petoj, i sedmoj,
                        pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
                        onima koje ne vole čekanje,
                        kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
                        odmah, bez razmišljanja,
                        a da ga prime još manje.
                        Pokloni ga njima, meni nemoj,
                        jer moj osmeh predugo sanja
                        dok ne ugleda svitanje,
                        predugo čezne da izleti,
                        predugo plete šarene duge,
                        predugo trepti dok ne sine,
                        a za sve to vreme
                        moje usne su neme.
                        Zato me zaboravi
                        jer ja nisam kao te druge,
                        ja sam iz neke sasvim druge šeme.

                        Nemoj da mi uputis vise
                        nijednu reč,
                        čak i ako to želiš.
                        Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
                        i šta ako ti to prekasno shvatiš
                        i poželiš da ih vratiš
                        i pričuvaš za neku drugu zgodu
                        kad vidiš šta u mojim očima piše,
                        pa se sneveseliš,
                        a već je kasno, već si ih pustio da odu?
                        Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
                        bojim se da će i moje reči da poteku
                        izazvane tvojim
                        pa će da se sliju u moćnu reku
                        i da teku i teku...
                        Tako se bojim
                        da će iz mene bujica da provali,
                        da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
                        da iskažem sve što smo do sad otćutali.

                        Neka tvoje reči odu na tamo neke
                        očima blizu
                        a mislima daleke,
                        na one što imaju raspletene kose,
                        što uvek slušaju ali retko čuju,
                        na one što se oblače u Rimu i Parizu,
                        na one kojima je važno šta će da obuku
                        i šta će da nose,
                        na one što se stalno utrkuju...
                        Na mene ne bacaj reči,
                        zamisli da ne postojim,
                        jer ja se bojim, strašno se bojim
                        da neće ništa da me spreči
                        jednom kad moja bujica krene,
                        kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
                        koje nam dele sreću i tuge.
                        Zato te molim, najlepše molim,
                        zaboravi mene,
                        ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
                        jer ja nisam i nikad neću
                        biti kao te neke druge.

                        I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
                        čak i ako se osmeliš
                        pa to poželiš,
                        čak i ako se na to odvažiš.
                        Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
                        jedina prava samo za tebe,
                        ona jedna od miliona
                        koja ti pruža more tišine
                        i svu silinu uragana
                        u istom trenu.
                        Ne, nemoj da me tražiš,
                        pusti me da sama svoje dane brojim
                        dok postojim,
                        dokle god trajem nekih dana,
                        dokle god moje vreme curi.
                        Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
                        nipošto nedaj.
                        Ja se neizvesnosti više ne bojim
                        ali bih radije da požurim
                        i da se sakrijem u uspomenu.

                        Potraži one neke druge
                        koje su svikle
                        da nose štikle,
                        koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
                        koje još uvek ispredaju prazne priče,
                        koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
                        koje nose samo uzdužne pruge
                        jer im samo takve dobro stoje,
                        koje ne pričaju nego se dovikuju...
                        Mene nemoj,
                        mene ne traži
                        jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
                        samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
                        samo neizrecivo malo parče istine u laži,
                        i nestalna kao morska pena
                        od koje sam sačinjena.

                        Bojim se, strašno se bojim
                        ako me nađeš
                        da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
                        istom silinom,
                        istom žestinom,
                        i da ću početi da postojim,
                        stvarno postojim
                        od tada pa sve do svog kraja.
                        Probudićeš moje orkane
                        i bujice i reke,
                        moji snovi će da dobiju lice
                        i da ostvare želje daleke.
                        Ali, šta je sve to?
                        Sve će to jednom morati da stane
                        jer kad tad stane sve što jednom krene,
                        jer kratak je ovaj ljudski vek
                        i prolazan poput lepote maja.
                        A ako me ne nađeš,
                        ako me nikada ne nađeš,
                        ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
                        odavde pa do večnosti, zauvek,
                        bez početka i bez kraja.

                        Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1