.


.
.
.
.
.
SLIKA

                        Konačno, nakon toliko vremena mukotrpnog rada i truda, Ares je
                svoju palatu opremio onako kako mu je sada odgovaralo. Ne može se reći
                da je palata pre toga bila neuredna, to ne, samo, trenutno je zaželeo malo
                promene i ništa nije moglo da ga zaustavi kada je jednom započeo
                preuređivanje. U toku radova mu se dešavalo da zanemari i svoje osnovne
                dužnosti ali, obzirom da je to samo dovelo do smirivanja uzvrelih strasti
                kapricioznih stanovnika Olimpa i da su zbog toga prekinute mnogobrojne
                međusobne čarke i razmirice pa makar i samo na kratko, to nikome nije
                smetalo i on je uspevao da izbegne gromove.
                        Zadovoljno se osvrtao oko sebe dok je koračao ogromnim
                zasvođenim holom, blistavim od beline mermera i sjaja metala. Koraci su
                mu odzvanjali uz jeku i on se zbog toga pritajeno smejuljio, gladeći pri tom
                svoj mač. Da, tako je... Dobio je dom dostojan sebe.
                        Jeka još jednog para gromoglasnih koraka vratila mu je ozbiljnost.
                Brzo je sklonio ruku sa mača i sa dostojanstveno podignutom glavom
                krenuo u susret pridošlici.
                        - Šta li to dovodi tvoj trozubac meni u pohode?! Možda ti Triton još
                uvek zadaje neprilike? Ili misliš da sam ja poslao Zevsa da uzima neveste
                iz tvojih talasa?
                        - Oštar ti je jezik poput mača, Arese.
                        Posejdon je slobodnom rukom zamišljeno pogladio bradu.
                        - Možda si hteo da vidiš moj dom? - Nastavio je bog rata pomirljivije.
                        - Atina mi je dala ideju, pa sam nešto malo izmenio...
                        - Čuo sam da si napravio čudo, pa sam došao lično da se uverim. I ja
                se nešto razmišljam da počnem sa preuređenjem mojih odaja, pa bi mi
                tvoji saveti dobrodošli. - Zamišljeno se osvrtao oko sebe posmatrajući
                svodove.
                        - Nego, sad mi pade napamet, kako to da ti Atina ne posla i sliku koju
                je naručila za tebe? Je li joj se možda toliko dopala da je rešila da je
                zadrži za sebe?
                        - O kakvoj ti to slici govoriš, Posejdone?
                        - Ti ne znaš? Hermes mi reče da je to čudo neviđeno Hefest radio po
                Atininoj zamisli. I ne samo Hefest. Apolon je radio na pozadini, a Prometej
                na ljudima. Hefestova je bila samo izrada. Tehnologija... I stvarno su
                napravili čudo.
                        - Ti si je video?
                        - Imao sam tu čast zato što sam nešto malo pomogao Apolonu oko
                morskih pejzaža...
                        Ares je nervozno izvukao mač iz korica i ponovo ga vratio nazad.
                Posejdon ga je za to vreme nemo posmatrao ispod oka.
                        - Pa, ne bih te više uznemiravao...
                        - Čekaj! - Uzviknuo je iznenada Ares. - Idem i ja sa tobom. Otišao
                bih sestri u pohode.
                        - Ne znam da li ti je to pametno, Arese. Možda je Atina namerno
                prećutala sliku misleći da te njome kasnije iznenadi. Možda sam se ja
                izleteo što sam ti je uopšte spomenuo... Što ne sačekaš barem do večeras?
                        - Što do večeras!?
                        - Pa, večeras će svi biti kod Zevsa na slavlju. Kad se svi budu
                napunili nektara i ambrozije moći ćeš spokojno da odeš do Atininih odaja
                i da proveriš da li je slika spremljena da bude dostavljena tebi, ili već
                ukrašava njene prostorije. Učini to za mene. Da ne bude posle da sam ja
                zabrljao... U ovom trenutku mi baš ne bi prijao Atinin gnev...
                        - Pametno govoriš, Posejdone. Učiniću kako kažeš...

* * *

                        Slavlje je bilo na vrhuncu kad je Ares pažljivo počeo da osmatra
                jednu po jednu zvanicu pojedinačno. Zevs je polupijanim očima gutao
                jednu poluboginju s vremena na vreme bacajući pogled na Heru koja je već
                satima nešto diskutovala sa Hadom. Atina i Hermes proveli su celo veče u
                živom razgovoru, tek bi se povremeno osvrnuli tražeći da im se dopune
                bokali. Afrodita je pokazivala svoj luk Dezdemoni i nešto joj objašnjavala
                dok ih nije prekinuo Apolon koji je još uvek nekako mogao da stoji na
                nogama. Sve u svemu, tu više niko nije bio trezan.
                        "Sad ili nikad", pomislio je Ares koji je celo veče svoje piće pažljivo
                prosipao iza sebe. Nečujno je ustao, usput popričao par reči sa Hefestom i
                Tritonom i, pazeći da ga niko ne gleda, napustio slavlje.

* * *

                        Velika centralna prostorija zidova isklesanih u oniksu nije krila
                nikakvu sliku koji Ares već nije znao. Osvrtao se oko sebe razmišljajući
                gde da je traži kad mu je pogled zapao za jedna vrata koja, kako mu se
                činilo, ranije nisu bila tu. Lice mu se ozarilo osmehom kad je shvatio da su
                otključana.
                        Prostorija u koju je ušao bila je mala, bez osvetljenja i nenameštena.
                Tiho je zatvorio vrata za sobom. Sa zida nasuprot ulaznih vrata do njega je
                dopiralo toplo zelenkasto svetlo, treperavo i stvarno poput Sunčevih zraka
                koji se probijaju kroz splet lišća i zelenila. Izvor svetlosti prekrivao je ceo
                zid i tek kada su mu se oči privikle na takvu svetlost mogao je da uoči da
                se radi o slici koja prikazuje olistalu šumsku zaravan na jednom prilično
                strmom obronku odakle je pucao pogled na livade i šume negde dole u
                daljini. U desnom uglu kroz lišće se nazirala koliba prekrivena šindrom
                ispred koje je čovek na panju cepao drva. Strma staza vodila je od  kolibe
                ulevo i nestajala u gustišu, dok su se na horizontu nazirala plavičasta brda
                oivičena zlatom. I to nije bilo sve. Ravnomerni udarci sekire, poj ptica i
                šuštanje lišća dopirali su do njega podjednako stvarni kao i izmešani
                mirisi svežine i iverja.
                        Iznenađen, nehotice je koraknuo unazad. Istovremeno, ceo prizor se
                pomerio i zatim ponovo zaustavio istovremeno kada i on. Očigledno, slika
                je bila trodimenzionlna. Ali mirisi i zvuci...
                        "Hefest je ovog puta prevazišao samog sebe", pomislio je. Gledao je
                nesvakidašnji prizor pred sobom uživajući u njegovoj lepoti. Potpuno
                neočekivano prizor je poremetio drvoseča koji je sekiru zario u panj, a
                zatim se uspravio, uzeo šareni zavežljaj sa obližnje  grane, prebacio ga
                preko ramena i uz zviždukanje krenuo nizbrdo stazom. Već nakon par
                momenata zamakao je u gustišu, a još nešto kasnije ni zvižduk se više nije
                čuo. Oduševljen neuobičajenom realističnošću jedne obične
                 trodimenzionalne slike, Ares je prišao bliže pokušavajući da joj dodirne
                površinu.
                        Pružio je ruku ali nije dotakao ništa. Misleći da nije prišao dovoljno
                blizu približio se još jedan korak i ponovo pružio ruku. Ni ovoga puta nije
                dodirnuo površinu slike, samo mu se učinilo da je na ruci osetio dodir
                povetarca. Iznenađen, treći put je pružio ruku jos dalje. Da, to je zaista bio
                povetarac. Saznanje da slika nema površinu probudilo je njegovu uspavanu
                radoznalost. Odmahnuo je glavom i zamišljeno rukom pogladio bradu, a
                zatim je zakoračio u nepoznato.

* * *

                        Zainteresovano je posmatrao prašnjavu unutrašnjost kolibe. Prelazio
                je rukom preko ognjišta, dodirivao odrtavele drvene činije, gledao
                neravne, propale zidove. Onda je izašao napolje. Pipao je i mirisao
                razbacano iverje, zainteresovano dodirivao sekiru. Zatim je sedeo i dugo,
                dugo posmatrao predeo.
                        Kako je Sunce počelo da se spušta ka horizontu tako je povetarac
                postajao sve hladniji. I pošto se već zasitio jednostavne smrtničke idile,
                ustao je i pošao ka mestu na kojem je i stupio na ovo tle. Hteo je da se
                vrati nazad. Ne malo se iznenadio kada se  nakon prelaska preko brižljivo
                upamćenog mesta, umesto u Atininoj palati i dalje nalazio u istom gustišu
                nadomak proplanka. Pokušavao je iznova i iznova. Vrata za povratak
                jednostavno nigde nije bilo.

* * *

                        Visoka crnokosa boginja mudrosti i ratnih veština stajala je usred
                prostrane odaje pokraj svog oca.
                        - Uspela sam, oče! Ares više neće moći da stvara svađe i ratove na
                Olimpu. - Prigušeno se nasmejala. - Predaleko je da bi mu to pošlo za
                rukom.
                        Zevs je sedeo lenjo oslonjen o svoj grom.
                        - Gde se sada nalazi?
                        - Negde u predelu Srednjeg Balkana. I ostaće tamo sve dok ne bude
                shvatio da ga nikakvo  proviđenje neće vratiti na Olimp dokle god ima
                želju da spletkari i unosi razdor među bogove.
                        - Jeli besan?
                        - Uh, - Atena se nasmejala i odmahnula glavom. - Ne možeš ni da
                zamisliš koliko. Ceo kraj je zahvaćen ratnim vihorom. Muškarci su u
                rovovima, žene i deca u  zbegovima, kuće i polja u plamenu. Puno gradova
                i sela je uništeno. I još uvek se rat širi...
                        - Možda ipak nije trebalo da ti to dozvolim... Poslednji put kad sam
                ga ja prognao sa Olimpa otišao je do Zapadne Evrope. Nedugo zatim ceo
                svet je bio obavijen ratnim vihorom. Jedva smo nekako sacuvali
                čovečanstvo...
                        - Misliš da bi trebalo da ga vratim?
                        - Ne, ne, ne... - Brzo se Zevs usprotivio. - Bez obzira što mi je sin,
                potrebno mu je malo ohladiti glavu. A bolje je da glavu hladi na
                smrtnicima nego na nama. Samo pripazi da se taj rat ne proširi. To bi
                onda mogla da bude propast i za nas.
                        Atina se ponosno uspravila.
                        - Bez brige, oče, držaću ga na području Dinarida. Ako bude trebalo, i
                godinama...

* * *

                        Za to vreme, negde dole u bogatim balkanskim šumama Aresov mač
                je sejao užas. Ares je bio jako besan. Bio je besniji nego što je ikada bio.
                Shvatio je da je postao žrtva zavere bogova i, razljućen tim saznanjem, na
                sve  strane  je svojim mačem iskaljivao bes. Znao je da će ga vratiti kada
                se smiri. Ali, on nije hteo da se smiri. I ponovo, po ko zna koji put, ljut što
                nema snagu da sa tog mesta dosegne Olimp, sevnuo je užas njegovog mača
                preko nedužnih ljudi.
                        Nije imao želju da jednostavno čeka da ga vrate na Olimp. Nije ga
                interesovalo hoće li mu povratak doneti mudrost ili svemoćni  gromovi, ili
                možda more sa svojim talasima sudbine... Hteo je nazad, i to što pre. A
                znao je i kako će to da izvede.
                        Osvrnuo se oko sebe i osmotrio nepreglednu pustoš.
                        Njegov mač ovde više nema šta da radi.
                        Odlučio je da krene na zapad.

                        Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to SF PROZA
1