Jedan skroman predlog u cilju sprečavanja da irska deca budu na teretu svojim roditeljima i otadžbini

Dr. Džonatan Svift, 1729.

Žalostan je to prizor za one koji prolaze kroz ovaj veliki grad ili putuju kroz zemlju, kada ugledaju ulice, drumove i pragove pred straćarama pune prosjakinja, za kojima se vuče po troje, četvoro ili šestoro malih odrpanaca, i koje dosadjuju svakom prolazniku tražeći milostinju. Te majke, umesto da pošteno zaradjuju svoj hleb, prinudjene su da svo svoje vreme provode u skitnji ne bi li isprosile nešto za svoju bespomoćnu decu, koja, kad odrastu, postaju ili lopovi, zato što ne mogu da nadju posao, ili napuštaju svoju rodnu grudu da bi se kao najamnici borili za pretendenta na španski presto ili se prodaju kao roblje za Barbados.

Mislim da se sve strane slažu u tome da ovaj ogromni broj dece u naručju, ili na ledjima, ili za petama svojih majki, a često i svojih očeva, predstavlja veoma veliki, dodatni teret za našu Kraljevinu, koja se u ovom času nalazi u veoma teškom stanju. Prema tome, ko god pronadje neki dobar, jevtin i lak način da ta deca postanu valjani i korisni članovi društvene zajednice, biće toliko zaslužan za opštu stvar da bi mu trebalo podići spomenik kao narodnom dobrotvoru.

Ali moja namera ide mnogo dalje i ne ograničava se samo na zbrinjavanje dece prosjaka po zanimanju. Ona je mnogo šireg zamaha, i treba da obuhvati svu decu odredjenog uzrasta, rodjenu od roditelja koji su do te mere nesposobni da ih izdržavaju da traže našu milostinju po ulicama.

Što se mene lično tiče, pošto sam godinama razmišljao o tom značajnom pitanju i temeljno proučavao razne planove drugih predlagača, stalno sam dolazio do zaključka da su oni grubo grešili u svojim proračunima. Zaista, ljudsko mladunče, koje tek što se okotilo, može da živi od majčinog mleka čitavih godinu dana i potrebno mu je vrlo malo druge hrane, ni u kom slučaju iznad vrednosti od dva šilinga, do kojih majka svakako može da dodje, makar i u obliku dronjaka, zahvaljujući svome na zakonu osnovanom prosjačkom zanimanju. I upravo kada napune jednu godinu ja predlažem takav način njihovog zbrinjavanja, da ona, umesto da budu teret svojim roditeljima, ili opštini, ili da se zlopate bez hrane i odela do kraja svog života, doprinose ishrani, a delimično i odevanju hiljadama drugih ljudi.

Moj plan sadrži, isto tako, i jedno drugo veliko preimućstvo: naime, on će sprečiti mnoge nasilne pobačaje, kao i onaj gnusni običaj da žene ubijaju svoju vanbračnu decu, običaj, avaj!, isuviše čest medju nama, u kome se sirota, nevina dečica prinose na žrtvu, rekao bih, pre iz straha od troškova nego iz straha od sramote, što je u stanju da izazove suze i sažaljenje čak i u najsvirepijem i najnečovečnijem srcu.

Pošto se obično smatra da broj duša u našoj Kraljevini iznosi milion i po, medju kojima, po mom računu, može biti oko 200000 bračnih parova sa ženama koje radjaju. Od ovog broja oduzimam 30000 bračnih parova koji su u stanju da izdržavaju svoju decu, iako ne verujem da ih može biti toliki broj, imajući u vidu sve nedaće koje danas pogadjaju našu Kraljevinu. Ali ako usvojimo tu pretpostavku, ostaće 170000 žena koje radjaju. Od toga ponovo oduzimam 50000 na ime onih žena koje ne donesu svoj plod do kraja, ili čija deca nesrećnim slučajem izgube život ili umru tokom prve godine života. Tako ostaje svega 120000 dece koja se u toku jedne godine rode od siromašnih roditelja. Pitanje je, prema tome, kako da se taj broj prehrani i podigne, što je, kako sam već rekao, pri sadašnjem stanju stvari, potpuno nemoguće, ukoliko pokušamo da primenimo bilo koje od do sada predlaganih rešenja. Jer, mi tu decu ne možemo zaposliti ni u zanatstvu ni u poljoprivredi: mi niti gradimo kuće (mislim u unutrašnjosti), niti obradjujemo zemlju. Pre nego što napune šest godina ta deca veoma retko mogu sebe da izdržavaju pomoću kradje, izuzev tamo gde su naročito marljivi, iako, priznajem, osnove te veštine uče mnogo ranije, u dobi kada se na njih može gledati kao na pripravnike. Jedna visoka ličnost iz grofoviji Kavan, svečano mi je izjavila da nikada nije čula za više od jednog ili dva slučaja kradje kod dece ispod šest godina, čak i u jednom kraju Kraljevine tako poznatom po hitrini i okretnosti u toj veštini.

Naši trgovci me uveravaju da dečak ili devojčica ispod dvanaest godina starosti ne predstavljaju robu pogodnu za prodaju. Čak i kad dospeju do toga uzrasta, na tržištu nikada ne dostižu cenu iznad tri funte, ili, u krajnjem slučaju, iznad tri funte i pet šilinga - što se nikako ne isplati ni roditeljima ni Kraljevini, budući da troškovi za njihovu ishranu i prnje iznose najmanje četiri puta toliko.

Zbog toga ću sada skromno izložiti svoje sopstvene poglede i predloge, koji, nadam se, neće biti podložni ni najmanjem prigovoru.

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo, dobro uhranjeno dete u dobi od godinu dana predstavlja izvanredno ukusnu i kvalitetnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno. A ja nimalo ne sumnjam da bi se isto tako dobro podnelo i u umokcu ili u paprikašu.

Iznosim, prema tome, smerno na javno razmatranje predlog da se od 120000 dece, prema već izvedenoj računici, izdvoji za priplod 20000, od kojih samo jedna četvrtina treba da budu muškarčići, što predstavlja više nego što ostavljamo kada su u pitanju ovce, goveda ili svinje, a razlog je taj što su ta deca retko plod zakonitog braka, što je okolnost kojoj naši divljaci ne pridaju neki naročit značaj. Prema tome, jedan muškarac će biti dovoljan da opsluži četiri ženke. Preostalih 100000 mogli bi se, kad napune godinu dana, ponuditi na prodaju istaknutim i imućnim ličnostima, širom Kraljevine, uz neizostavne opomene upućene majkama da ih poslednjeg meseca puste da sisaju do mile volje, kako bi, pre nego što budu izneta na trpezu, bila što jedrija i punačkija. Od jednog deteta mogla bi se napraviti dva jela za gozbu koja se priredjuje prijateljima, a kad porodica obeduje sama, od prednjeg i zadnjeg čereka dalo bi se zgotoviti sasvim pristojno jelo, koje će, začinjeno sa malo bibera ili soli, četvrtog dana predstavljati veoma dobar umokac, naročito zimi.

Izračunao sam, kao srednju meru, da novorodjeno dete teži 12 funti i da posle godinu dana, ako je osrednje hranjeno, dostiže do 28 funti.

Dopuštam da će ta hrana biti nešto skuplja i, prema tome, veoma pogodna za zemljoposednike, koji, budući da su već poždrali najveći broj njihovih roditelja, imaju, izgleda, najviše prava i na decu.

Dečje meso može se jesti preko cele godine, ali je izdašnije u martu i malo pre i posle tog meseca. Jedan ozbiljan naučnik, izvestan istaknuti francuski lekar, tvrdi da se, pošto riba predstavlja hranu koja povoljno utiče na plodnost, u rimokatoličkim zemljama veći broj dece radja oko devet meseci posle časnog posta nego u bilo koje drugo doba godine. Prema tome, računajući godinu dana posle časnog posta, tržište će biti prezasićenije nego obično zato što je broj papske dece u najmanju ruku tri prema jedan u ovoj Kraljevini, te će, shodno tome, moj predlog imati još jedno sporedno preimućstvo: tako ćemo, naime, smanjiti broj papinaca medju nama.

Već sam izračunao da troškovi ishrane po jednom prosjačkom detetu (kojima pridodajem i sve sitne seljake, poljske radnike, kao i četiri petine napoličara) iznose oko dva šilinga godišnje, zajedno sa prnjama. Zato verujem da ni jednom džentlmenu neće biti mrsko da plati deset šilinga za telo dobro ugojenog deteta, od kojeg će, kako rekoh, moći da zgotovi četiri izvanredno hranljiva jela kada na ručku ima samo dva-tri najbliža prijatelja ili kad obeduje u svom porodičnom krugu. Tako će seoski plemić naučiti da bude dobar gazda, i postaće omiljen medju svojim zakupcima, a majka će imati osam šilinga čistog dobitka i biće u stanju da radi sve dok ne rodi drugo dete.

Oni štedljiviji (a moram priznati da to vremena zahtevaju) mogu da ih oderu: od njihove kože, umetnički preradjene, mogle bi se napraviti divne rukavice za dame i letnje čizme za uglednu gospodu.

Što se našeg grada Dablina tiče, u tu svrhu bi se mogle podići klanice na najpogodnijim mestima. A da kasapina neće nedostajati, u to nikako ne treba sumnjati. Iako bih radije preporučio da se deca kupuju živa i da se priredjuju onako topla, čim izadju ispod noža, kao što činimo prilikom pečenja prasića.

Jedna ličnost veoma dostojna poštovanja, koja istinski voli svoju zemlju i čije vrline visoko uvažvam, izvolela je nedavno, raspravljajući o ovom pitanju, predložiti izvesnu dopunu mog plana u cilju njegovog oplemenjivanja. Ona je, naime, izjavila da bi se, s obzirom da je znatan broj džentlmena ove Kraljevine u poslednje vreme potamanio srne i jelene po svojim lovištima, taj nedostatak divljači mogao vrlo lepo otkloniti odraslijim dečacima i devojčicama, koji nisu stariji od četrnaest godina, ali ni mladji od dvanaest, imajući u vidu koliki broj dece tog uzrasta, oba pola, umire danas od gladi, usled nemanja zaposlenja ili službe. Odluku o tome trebalo bi da donose njihovi roditelji, ako su živi, a ako nisu, njihovi najbliži srodnici. Ali i pored sveg poštovanja koje gajim prema jednom takvom izuzetnom prijatelju i jednom tako zaslužnom rodoljubu, ipak se ne bih mogao u svemu složiti sa njim. Jer, što se dečaka tiče, moj poznanik Amerikanac uveravao me je, pozivajući se na svoje znatno iskutsvo, da je njihovo meso po pravilu žilavo i mršavo, kao i meso naših djaka, usled neprestanih telesnih vežbi kojima se bave u školama, kao i da je neprijatno po ukusu, dok se, s druge strane, njihovo gojenje ne bi isplatilo. Što se pak devojčica tiče, to bi, po mome pokornom mišljenju, značilo veliki gubitak za naciju, s obzirom da će i one uskoro početi da radjaju. Osim toga nije isključeno da bi izvesni čistunci mogli ustati protiv jedne takve mere (iako potpuno neopravedno) kao protiv nečeg što po malo miriše na svirepost, što je, priznajem, po mom mišljenju, uvek predstavljalo najozbiljniju zamerku svakom planu, ma koliko bila plemenita pobuda koja ga je nadahnula.

Ali, da bih opravdao svog prijatelja, moram navesti da je svečano izjavio kako mu je ta mogućnost pala na pamet zahvaljujući čuvenom Salamanazoru, urodjeniku sa ostrva Formoze, koji je pre više od dvadeset godina došao u London i tokom jednog razgovora ispričao mome prijatelju kako u toj zemlji, kada se nad nekom mladjom osobom izvrši smrtna kazna, dželat prodaje leš visokim dostojanstvenicima kao znak izuzetne pažnje. Tako je, u njegovo vreme, leš jedne punačke devojke od petnaest godina, koja je razapeta na krst zato što je pokušala da otruje cara, bio prodat predsedniku Ministarskog saveta njegovog carskog veličanstva, kao i drugim dvorskim mandarinima, koji su imali neke veze sa izvršenjem te kazne, po ceni od četiri stotine kruna. Zato nikako ne mogu da poričem da bi po našu Kraljevinu bilo nešto gore ako bi se na isti način postupilo sa izvesnim brojem punačkih devojčica u ovom gradu, koje, puke sirotice, bez nosiljke ne bi mogle ni da se maknu van kuće, niti da se pojave u pozorištu i otmenom stranom društvu, za šta nikada neće biti kažnjene.

Izvesne malodušne osobe veoma su zabrinute zbog tako velikog broja siromaha, starih, bolesnih ili nemoćnih, te sam zamoljen da promislim na koji bi se način zemlja mogla osloboditi tog mučnog tereta. Ja tu medjutim ne vidim ni najmanji problem, pošto je veoma dobro poznato da oni svakodnevno umiru i propadaju, od hladnoće, gladi, nečistoće i pogani, brzinom koja se u njihovom slučaju s pravom može očekivati. A što se mladih poljoprivrednih radnika tiče, oni se u ovom trenutku nalaze u gotovo isto toliko povoljnom položaju. Oni nisu u stanju da nadju posao, te, shodno tome, kopne usled nedostatka hrane, u toj meri da ako nekad slučajno i dobiju kakav najobičniji posao, nemaju snage da ga obave, pa su na taj način i zemlja i oni sami srećno oslobodjeni svih budućih nedaća.

Isuviše sam se udaljio, pa ću se zato vratiti glavnom predmetu svog izlaganja. Mislim da su koristi koje sadrži moj predlog očigledne i brojne, kao i da su od najvećeg mogućeg značaja.

Jer, prvo, kao što sam već primetio, on će znatno smanjiti broj papinaca, koji nas iz godine u godinu preplavljuju, budući da su to glavni proizvodjači dece u zemlji, kao i naši najopasniji dušmani, i koji namerno ostaju u zemlji s ciljem da predaju Kraljevinu pretendentu, nadajući se da će iskoristiti odsustvo tolikih poštenih protestanata koji su radije izabrali da napuste svoj zavičaj nego da ostanu kod kuće i da, protivno svojoj savesti, plaćaju desetak biskupskom podžupniku.

Drugo, siromašni napoličari imaće nešto od sopstvene imovine što će im se po zakonu moći pripisati i što će im pomoći da plate zakup svome gazdi, pošto su im žito i stoka već zaplenjeni, a novac nepoznata stvar.

Treće, s obzirom na to da izdržavanje stotine hiljada dece od dve godine i iznad te dobi staje godišnje u svakom slučaju više od deset šilinga po komadu, time će se narodno bogatstvo povećati za pedeset hiljada funti godišnje, povrh koristi od novog jela, iznetog na trpeze sve imućne gospode u Kraljevini, koja ima iole istančan ukus, dok će novac ostati u našim rukama, budući da je roba proizvedena i preradjena u zemlji.

Četvrto, stalni proizvodjači, pored dobiti od osam šilinga godišnje, oslobodiće se, prodajom svoje dece, tereta njihovog izdržavanja posle prve godine.

Peto, ta hrana će verovatno dovesti veliki broj mušterija u gostionice, a gostioničari će svakako biti toliko mudri da smisle najbolje recepte za njeno spravljanje. Samim tim, njihove će gostionice posećivati sva otmena gospoda, koja se s pravom diči poznavanjem dobrih jela; a vešt kuvar, koji zna kako da ugodi svojim gostima, postaraće se da to novo jelo bude skupo koliko god oni žele.

Šesto, to bi predstavljalo veoma snažan podstrek za brak, koji sve mudre zemlje ili potpomažu putem nagrada ili nastoje da zaštite putem zakona i propisivanja kazni. To bi pojačalo pažnju i nežnost majki prema deci, pošto bi bile sigurne da postoji ustanova namenjena njihovom zbrinjavanju, o kojoj se, dakle, u neku ruku, stara društvo i koja bi tako na kraju godine donosila prihod umesto da predstavljaju izdatak. Ubrzo bismo videli kako se medju udatim ženama razvija plemenito takmičenje koja će od njih izneti najugojenije dete na tržište. A muškarci bi postali prema svojim ženama, za vreme njihove bremenitosti, onako pažljivi kao što su to danas prema svojim ždrebnim kobilama, steoniom kravama ili suprasnim krmačama, pa ih, iz straha da ne pobace, više ne bi ni tukli, ni udarali nogama (kao što to danas isuviše često čine).

I mnoge druge koristi mogle bi se nabrojati. Na primer, povećanje našeg izvoza usoljene govedine za nekoliko hiljada goveda; povećana potrošnja svinjskog mesa i veliki napredak u umetnosti spravljanja dobre šunke, u čemu kod nas vlada tolika oskudica usled velikog tamanjenja prasadi, koja se isuviše često iznose na naše trpeze, a koja se ni u kom slučaju, ni po ukusu ni po velelepnosti prizora, ne mogu meriti sa dobro odnegovanim, ugojenim jednogodišnjim detetom, koje će, ako se ispeče celo, predstavljati ukras na gozbi koju priredi neki lord-mer, kao i na svakom drugom zvaničnom prijemu. Ali to, i još mnogo štošta, ostavljam po strani, u težnji da budem što kraći.

Pod pretpostavkom da u ovome gradu ima bar hiljadu porodica koje bi mogle biti stalni potrošači dečjeg mesa, pored ostalih koji bi ga mogli trošiti u svečanim prilikama, naročito pri svadbama i krštenjima, raučnam da bi Dablin izbacio godišnje dvadesetak hiljada komada, a unutrašnjost Kraljevine (gde bi se deca verovatno prodavala nešto jevtinije) ostalih osamdeset hiljada.

Ne vidim ni jedan prigovor koji bi se mogao izneti protiv ovog predloga, osim da bi na taj način broj stanovnika u Kraljevini mogao znatno opasti. Taj prigovor u potpunosti usvajam, a to je u stvari i bio jedan od glavnih razloga zašto celu stvar iznosim u javnost. Želja mi je da čitalac ima u vidu da je moj predlog sračunat i podešen jedino i isključivo za potrebe Kraljevine Irske, i ni za koju drugu zemlju koja je nekad postojala, koja jeste, ili koje, ja mislim, ikada može biti na svetu.

Nemojte, prema tome, da mi neko govori o drugim sredstvima: o oporezivanju sa pet šilinga po funti onih naših zemljoposednika koji ne žive na svojim imanjima; o upotrebi samo onog odela i pokućstva koje je izradjeno kod nas i od domaćih sirovina; o potpunom odbacivanju stranih predmeta i naprava koje služe širenju raskoši; o suzbijanju rasipništva do kojeg kod naših žena dovode kaćiperstvo, sujeta, lenjost i kocka; o uvodjenju duha štedljivosti, razboritosti i umerenosti; o tome kako treba voleti svoju zemlju, u čemu se razlikujemo čak i od Laponaca, kao i od stanovnika Topinambua; o tome da se manemo naših gloženja i nesloge, i da više ne budemo kao Jevreji, koji su se ubijali izmedju sebe čak i u trenutku kada je neprijatelj ulazio u grad; o tome da budemo malo obazriviji i da svoju otadžbinu i savest ne prodajemo budzašto; o apelovanju na zemljoposednike da imaju bar malo milosti prema svojim napoličarima; najzad, o širenju duha čestitosti, marljivosti i umešnosti kod naših trgovaca, koji bi se, ako bi ovog časa bila doneta odluka o tome da se kupuju isključivo naši domaći proizvodi, smesta dogovorili kako da nas varaju i da nam zakidaju na ceni, meri i kvalitetu, i koje do sada niko nije uspeo da navede da učine išta pošteno, iako su na to često i iskreno bili pozivani.

Prema tome, ponavljam, nemojte da mi se govori o takvim i sličnim sredstvima, sve dok ne bude postojao bar neki zračak nade da će se ikada preduzeti neki svesrdan i iskren pokušaj da se ta sredstva sprovedu u delo.

Što se mene lično tiče, nakon što sam godinama podnosio na uvid svoje uzaludne, tašte, puste misli, i skoro izgubio svaku nadu u uspeh, ipak mi je na kraju, srećom, pao na um gornji predlog, koji, ako i nije potpuno nov, ipak ima nečeg čvrstog i stvarnog u sebi, ne zahteva nikakve izdatke, nego samo malo truda, potpuno je u našoj moći, pa se tako ne izlažemo opasnosti da se zamerimo Engleskoj. Jer ta vrsta robe nije pogodna za izvoz, pošto je dečje meso isuviše nežnog sastava da bi podnosilo duži boravak u salamuri - iako bih ja verovatno mogao imenovati izvesnu zemlju koja bi bila srećna da pojede ceo naš narod i bez toga.

Na kraju krajeva, ja ne držim tako slepo do sopstvenog mišljenja da bih odbacio svaki drugi predlog podnet od strane mudrih ljudi, a koji bi bio isto toliko dobronameran, jevtin, lako izvodljiv i ostvarljiv. Ali, pre nego što se mome planu uputi neki prigovor i ponudi neko bolje rešenje, želeo bih da predlagač ili predlagači izvole zrelo razmotriti dve stvari. Prvo, s obzirom na to kako stvari danas stoje, na koji način misle da nadju dovoljno hrane i odeće za stotinu hiljada nekorisnih usta i ledja? I, drugo, moramo imati u vidu da u ovoj Kraljevini živi okruglo milion stvorenja u ljudskom obliku čije bi ukupno izdržavanje stvorilo dug od dva miliona funti sterlinga, pri čemu onima koji su prosjaci po zanimanju dodajem većinu napoličara, sitnih seljaka i poljoprivrednih radnika, s njihovim ženama i decom, koji su, u stvari, takodje prosjaci. Zato bih voleo da oni političari kojima se moj predlog ne dopada i koji će možda imati smelosti da ga ospore, prethodno postave pitanje roditeljima tih smrtnika: zar oni ne bi danas smatrali za veliku sreću da su kao jednogodišnja deca bili prodati za hranu, na način koji ja predlažem, i tako izbegli stalnu bedu kojoj su posle bili izloženi, kroz ugnjetavanje od strane zemljoposednika, zbog nemogućnosti da plaćaju zakupninu usled nedostatka novca ili mogućnosti da trguju, zbog oskudice u najosnovnijim sredstavima za život, bez krova nad glavom i bez odela da se zaštite od nevremena i hladnoće, kao i zbog neminovnih izgleda da će ih takve ili još teže nedaće pratiti kroz ceo život.

Svečano izjavljujem, u svoj iskrenosti srca, da me ni najmanji lični interes ne navodi da se zalažem za ostvarenje ovog neophodnog poduhvata, pošto je jedina pobuda koja me na to pokreće opšte dobro moje otažbine, želja da unapredimo našu trgovinu, da zbrinemo decu, da pomognemo sirotinji i da pružimo neko zadovoljstvo bogatašima. Nemam dece posredstvom koje bih mogao očekivati da na prednji način dodjem i do jednog jedinog penija, pošto najmladje ima devet godina, a žena mi više nije u godinama da radja.

dr. Džonatan Svift, 1729.