.


.
.
.
.
.
                               VEČERA
                               Uči

                                Na sred stola žuta treperava sveća 
                                našarala lica, u oči se slila,
                                zaigrala kolo,
                                pa kraj suvog cveća
                                i obris detinjstva senkom ukrasila.

                                Misli kradom žure i preleću stolom
                                dok trpeza mami i opija gosta;
                                iznad, na ormaru,
                                s razigranim kolom
                                dunje šapću tajne mirisom što osta.

                                Klize reči s lica, previru u žaru,
                                tek poneka skoči i žamor nadjača;
                                najzad se sve sliše
                                u tu ruku staru
                                što sa setom pruža dah sitnih kolača.

                                Već dugo sad liju neke druge kiše
                                al' misao beži, otima se, skreće,
                                još bi da prosanja
                                čega nema više
                                kad oči zacakle uz titraje sveće.

                                Dragana Konstantinović
.

.................................
.
.
.
.
.
Back to POEZIJA
1