Zorica Arsić Mandarić

JA NE ZNAM DA PUCAM

Ja oduvek jesam gorda sa Balkana
grobom i kolevkom, snom otmenog stana -
iz Kruševca carskog, niškog Sinđelića Čegra,
Vranja, Prizrena - Dušanovog grada,
rođenog Laćarka, Sremske Mitrovice vedra,
Aleksinca, Vršca, lepog Novog Sada,
ja sam umna, nežna dama Beograda,
i ja sam opasna, tvrda vladarica,
ja, Besna Jerina povređenog lica.
Biserje detinjstva skidam s ogrlice,
ljubavna sećanja vadim duši s krune.
Negovani jezik iz putenog nedra
olovom optačem u ubojne reči,
da se njima borim, druge nemam bune
nego da vam pesmom prkosim i kunem.
Ja ne znam da pucam ni pištolj da držim,
al u svili sluha i u zlatu uma
i pero i skalpel vašom vatrom pržim,
a skiptarom reči gonim vas sa druma:
To su moji puti, to su moje reke,
ti naši mostovi - prtine mog deda!
Fabrike pod kožom - tajne za vas preke,
moj muž, brat i otac, neće da vam preda.