Miroslav Antić

ŠTA SE TU MOŽE

Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek tu i stoje - šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče,
- zbijeni tako
na šta liče?

Ja rukom mahnem i - uzdahnem:

Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče,
- na sve što želim,
- na sve što hoću…
Liče na nemir i na samoću.

Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.

Postoje,
kažem,
kao na javi
dečaci crni, smeđi i plavi.

Šta da se radi? - mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već - da se želi,
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš - vredi!

(Lisina pod Vlašićem,
12. 04. 1943.)