.


.
.
.
.
.
                                ZAŠTO

                                Kroz žamor ispraznih priča
                                poneka reč me zapeče.
                                Iz senke nehajnog osmeha
                                tvoj pogled nemušto bode.
                                Osećam, gasi se bliskost,
                                svežina donosi veče...
                                Uz pljusak poslednjih podsmeha
                                prijateljstvo nam ode...

                                Da li je moglo drugačije?
                                Da li je sve moglo bolje?
                                Uzdah ponesen sećanjem
                                proteklo trajanje broji...
                                Za sve je potrebno hrabrosti
                                i samo po tračak volje...
                                Sva su iskustva dragocena
                                al' zbog njih ne postojim.

                                Kroz tamu koja se spušta
                                gase se poslednja lutanja.
                                Više i ne pitam zašto,
                                to nije pravo pitanje...
                                Obavijena slutnjom
                                prihvatam naša ćutanja
                                i svaka nova misao
                                donosi novo svitanje.

                                Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to POEZIJA
1