U krugu nasledja Ive Andrica i Milosa Crnjanskog, posle kraceg zastoja pod pritiskom ideoloske doktrine socijalisticko

Savremena književnost u Srbiji

Prema:Predrag  Palavestra OSAM VEKOVA SRPSKE KNJIZEVNOSTI

         U krugu nasledja Ive Andrica i Milosa Crnjanskog, posle kraceg zastoja pod pritiskom ideoloske doktrine socijalistickog realizma, doslo je do novog zapazenog procvata srpske knjizevnosti. Pored starijih pisaca medjuratnog narastaja javila se nova generacija posleratnih pesnika i pripovedaca koji su znatno unapredili stil i podigli opste vrednosti nove srpske knjizevnosti. Oni su duhovno i civilizacijski izjednacili njena merila sa evropskim i svetskim standardima i zatecenom modelu srpske kulture uspeli da daju nov oblik i novi sadrzaj. Jezgro nove srpske poezije uoblicili su najpre Vasko Popa (1922-1991) i Miodrag Pavlovic (1928), obojica prekretnicke pesnicke licnosti posle kojih u srpskoj poeziji nista nije moglo biti kao sto je bilo ranije. Svojom modernom transpozicijom usmenog nasledja, bajanja, igara i zagonetki, Popa je stvorio osoben pesnicki jezik moderne srpske poezije. Otvorio je njene duhovne prostore prema misaonoj apstrakciji, metafizickom dozivljaju sveta i pesnickoj sublimaciji istorijskog iskustva. Kao jedan od zacetnika posleratne obnove u srpskoj knjizevnosti, Miodrag Pavlovic je u duhovnom sazvucju balkanske tradicije i zivog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesnistva. U gustoj koncentraciji diskurzivnog iskaza on je postigao redak podvig pesnicke trezvenosti, cvrst amalgam poetskog i mitskog misljenja.
   

          Popinom i Pavlovicevom prodoru prikljucili su se i drugi vodeci pesnici novog narastaja, zastupnici potpuno razlicitih poetskih opredeljenja, svi izraziti majstori pesnicke reci i autenticni predstavnici novog senzibiliteta. Prvi od njih, Branko Miljkovic (1934-1961), vratio je srpsko pesnistvo misaonom lirizmu i zvucnoj slikovitosti zrelog simbolizma, dok je Ivan V. Lalic (1931-1996) u spoju srpsko-vizantijske i mediteransko-evropske kulture uspeo da vrline gipkog pesnickog jezika podigne do najvisih vrednosti modernog srpskog stiha. Matija Beckovic (1939) vratio se nepresusnim izvorima cistog narodnog govora. U njegosevskom iskustvu primene deseterackog stiha i guslarske melodije, on je kroz obnovu epske naracije (Medja Vuka manitoga, Ceracemo se jos) u kontrolisanu formu dijalekatske poezije ugradio duhovno iskustvo jezika i dao podsticaja kritickoj misli s naglasenim moralistickim znacenjem. Pesnik sirokog zamaha i jasnog pesnickog misljenja, a istovremeno i dramski pisac retke privlacnosti, Ljubomir Simovic (1935) ucvrstio je skladnost i dubinu modernog srpskog stiha. Metafizicka komponenta u njegovom pesnistvu ispunjenom mnostvom naizgled profanih pojava i slika, uklonila je iz njegovog pesnickog sveta laznu masku privida i u malim stvarima osvetlila nadzemaljsku snagu trpljenja i istrajnosti. Kriticki postupak Simovicevih pozorisnih komada dopunio je obnovu posleratne srpske drame, koju su praskavim vatrometima duha, podsmeha, jezicke igre i velikog komediografskog umeca unapredili Aleksandar Popovic (1929-1996) i Dusan Kovacevic (1948), obojica najbolji komediografi srpske knjizevnosti posle Sterije i Nusica.

        Medju novijim proznim delima zapazeno je nekoliko jasno izrazenih opredeljenja. Na jednoj strani vidljiva je teznja ka grubom naturalizmu koji je u jednom trenutku bio svojevrsni oblik nezadovoljstva svetom, svetom kakav se nije mogao osporavati spolja nego jedino iznutra - kroz oslobadjanje jezika umesto kroz oslobodjenje ideja. Taj postupak, sazet u iskustvu tzv. "stvarnosne proze", bio je poseban oblik tihe realisticke pobune koja se zaustavila na pola puta, mada je omogucila pojavu grupe darovitih pisaca vaspitanih na iskustvu pripovedackog artizma, drustvene mimikrije i moralnog prilagodjavanja. Otresitiji i smeliji pripovedaci iz kruga novih realista, poput Antonija Isakovica (1923) i Dragoslava Mihailovica (1930), nisu, medjutim, ustuknuli pred izazovima i dramaticnim drustvenim protivrecnostima totalitarne epohe. Oni su im cak posli ususret i u ostroj kritickoj demistifikaciji istorijskih obmana obradili tragicnu temu necovestva u zatvorenickim logorima za politicke protivnike kakav je bio zatvor na Golom otoku.

        S druge strane, u sazvucju srpske proze javila se i snazna potreba za osporavanjem naturalizma. Ona je pocivala na pobuni licnosti i otporu individualizma pred razlicitim oblicima nasilja. Ta pobuna u prvi mah bila je ostvarena iskljucivo kroz temu, a potom kroz usavrsavanje i nijansiranje pripovedackog stila i izraza. U takvom nastojanju najdalje je dospeo Danilo Kis (1935-1989), pisac visokog artizma i budne moralne svesti, pokretac i nosilac borbe protiv banalnosti, primitivizma i varvarskog nasledja u novijoj srpskoj knjizevnosti. Unutrasnju kriticku snagu otpora u svojim knjigama (Grobnica za Borisa Davidovica, Enciklopedija mrtvih) Kis je odvojio od dokumentarnosti i istorijskog fakticiteta podizuci ga cesto na nivo cudesnog. Time je covekovu nesrecu u eri sveopsteg nasilja i bescasca totalitarnih ideologija osvetlio kao oblik metafizickog prokletstva: nezadovoljstvo istorijom pretvorio je u filosofiju prkosa, u estetiku izazova losem ukusu, u pobunu protiv terora istorije. Kis je prvi posleratni pisac srpske knjizevnosti koji se u potpunosti izjednacio sa Evropom zato sto je Evropu shvatio kao alternativu balkanskoj uskogrudosti i prevlasti bezakonja. On je najcistiji izdanak tragicnog epskog optimizma ostvarenog u srpskom jeziku, primer podviznika bez nade, zrtve zbog sopstvene odluke da i u vihoru bezumlja "peva u pustinji". Nasuprot Kisu, Miodrag Bulatovic (1930-1991) stekao je zapazen ugled u evropskim knjizevnim krugovima iduci upravo suprotnim smerom - kroz usijanu, posuvracenu i sumanutu egzotiku balkanskog podzemlja gde se kosmari i vizije cesto javljaju kao iskrivljene fantasticne slike u ogledalu nakazne stvarnosti. Mirniji i prirodniji prodor u svet ostvario je Aleksandar Tisma (1924-2003), pisac smirenog i postojanog stila obuzet pecalnim sudbinama i teskobom samotnika u svetu sivila i otudjenja.

         Svojim strogim iskazom i cvrstom pripovedackom formom, Danilo Kis je kroz borbenu estetiku individualizma na izvestan nacin bio u sprezi sa poetikom kriticke knjizevnosti koju su, medju srpskim piscima poslednjih decenija XX veka, pokrenuli mahom pripovedaci njegovog narastaja. Kao oblik osporavanja ideoloskog misljenja i otpora prevlasti ideologije u sferi duha i ljudskih sloboda, kriticka knjizevnost nikla je prvenstveno u delima onih srpskih pisaca koji su pratili poremecaje i raspad gradjanske kulture i dramaticni tok urbanizacije srpskih gradova. Nosilac te ideje u srpskoj knjizevnosti bio je Borislav Pekic (1930-1992), pisac velikog romana-reke Zlatno runo o sudbini srpskog gradjanskog staleza. Pekica je posebno zanimala i privlacila tema modernizacije srpskog nacionalnog mentaliteta i tokovi preobrazavanja patrijarhalne seljacke kulture, folklorne tradicije i epskoga morala. Pekic je iz svoje proze izbrisao tragove seljacke sare na kojoj je izrastao klasicni realizam srpske pripovetke. Kod njega se umesto deskripcije daje sam tok urbanizacije, kao sto se iznutra ispituje mehanizam delovanja gradjanske psihologije. Sve se to odvija u zivom sudaranju i medjusobnom uslovljavanju protivrecnosti, pojedinacnog i opsteg, privatnog i drustvenog, snovidjenja i realnosti, mitskog i istorijskog, iracionalnog i logickog. Slicnu temu razvio je i Slobodan Selenic (1933-1995), jedan od najboljih predstavnika moderne srpske urbane proze, pisac sa visoko razvijenom kritickom, istorijskom i drustvenom svescu. U nekoliko svojih romana (Pismo/glava, Ocevi i oci, Timor mortis, Ubistvo s predumisljajem), on prati tokove duhovnog samospoznanja i civilizacijskog opstanka jedne kulture koja je zrtvovana Istoku radi bezbednosti Zapada. Od zatvorene i teskobne drame opstanka na periferiji velikog sveta, on pravi veliku dramu savesti danasnje civilizacije. Njegovi romani idu u red najvaznijih cinilaca u radjanju poetike razoblicavanja kojoj su srpski pisci na kraju XX stoleca dali izrazite doprinose i znacajne vrednosti. U istom krugu kriticke knjizevnosti ostvaren je i Lagum Svetlane Velmar Jankovic, roman o drami gradjanskih intelektualaca u iskusenjima rata i revolucije, izdaje i zrtvovanja, saradnje sa neprijateljem i ispastanja nevinih za tudje krivice koje im je nametnula istorija.

         Pojava kriticke knjizevnosti bila je originalan doprinos srpske knjizevnosti oblicima moderne duhovnosti na kraju XX veka. To je autenticna, knjizevno ostvarena i umetnicki uoblicena forma kulture koja na idejnom i tematskom planu oznacava ostru negaciju leve i desne ideologije. Taj stil se razvio u borbi protiv estetskog i ideoloskog dogmatizma, u borbi za pluralizam stilova. U toj knjizevnosti sacuvana je jasna svest o realnom, ali se pojam realizma izmenio: postao je siri i bogatiji, istovremeno realizam covekovog unutrasnjeg i spoljasnjeg sveta, a ne samo mimeticko ogledalo stvarnosti. U taj realizam ukljucila se i fantastika koju su narocito iskoristili pisci tzv. "magijskog realizma". Najznacajniji medju njima svakako je Milorad Pavic (1929) koji je iz srpske knjizevnosti na svetsku knjizevnu scenu usao kao neka vrsta paradigme postmodernistickog stila i postupka gde je sve moguce i sve izokrenuto, sve drukcije nego u realnom svetu sa kojim se ta knjizevnost obracunava kroz rasturanje i dekonstrukciju (Hazarski recnik). Postmodernizam se zasniva upravo na onome od cega svoju poetiku gradi Pavic: tu se odustaje od logike, sve se dovodi u pitanje; svi uglovi gledanja su ravnopravni, jer se na kraju XX veka pokazalo da ne postoji samo jedna istina nego da su sve istine podjednako lazne i prividne.  

 

Copyright © Omeragic
                                                       

1