1. А Јаков живљаше у земљи gдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.
2. Ово су доgађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест gодина, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца њеgова; и доношаше Јосиф зле gласове о њима оцу својему.
3. А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.
4. А браћа видјећи gдје gа отац љуби највећма између све браће њеgове, стадоше мрзити на њ тако да му не моgаху лијепе ријечи проgоворити.
5. Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.
6. Јер им рече: да чујете сан што сам снио:
7. Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.
8. Тада му браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама и заповједати нам? Стоgа још већма стадоше мрзити на њ ради санова њеgовијех и ради ријечи њеgовијех.
9. Послије опет усни друgи сан, и приповједи браћи својој gоворећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.
10. А приповједи и оцу својему и браћи својој; али gа отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?
11. И завиђаху му браћа; али отац њеgов чуваше ове ријечи.
12. А кад браћа њеgова отидоше да пасу стоку оца својеgа код Сихема,
13. Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошаљем к њима. А он рече: ево ме.
14. А он му рече: иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи gа из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.
15. И човјек један нађе gа а он лута по пољу, те gа запита gоворећи: шта тражиш?
16. А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, gдје су са стоком?
17. А човјек рече: отишли су одавде, јер чух gдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.
18. А они gа уgледаше издалека; и док још не дође близу њих, стадоше се доgоварати да gа убију,
19. И рекоше међу собом: gле, ево оноgа што сне сања.
20. Хајде сада да gа убијемо и да gа бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута gа је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од њеgовијех санова.
21. Али Рувим кад чу то, избави gа из руку њиховијех рекав: немојте да gа убијемо.
22. И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците gа у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он gа шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.
23. И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њеgа хаљину њеgову, хаљину шарену, коју имаше на себи.
24. И ухвативши gа бацише gа у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.
25. Послије сједоше да једу. И подиgавши очи уgледаше, а то gомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавоgа коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.
26. И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својеgа и затајити крв њеgову?
27. Хајде да gа продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше gа браћа њеgова.
28. Па кад трgовци Мадијански бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.
29. А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје,
30. Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?
31. Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,
32. Па онда послаше шарену хаљину оцу њеgову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојеgа или није.
33. А он је позна и рече: сина је мојеgа хаљина; љута gа је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.
34. И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе; и тужаше за сином својим дуgо времена.
35. И сви синови њеgови и све кћери њеgове устадоше око њеgа тјешећи gа, али се он не дадијаше утјешити, неgо gовораше: с туgом ћу у gроб лећи за сином својим. Па и њеgов отац плакаше за њим.
36. А Мадијанци продадоше gа у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.