DANAS 23-24 JUN 2001.

Šta ceka pravoslavne devojcice i decake na casovima veronauke

Obuka za domaćice i ratnike

U knjizi "Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica" citamo kako ona uci od najranijeg detinjstva da postane domacica zajedno sa majkom opslužujuci vredno ukucane kroz svakodnevne "ženske" obaveze, odrastajuci potpuno svesna da su potrebe njene brace na prvom mestu. Majka joj poverljivo saopštava da su bolovi radanja teret ženske grešnosti sa kojim se treba pomiriti (zar je time marljivo ne priprema da se mirno u buducnosti suoci sa poražavajucim stanjem porodilišta u Srbiji?). Uci je da su zene u pojedinim periodima neciste, da je to u crkvenom pogledu vrlo vazno, te da je prirodan menstrualni ciklus ženska slabost i ljudski nedostatak o kome moraju pred svima da cute, da samim govorom ne bi pocinile greh.


Naime, posle deset godina rata, za koji se ne zna da li je završen, sta bi nam moglo biti potrebnije nego duhovno obrazovanje?

Kredibilitet crkve da vaspitava decu u državnim školama pociva pre svega na prilicno slobodnoj proceni sta su srpski nacionalno-politicki interesi, a manje na interesu za reformu obrazovanja, koja je danas neophodna i mimo pitanja o veronauci. Crkva se u prethodnoj deceniji nije bavila ozbiljno i organizovano obrazovanjem dece, vec pitanjima rata, rame uz rame sa politicarima. Nedeljne crkvene škole u Srbiji nisu zaživele, a i vrtici i briga oko sirotišta do danas predstavljaju retke slucajeve, u poredenju sa brojem hramova koji su podignuti u poslednjih deset godina.

Uprkos lošem materijalnom stanju u obrazovanju, nepostojanju savremenih nastavnih sredstava, nesposobnošcu Republike da ispuni svoje obaveze prema prosvetarima, neadekvatnim školskim programima koji previse opterecuju decu pogotovo u nižim razredima osnovne škole, Crkva je dobila zeleno svetlo i gotovo bezrezervnu podršku vladajucih struktura da na velika vrata i na brzinu ude u državne škole kao presudan moralni vaspitac dece. Buduci da se o tome tek ponešto pita Ministarstvo prosvete (ciji ministar izgleda vec pomalo posustaje), u ovom momentu nije jasno kako ce se crkvena propedevtika uklopiti u savremene kriterijume vaspitanja i obrazovanja, u okviru kojih se insistira na ravnopravnosti polova, razvijanju kritickog mišljenja, neautoritarnim modelima vaspitanja, koherentnosti stecenog znanja i razvoju nedogmatskih licnosti.

Mimo toga sto škola ni sada nije u stanju da prati te tokove, cime je bas crkva zaslužila da se svi gradani (ne samo pravoslavni) opterete porezom u cilju uvodenja novog predmeta i na koji nacin ljudi koji o tome odlucuju razmišljaju o integrisanju programa veronauke u vec postojeci nastavni program iz koga se još uvek revnosno iskorenjavaju tragovi marksizma.

Da li je dovoljno ovakve odluke donositi na osnovu uvažavanja podrške i doprinosa koji je crkva dala opoziciji u periodu pre smene vlasti, bazirati ih na sasvim vidljivom uticaju Pravoslavne crkve na sadašnju vlast, ukljucujuci tu i predsednika, opravdavati taj korak cinjenicom da je u poslednjoj deceniji došlo do velikog povecanja broja vernika koji su za politicare, ipak i pre svega, glasaci u ovoj državi. Jedna od retkih stvari oko kojih sadašnja pozicija i opozicija u parlamentu imaju sanse da se slože, jeste upravo veronauka (napokon, oko neceg se treba i složiti) i ukoliko se to dogodi, uz promene zakona koje su vec u toku, mogli bismo imati vec od 1. septembra novi predmet koji ce vec u osnovnoj školi naši prvaci uciti zajedno sa azbukom.

Pa ipak, da li je politicki kredibilitet (koji je promenljiv, jer uvek zavisi i dobija se od onih koji su na vlasti) dovoljan da crkva sada ude u državne škole. Kakve vaspitno-obrazovne modele nam ona nudi i kakav moralni kodeks?

Drugim recima, sta sve prema Pravoslavnoj crkvi treba da nauce i znaju pravoslavni decak i pravoslavna devojcica? Upravo pod tim naslovom je Svetigora - izdavacka ustanova Mitropolije Crnogorsko-primorske, sa blagoslovom Amfilohija Radovica, izdala 2000. godine dve knjige namenjene malim vernicima. Napravljene po uzoru na prosvetiteljske prirucnike iz 18. veka, kao sto je Rusoov Emil, ove knjige predstavljaju poverljive razgovore majke sa cerkom i oca sa sinom. U originalu, knjige su pisane na ruskom, a adaptirane su za ovdašnje potrebe tako da se u njima radi o srpskom decaku i devojcici.

U knjizi "Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica" citamo kako ona uci od najranijeg detinjstva da postane domacica zajedno sa majkom opslužujuci vredno ukucane kroz svakodnevne "ženske" obaveze, odrastajuci potpuno svesna da su potrebe njene brace na prvom mestu. Majka joj poverljivo saopštava da su bolovi radanja teret ženske grešnosti sa kojim se treba pomiriti (zar je time marljivo ne priprema da se mirno u buducnosti suoci sa poražavajucim stanjem porodilišta u Srbiji?). Uci je da su zene u pojedinim periodima neciste, da je to u crkvenom pogledu vrlo vazno, te da je prirodan menstrualni ciklus ženska slabost i ljudski nedostatak o kome moraju pred svima da cute, da samim govorom ne bi pocinile greh.

Majka takodje upoznaje cerku sa tajnama grešnih pomisli (prilikom zaljubljivanja) koje se moraju ispovediti i upucuje je na to da je svaki seksualni odnos, ukljucujuci tu cak i bracni, veliki greh ukoliko mu nije cilj radanje dece. Seksualno vaspitanje je izum davola, te, sledstveno tome, zene treba da radaju po volji boga, sto vise naravno, jer crkva, kao i mnogi naši politicari, kao i generali, smatra da na taj nacin zena izražava svoj patriotizam. U tom duhu je i vladika Artemije odlikovao zlatnim medaljama zene koje su rodile po cetvoro dece, kao na sportskom turniru, cime je Pravoslavna crkva, uz zabranu pricešca doktorima koji vrše abortus, dala svoj maksimalni doprinos stimulisanju materinstva Srpkinja.

U poukama za devojcice dalje pronalazimo da sem radanja i vaspitavanja dece, zene ne treba da se bave nicim drugim ozbiljno i posveceno, a i nisu za to - naime, majka cerki otkriva da su muškarci sposobniji za velika intelektualna, umetnicka i druga dela. U knjizi se navodi da sve devojcice žele da budu muškarci (?!), ali im to sudbina nije dala, te treba da prihvate i trpe (crkvene norme koje doprinose da njihov pol bude teret). Idealizacija patrijarhalnih modela u ovom delu završava tvrdnjama da je dobra i prijatna narav domacice najbolja vrlina zene, te da je njen veliki zadatak da bude ukras svog doma. Ipak, autor priznaje i uticaj zene (zbog cega ce se posebno poradovati svekrve mladih snaja), tvrdeci da "posle majke, na coveka najviše utice njegova zena)", te, kada muškarac ucini nešto ružno, treba "potražiti njegovu zenu".

U knjizi "Sta treba da zna svaki pravoslavni decak" saznajemo da, za razliku od pravoslavne devojcice, pravoslavni decak ume da se igra. Buduci da se devojcica morala odreci novog džempera (ulepšavanje je uostalom greh) da bi decak dobio bicikl, on dakle može da se vozi sa drugovima. Dok njoj majka preporucuje kao zabavu citanje žitija svetaca (kao najprimereniju literaturu za žensko dete od deset do petnaest godina) decak se bavi sportom, vožnjom bicikla, igra se automoblicicima, ide na pecanje i kampovanje sa ocem, uci se izvidackim veštinama, pravi makete i rezbari brodice, nosi farmerke i neuporedivo vise se druži sa svojim vršnjacima. On ne obavlja ženske poslove, sem sto u vanrednim prilikama sece jabuke za kompot (mada otac priznaje da je cak jednom i oprao veš dok je decakova majka bila u drugom stanju).

To nije sve, omiljena decakova knjiga je "Istorija srpskog oružja", a otac ga poducava da, "mada ne može to da objasni sa verskog stanovišta", decak treba da nauci da se tuce. Majka za decaka nije autoritet kao otac, a kada otac i sin odlaze na kampovanje, ostavljaju najmladeg sina od pet godina "da cuva zene". Odlasku u vojsku je posvecena posebna pažnja i ta obaveza je izjednacena sa svetim dužnostima pravoslavnog muškarca.

Ukratko, da ne bismo dužili dalje, sta nam pokazuju ovakvi modeli vaspitanja? Da li ce roditelji u Srbiji biti zadovoljni da se njihove cerke vaspitavaju na ovaj nacin, da li su ih radali da bi živele kao pre 100 godina, iskljucivo kao domacice i buduce majke petoro i vise dece i da li ce se složiti sa ratnicko-pravoslavnim profilisanjem svojih sinova? Cemu ovakav model vaspitanja sluzi sem tradicionalistickom konstituisanju nacije Srba? Fundamentalizam, koji je ovakvim modelima vaspitavanja svojstven, treba shvatiti mnogo ozbiljnije i kriticki spram popularnog stava o neagresivnosti Pravoslavne crkve.

Svakako ne bez razloga, Ministarstvo se u svojim nastojanjima da uvede veronauku ne bavi konkretnim analizama verske netolerancije niti problemom podredivanja zena u crkvenom diskursu. Sama cinjenica da ce veronauka (možda?) biti fakultativan predmet još uvek ne ukazuje da Pravoslavna crkva nece prestati da diskredituje male verske zajednice, cak i ako su hrišcanske, kao sekte, te da ce u svom govoru, jednom kad ude u škole, poštovati civilne zakone koji podrazumevaju pravo zena da odlucuju o svom telu i da imaju jednake sanse kao i muškarci da napreduju u životu, "cak i ako se to ne može objasniti sa stanovišta vere".

Konkretnim javnim predocavanjem sadržaja crkvenih knjiga i modela vaspitanja, sigurni smo da bi potakli pedagoge, obrazovane ljude i mnoge roditelje da temeljnije ispitaju sta stvarno znaci uvodenje veronauke u državne škole.

Naše je stanovište da timovi koji odlucuju o ovom pitanju treba da budu strucnjaci i prosvetni radnici (koje se izgleda o tome uopšte ne pitaju, možda zato sto vecinu medu njima cine upravo zene?), a ne politicari. Pitanja kao sto je ovo ne smeju da se rešavaju iza zatvorenih vrata, vec treba da postanu predmet javne diskusije, u okviru koje ce se cuti sta o tome misle ne samo roditelji, vec i sami ucenici. Deca od 14, 15 i vise godina su dovoljno velika da bi se poštovalo i njihovo mišljenje i njihova licnost.

Danas, kada uvodenje rodnog aspekta i preispitivanje uloge i znacaja zena, karakteriše krupne promene u prakticno svim društvenim naukama, i kada se postepeno studije roda uvode na fakultete, poražavajuce je da se u državne škole, u kontekstu njihovog unapredenja, uvodi predmet kojim se društveno marginalizuju zene i ozbiljno narušavaju njihove mogucnosti da sutra, u pravoslavnoj Srbiji, odlucuju slobodno o sebi, srecne i zadovoljne sto su bas zene.

Mr Nada Sekulic, Umetnicko-istraživacka stanica NANDI

1