SUDIJA
HOSEFINA ALDEKOA
Nedeljno popodne propu{talo je svoju tu`nu svetlost kroz prozorsko staklo. Nedeljna ti{ina bila je neprijateljska. Kao da su gradu oteli svoj ustaljeni ritam. Malo automobila, nijednog kamiona; napu{teni grad, grad dezertera.
Metri belog tepiha slu`ili su de~aku kao pista za njegove igra~ke. Zadubljen u igru, gurao je jedan za drugim trka~ke automobil~i}e. Dok ih je gurao ispu{tao je o{tre i paraju}e zvuke.
Otac, zavaljen u fotelju, poku{avao je da ~ita novine.
- Zar ne mo`e{ da bude{ miran? – upita ga majka.
Otac je podigao glavu sa svojih novina da bi upozorio majku: "ne oboje u isto vreme".
Ona je posmatrala svoje nokte, savr{eno sre|ene; okretala brilijant na dugom prstu. Sedela je na sofi podvijenih nogu. Stakleni sto~i} bio je blizu njegove fotelje.
On nije odgovorio, i pokaza u pravcu de~aka.
On presavi svoje novine uz ljutiti gest.
- Za nedelju dana mi je ro|endan – re~e mali.
Nastavio je da gura automobil~i}e, ali ovoga puta nije pravio buku.
Sada je ona pokazala na dete koje je kle~elo na podu.
On se namr{ti. O~igledno se predao.
- Ja sam spremna da idem na Majorku, to ve} zna{, ali treba da znam datume, {ta da radim sa poslugom. Ako ostane{ ovde bi}e ti neko potreban i u svakom slu~aju mo`emo da ih podelimo. Meni }e{ dati Huani, a ti }e{ da uzme{ Elisu… Mehani~ar mo`e da uzme odmor. Meni uop{te nije potreban.
- O}u da Eloj po|e s’nama – intervenisao je mali. Niko mu nije odgovorio.
- Shvata{ da me ako ti ide{ na Majorku obavezuje{ da ja ostanem. Ne}emo i}i oboje, da pravimo scene – re~e on.
- Ali, ti bi mogao da ostane{ na brodu sve vreme. Za{to da ne? Ima{ i svoj Klub kao "pied a terre". Ili odsedni u nekom hotelu ako ho}e{ ve}i komoditet, radi promene kad bude{ na zemlji i bude{ pravio `urke ili ne{to sli~no…
- Izvini; smeta mi da razgovaram o svemu ovome. Nije mi do `urki.
- Ali, mora da ti bude – re~er ona.
- A, ne.
- Ne mogu da verujem znaju}i tebe.
- Izvini – navaljivao je – ponavljam ti da ne mo`emo biti oboje na istom mestu posle ove situacije… - i ponovo je napravio gest koji je zna~io da je zabrinut zbog prisustva deteta.
- Zna{ onu ku}u {to sam ja htela da iznajmim? Ona sa borovima, uz more, koja je blizu Deije, ali ne na samoj Deiji. Ona {to su iznajmili Brivijeskovi pro{log leta.
On nije odgovorio. Ponovo je uzeo novine. O~iglednio se ponovo udubio u ~itanje. Mali je podigao glavu i pogledao ih oboje, zatim prvo jednog, pa drugog, ponaosob. Potom je nastavio da gura automobil~i}e do svog cilja: radijatora, na drugom kraju salona.
Telefon je zazvonio izme|u njih i ona sa~eka par trenutaka pre nego {to }e ispru~iti ruku ka stolu.
Potom mu je odmah dodala slu{alicu.
Mali je prekinuo svoju igru i za trenutak je posmatrao oca.
Dete je potr~alo.
- [ta ti je rekla baka? – upita ona.
- [to me niste vodili kod nje.
- Ovde ti je dobro, zar ne? S’ tvojim automobil~i}ima i sa tatom i mamom – re~e on.
- Tvoja majka je ba{ zvala u pravo vreme – prokomentarisa ona.
On nije odgovorio.
- O tome treba tek razgovarati. [ta }emo sa zimovanjem? – re~e ona. Dete }e da ide sa {kolom ili sa tobom? Moram da im odgovorim najkasnije do srede. Idu za petnaest dana.
- Ove godine ne}e i}i na zimovanje – re~e on, ne prestaju}i da bulji u ra{irene stranice. Tako da }e{ odlu~iti onako kako se tebi svi|a.
- Ako ti ne ide{, i}i }u ja. A mali bi mogao da ide i sa mnom i sa {kolom, {ta misli{?
On nije odgovorio.
On je nastavio da }uti. Ona je ustala i uputila se ka kolicima sa fla{ama i ~a{ama. ^a{a je bila puna leda. Uzela je nekoliko par~i}a i nasula je sebi podosta Bombay- a.
Dete je poslu{no ostavilo igranje i iza{lo iz salona. Potom je ona osula paljbu na njega i skoro se razdrala.
Dete je ve} u{lo sa njenom fla{om i majka ju je uzela uz jedno "hvala zlato moje", ljubazno i hladno.
Otac je presavio novine na ~etvoro, kao da je hteo da da do znanja da }e definitivno prestati sa ~itanjem. Prekrstio je ruke i pogledao je izaziva~ki, ~ekaju}i njene nove intervencije.
- Poslednji put, {ta }e{ da radi{ ovoga leta? – upita ona.
- I}i }u na skijanje u Barilo}.
- Odli~no, va`i. Ja }u iznajmiti ku}u koju `elim na dva meseca. U julu }u da uzmem Huani i Elisu i… pokaza prstom na dete koje se igralo okrenuto le|ima.
- Ali, {ta }e biti u avgustu? – nastavi. Jer predpostavljam da }e{ u avgustu hteti da radi{ ne{to posebno – i ponovo je pokazao na malog, ovoga puta napraviv{i pokret bradom.
- Ne brini za avgust. Ve} }u ne{to da smislim…
Dete je iznenada ustalo i reklo:
Njegova izjava nije imala nikakvog efekta. Kada se vratio sa sendvi~om u jednoj i ~a{om mleka u drugoj ruci, njegovi roditelji i dalje su }utali i bili u istom polo`aju kao kada ih je ostavio. Kada su ga spazili kako ulazi oboje ga pogleda{e.
Telefon je ponovo zazvonio. Ovoga puta ona nije ispru`ila ruku, ve} je sa~ekala da on to uradi.
Dok je ona razgovarala, on ustade i uputio se ka velikom prozoru. Malo je razmakao zavesu i pogledao dole ka mirnoj ulici. Mala ba{ta odvajala ih je od trotoara. Iz gara`e je iza{ao jedan auto. Por{e Huanho Roke. Na telefonu je razgovor tekao u sporim, kratkim i razvu~enim slogovima.
Otac se vratio u fotelju. Oprezno je seo, i zapitao je :
Ona je i dalje bila odsutna, kao da je mislila na ne{to drugo, {to ju je odvajalo od deteta i mu`a i od odluka koje je trebalo hitno doneti.
Iznenada je krenula ka malome, zamolila ga da se pribli`i, uhvatila ga za ruke i upitala:
De~ak se nasmejao prostodu{no, nehajno je pogledao ka napu{tenim automobil~i}ima, kao da je pri`eljkivao da se vrati usamljeni~koj igri. Potom ih je oboje pogledao, prvo jedno, pa drugo. Zatim se ponovo nasme{io.
PREVELA: ŠVESNA FLORIC
Hosefina Aldekoa ro|ena je u La Robli u provinciji Leon 1926. godine. Objavila je romane pod slede}im naslovom: Spletkarka (1984.), Za{to smo bili mladi (1986.), Ba{ta (1988.), Povest o jednoj u~iteljici (1990.), @ene u crnom (1994.). Kratke pri~e: Nikuda (1961.), Pri~a za Suzanu (1988.); i memoare pod naslovom: Deca rata (1983.)