.


.
.
.
.
.
VELIKI ČAROBNJAK

                        Detinjstvo je za većinu ljudi najlepši deo života. I kako im godine
                odmiču i vreme odlazi u nepovrat, tako im nekoliko tričavih događaja,
                bledih i izobličenih od zuba vremena, postaju sve draži i draži.

                        Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim
                plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto
                prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru
                sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek
                sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još
                premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a mžzda je sve to ipak zato što u mom
                detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete.
                Živeo sam  sa majkom u omanjem stanu u mirnoj stambenoj četvrti
                severnog dela grada. Nikad mi nije padalo na pamet da kradem komšijske
                poluzelene, očajno tvrde i kisele breskve kada nisam voleo da jedem ni
                one zrele. Ocene u dnevniku nikad nisam morao da prepravljam, uvek sam
                bio najbolji učenik. A što se tiče guštera i tih stvari, moja majka je bila
                zoolog i nama je stan uvek bio prepun retkih primeraka algolskih slepih
                miševa ili jednookih kuna sa Beta Lire ili infrazelenih papagaja sa Vege i
                ko bi se setio čega još. I kako je onda uopšte moglo da mi padne na pamet
                da donesem kući običnog sivog guštera i da ga stavim u kutiju za šećer!
                Uostalom, moja majka se guštera uopšte ne bi uplašila, jednostavno bi ga
                iznela iz stana kao totalno neinteresantan primerak.
                        I tako, kada bih pogledao sve u globalu i izuzeo to što sam rastao bez
                oca, moje detinjstvo je bilo obično. Ne bih rekao dosadno i prazno jer
                zaista nije bilo. Voleo sam da čitam, voleo sam časove klavira (valjda
                zbog zgodne mlade nastavnice) i voleo sam moju hemijsku laboratoriju u
                kojoj sam pravio najneverovatnije stvari, stvari na kojima bi mi pozavideli
                i oni što su krali breskve, da su samo ikada pokazali želju da mi se
                pridruže.

* * *

                        Ipak, postoji nešto što mi se dogodilo još u ranom detinjstvu, a što do
                sada još nikome nisam ispričao. U ono vreme reč "tajna" još uvek je imala
                svoj smisao i ja sam ćutao. Tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam da je
                taj događaj izmenio i usmerio ceo moj život.
                        Imao sam tada nepunih šest godina. Bio sam viši od svojih vršnjaka,
                bio sam mršav i upravo su počeli da mi ispadaju prvi mlečnjaci. Sećam
                se da me je bilo sramota zbog toga pa sam najčešće ćutao da mi se deca
                ne bi smejala.
                        Jednog letnjeg popodneva igrao sam se u parku ispred zgrade.
                Zapravo, tu je bilo malo dečje igralište koje je svakog dana do u kasno
                uveče vrvilo od dečje graje, ali, ja sam se najčešće igrao sam u parku
                pored tog igrališta. Tako je bilo i tog dana. Čučao sam u travi pored staze i
                pomno posmatrao jednu mravlju porodicu kad sam iznenada osetio nečije
               prisustvo pored sebe. Refleksno sam podigao pogled i ugledao
                najneverovatnije stvorenje! Ispred mene stajao je visok crnokos muškarac
                obučen u crno i zaogrnut plaštom napravljenim od sitnih raznobojnih
                kvadrata tkanine, poput onih koje su nosili čarobnjaci u mojim omiljenim
                bajkama.
                        - Ti si Lato III? - Upitao je. - Tebe tražim.
                        Nisam se uopšte uplašio. Čovek mi je izgledao tako poznat i tako
                blizak, da mi se činilo kao da je konačno stigao neko koga sam dugo, dugo
                čekao. Samo sam nemo klimnuo glavom i ustao, pokušavajući usput da sa
                par nespretnih pokreta skinem prašinu sa kolena.
                        - Umeš li da čuvaš tajnu?
                        Sećam se da smo seli na klupu. I sećam se kako je nestvarno izgledao
                njegov šareni plašt obasjan zalazećim suncem. I sećam se kako sam bio
                ponosan kada mi je rekao da samo JA od sve dece mogu da ga vidim. A
                kada me je kasnije Anika sa drugog sprata pitala ko je onaj pajac koji je
                pričao sa mnom, ja sam je optužio da laže zato što ona NIJE MOGLA DA
                GA VIDI...
                        Čovek mi je pričao... O maloj žutoj kući u predgrađu koju su čuvala
                dva mirišljava jorgovana... O dečaku koji se zvao LATO, isto kao i ja i
                koji je živeo u toj kući... O dečakovoj majci koja je želela da joj sin
                postane lekar poput nje... O Velikom Čarobnjaku koji jedini može da kaže
                detetu šta će da postane kada odraste i koji dolazi samo odabranima... A
                taj dečak jeste bio odabran, odabran da postane komandant velike
                istraživačke svemirske krstarice koja će nebrojene vekove da obilazi
                svemirska prostranstva u potrazi za novim... I Veliki Čarobnjak ga je
                posetio...
                        - Je li taj dečak postao komandant? - Pitao sam. - Jesi li ti Veliki
                Čarobnjak? Zato imaš šareni plašt? Jesam li i ja "odabran"?
                        Čovek je na svako moje pitanje odgovarao potvrdnim klimanjem
                glave. Onda mi je ispričao nešto što tada nisam mogao da razumem i
                valjda zato nisam mogao ni da upamtim, ali se odlično sećam da mi je
                rekao:
                        - Ti volis da učiš i da istražuješ i voliš sve što je novo. Zato je i
                tvoje mesto među zvezdama. A ovaj dečak iz moje priče, on te nestrpljivo
                iščekuje. Jednog dana, plovićete zajedno...
                        Pogladio me je po kosi i čini mi se da ga u sledećem trenu već nigde
                više nije bilo. Ja sam ponovo ostao sam, samo, sada sam bio bogatiji za
                jednu tajnu...

* * *

                        Ovo što mi se desilo do sada još nikome nisam ispričao. Čuvao sam
                tajnu, živeo i rastao sa njom, ali, makar potsvesno, ona je uvek bila
                prisutna u meni. I odlučivala u moje ime. Ovo kažem zato što sam se i
                pored sve ljubavi prema hemiji i muzici odlučio za studij psihologije
                nečovekolikih inteligentnih organizama. Mislim da je danas i deci jasno
                da subjekata mojih istraživanja ima svuda osim na Zemlji. Sudbina?
                        Do pre godinu dana radio sam u "Svezemaljskom istraživačkom
                centru inteligentnih vrsta Univerzuma" kao jedan od vodećih projektanata.
                Posao je bio interesantan, primanja su bila nadprosečna, prijatelji su mi
                zavideli. Onda sam upoznao Selenu, oženio se, kupio malu ali udobnu
                kuću u mirnom kraju grada i uskoro sa neskrivenim ponosom novopečenog
                oca posmatrao kako se mali Lato IV koprca u kolevci. Verovatno bi mnogi
                rekli da sam imao sve što se poželeti može. I verovatno bi i bili u pravu.
                Samo, ja sam oduvek želeo nešto novo i nikad nisam bio u stanju da
                povučem crtu i kažem: "Evo, postigao sam ono što sam hteo, sada sam
                srećan". Ja sam uvek hteo nešto više. I bez obzira na sve što sam do tada
                postigao, bio sam nezadovoljan.
                        Iznenadni poziv Udruženja aldebaranskih i algolskih stručnjaka da
                im se pridružim na terenu prihvatio sam sa oduševljenjem. Znao sam samo
                da imaju brod nezamislivih mogućnosti, ali detalji mi i nisu bili važni.
                Konačno, predamnom je bilo nešto novo...
                        Prvo putovanje trebalo je da traje sedam zemaljskih godina. Što se
                mene kao putnika ticč, putovanje bi trajalo oko godinu dana. Sećam se da
                je Selena plakala kada sam joj saopštio da idem. Rekla je da će biti stara i
                ružna kada se ja vratim i da je to naš rastanak. (Zašto su žene uvek tako
                patetične? Jednog dana ću se time detaljnije pozabaviti.)
                        - Zar mora i tvoj sin da odraste bez oca? - Pitala je.
                        Ja u tome nisam video ništa loše. Meni otac nikad nije nedostajao. A
                kako je i mogao da mi nedostaje neko koga nikada nisam upoznao?!
                        I tako sam otišao.

* * *

                        Sada sam ponovo na rodnoj Zemlji. Prošlo je godinu dana provedenih
                na brodu. Puno rada, puno neprospavanih noći, ali i puno zadovoljstava.
                Ipak, vreme koje čovek provede na brodu nezamislivo sporije prolazi od
                onog provedenog na Zemlji. Obuzme te neka čežnja i čak i ono što te je
                nekad nerviralo postane ti drago i blisko. Da li je onda čudno što sam sate
                i sate provodio razmišljajuci o svom sinu i o Seleni...
                        Selenu sam izgubio. Toga sam bio svestan još onog trenutka kada sam
                napuštao kućni prag. Sedam godina za ženu od dvadeset i dve je ceo jedan
                mali život. Osim toga, mene čeka put do Oriona, pa do Vege, zatim do...
                Kada se budem konačno vratio na Zemlju nje više neće biti! Možda je
                bolje da je uopšte ne vidim. U svakom slučaju, biće bolje za nju.
                        A moj sin? Jesam li i njega izgubio? Sada ima sedam godina. Da li
                liči na mene? Da li i on voli da se igra sam? Da li mu nedostajem? Kako
                mogu da mu nedostajem, pa on me ne zna! Ipak, on je moj sin. I njega ne
                smem da izgubim!
                        A znao sam i kako ću da ga zadržim...
                        Kao sumanut trčao sam od radnje do radnje tražeci šareni plašt kojim
                ću da pokrijem svoju crnu uniformu. Pred očima mi je igrala slika Velikog
                Čarobnjaka iz mog detinjstva. Slika mog oca! Da li je moguće da mi je
                 trebalo toliko vremena da shvatim? 

* * *

                        Kad sam ga našao, sedeo je na klupi i čitao knjigu.
                        - Ti si Lato IV? - Pitao sam. - Tebe tražim.
                        Mala kuštrava glava se podigla i u bistrim crnim očima ugledao sam
                bljesak nerazumljivog prepoznavanja. I tog trenutka sam postao siguran da
                će i moj sin jednog dana zaploviti nepoznatim stazama i da ću poput mog
                oca i mog dede imati dovoljno vremena da ga tražim i da ga nađem negde
                među zvezdama...

                        Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to SF PROZA
1