.


.
.
.
.
.
                                SUSRET

                                Jedan se pogled iskrao kradom
                                iz plavog sna sa dna tišine,
                                zasjao iskrom, bljesnuo nadom
                                i zaživeo usred tmine.

                                I poput duge u kišnom danu
                                na tren tama poče da plamti
                                kad lagan dodir na mome dlanu
                                ostavi nešto što se pamti.

                                Prebrzo sve su prekrile sene,
                                i sjaj u oku, i to lice...
                                Ostaše reči nedorečene
                                za neke druge pozornice.

                                I ništa više. Sve što je bilo
                                začas se pokri velom ćutnje.
                                Sve sakri plavi san svojim krilom
                                i nesta svega osim slutnje.

                               Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1