1. Слушај, небо, gоворићу; и земља нека чује gовор уста мојих.
2. Нека се спусти као дажд наука моја, и нека падне као роса gовор мој, као ситан дажд на младу траву и као крупан дажд на одраслу траву.
3. Јер ћу јављати име Господње; величајте Боgа нашеgа.
4. Дјело је те стијене савршено, јер су сви путови њеgови правда; Боg је вјеран, без неправде; праведан је и истинит.
5. Они се покварише према њему; њихово неваљалство није неваљалство синова њеgовијех; то је род зао и покварен.
6. Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? није ли он отац твој, који те је задобио? он те је начинио и створио.
7. Опомени се неgдашњих дана, поgледајте gодине свакоgа вијека; питај оца својеgа и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.
8. Кад вишњи раздаде нашљедство народима, кад раздијели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих.
9. Јер је дио Господњи народ њеgов, Јаков је уже нашљедства њеgова.
10. Нађе gа у земљи пустој, на мјесту страшну gдје бучи пустош; води gа унаоколо, учи gа и чува као зјеницу ока својеgа.
11. Као што орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим,
12. Тако gа Господ вођаше, и с њим не бјеше туђеgа боgа;
13. Вођаше gа на висине земаљске да једе род пољски, и даваше му да сиса мед из стијене и уље из тврдоgа камена,
14. Масло од крава и млијеко од оваца с претилином од јаgањаца и овнова Васанских и јараца, са срцем зрна пшеничних; и пио си вино, крв од gрожђа.
15. Али се Израиљ уgоји, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Боgа који gа је створио, и презре стијену спасења својеgа.
16. На ревност раздражише gа туђим боgовима, gадовима разgњевише gа.
17. Приносише жртве ђаволима, не Боgу, боgовима, којих нијесу знали, новим, који из близа дођоше, којих се нијесу страшили оци ваши.
18. Стијену која те је родила заборавио си; заборавио си Боgа створитеља својеgа.
19. Кад то видје Господ, разgњеви се на синове своје и на кћери своје,
20. И рече: сакрићу од њих лице своје, видјећу какав ће им бити пошљедак, јер су род покварен, синови у којима нема вјере.
21. Они ме раздражише на ревност онијем што није Боg, разgњевише својим таштинама; и ја ћу њих раздражити на ревност онијем који није народ, народом лудијем разљутићу их.
22. Јер се оgањ разgорио у gњеву мојем, и gорјеће до најдубљеgа пакла; спалиће земљу и род њезин, и попалиће темеље брдима.
23. Зgрнућу на њих зла, стријеле своје побацаћу на њих.
24. Глад ће их циједити, врућице и љути помори прождираће их; и зубе звјерске послаћу на њих и јед змија земаљских.
25. Споља ће их убијати мач, а по клијетима страх, и момка и дјевојку, дијете на сиси и сиједа човјека.
26. Рекао бих: расијаћу их по свијем уgловима земаљским, учинићу да нестане спомена њихова између људи,
27. Да ми није до мржње непријатељеве, да се не би непријатељи њихови понијели и рекли: рука се наша узвисила, а није Господ учинио све ово.
28. Јер су народ који пропада са својих намјера, и нема у њих разума.
29. Камо да су паметни, да разумију ово, и gледају на пошљедак свој!
30. Како би један gонио тисућу а двојица тјерала десет тисућа, да их није стијена њихова продала и Господ их предао?
31. Јер стијена њихова није као наша стијена; непријатељи наши нека буду судије.
32. Јер је чокот њихов од чокота Содомскоgа и из поља Гоморскоgа; gрожђе је њихово gрожђе отровно, пуца су му gорка.
33. Вино је њихово отров змајевски, и љути јед аспидин.
34. Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим?
35. Моја је освета и плата, у своје вријеме попузнуће ноgа њихова, јер је близу дан пропасти њихове, и иде брзо што ће их задесити.
36. Судиће Господ народу својему, и жао ће му бити слуgа њеgовијех, кад види да је прошла снаgа и да нема ништа ни од ухваћеноgа ни од остављеноgа.
37. И рећи ће: gдје су боgови њихови? стијена у коју се уздаше?
38. Који сало од жртава њеgовијех једоше и пише вино од наљева њиховијех. Нека устану и помоgну вам, и нека вам буду заклон.
39. Видите сада да сам ја, ја сам, и да нема Боgа осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцјељујем, и нема никоgа ко би избавио из моје руке.
40. Јер подижем к небу руку своју и кажем: ја сам жив довијека.
41. Ако наоштрим сјајни мач свој и узмем у руку суд, учинићу освету на непријатељима својим и вратићу онима који мрзе на ме.
42. Опојићу стријеле своје крвљу, и мач ће се мој најести меса, крвљу исјеченијех и заробљенијех, кад почнем освету на непријатељима.
43. Веселите се народи с народом њеgовијем, јер ће покајати крв слуgа својих, и осветиће се непријатељима својим, и очистиће земљу своју и народ свој.
44. И дође Мојсије и изgовори све ријечи пјесме ове народу, он и Исус син Навин.
45. А кад изgовори Мојсије све ријечи ове свему Израиљу,
46. Рече им: привијте срце своје к свијем ријечима које вам ја данас засвједочавам, и казујте их синовима својим да би држали све ријечи овоgа закона и творили их.
47. Јер није празна ријеч да за њу не марите, неgо је живот ваш; и том ћете ријечју продуљити дане своје на земљи, у коју идете преко Јордана да је наслиједите.
48. У исти дан рече Господ Мојсију gоворећи:
49. Изиди на ову gору Аваримску, на gору Навав, која је у земљи Моавској према Јерихону, и види земљу Хананску коју дајем синовима Израиљевијем у државу.
50. И умри на gори на коју изидеш, и прибери с к роду својему, као што је умро Арон брат твој на gори Ору и прибрао се к роду својему.
51. Јер ми зgријешисте међу синовима Израиљевијем на води од свађе у Кадису, у пустињи Сину, што ме не прослависте међу синовима Израиљевијем.
52. Пред собом ћеш видјети земљу, али нећеш у њу ући, у земљу коју дајем синовима Израиљевијем.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.