0vih dana se u Beogradu odrzava izlozba savremene srpske ikonografije. To je po sebi krupan kulturni dogadjaj. Uz to, ako imamo na umu cinjenicu da ovakvih dogadjaja kod nas nije bilo, bar u poslednjih 50 godina, ova manifestacija je jos znacajnija. Dakle, same ove cinjenice bi iziskivale da se na ovaj dogadjaj osvrnemo, makar ukratko. Medjutim, ono sto je nas podstaklo da napisemo ovaj osvrt nije dogadjaj sam po sebi. Naime pokusavamo da odgonetnemo temelje nase savremene kulture u sirem smislu, a zatim konkretno odnos naseg savremenog ikonografa prema svetu i zivotu. Jer ova izlozba recitije od svakog govora i dokumentovanije od svakog dogadjaja odslikava taj odnos koji nije svojstven samo umetnicima, vec sirem sloju ljudi.
Svaka prava umetnost, pa i Crkvena, predstavlja ili slikom, ili skulpturom, ili duborezom, slobodnu umetnikovu viziju postojanja sveta i coveka. Zato ona neminovno odslikava umetnikovu zivotnu sredinu, ali i temelje na kojima je zivot u toj sredini utemeljen. Drugim recima, umetnost predstavlja jedan svet i u njemu, ono sto je po umetnikovom vidjenju istina i neprolazna vrednost toga sveta, ali i ono sto je ovoj suprotno. Medjutim, umetnost nije samo precrtavanje i kopiranje sveta kakav on jeste, njegovo fotografisanje, vec istovremeno i pokusaj umetnika da na slici, ili drugom umetnickom delu, stvori svoj svet, onakav kakav bi on zeleo da on bude, tj. kakvog ga on vidi da treba da jeste ako zeli da je istinit i neprolazan. U ovom kontekstu umetnik se javlja kao stvaralac jednog buduceg sveta, koji ce po Njegovom vidjenju biti bolji od sadasnjeg, biti istiniti svet. I za ostvarenje ovog cilja umetnik bira kako vrstu umetnosti, tako i umetnicka sredstva i motive. Zato nije zanemarljivo, pored nacina na koji se nesto predstavlja, ni izbor vrste umetnosti kojom se zeli da prikaze svet i covek. Vrsta umetnosti bitno opredeljuje sustinu postojanja prikazanog. (Na primer Jelinska predhriscanska skulpturna umetnost jasno pokazuje verovanje i filosofiju starih Jelina, da je istina sveta i coveka, koliko u oblicima u kojima vidljiva priroda postoji, toliko i u nematerijalnoj ideji svakog bica na osnovu koje je ono i stvoreno, a koji su vecni i nepromenljivi. Zato su Jelinske skulpture bozanski lepe u svojim oblicima, pokazujuci vecnost i bozanstvenost tih oblika. Medjutim, one su istovremeno tako hladne i bezlicne, i to ne slucajno, jer time odslikavaju prisustvo bozanstva kao princip i ideju. 0vakvo vrednovanje sveta kroz umetnost moze se svakako i na drugi nacin prikazati, kao sto su to radili stari Egipcani, ali stari Jelini su nasli da je za njihovo predstavljanje istine o svetu najpogodnija skulptura. I ovaj momenat je zajednicki i svetovnoj umetnosti i Crkvenoj. Pravoslavna Crkva se opredelila za slikovnu umetnost, ikonu i to, kao sto cemo videti, ne bez razloga). 0no sto je, medjutim, sustinsko za svaku umetnost to je nacin prikazivanja sveta, i to je posledica nacina zivota ljudi u jednom vremenskom periodu i njihov sistem vrednosti, koji se i u umetnosti ispoljava. 0tuda imamo razlicite pravce u umetnosti u zavisnosti od nacina kojim su slikane, radjene. I ovo je takodje zajednicko kako svetovnoj tako i Crkvenoj umetnosti. Medjutim, ono sto razlikuje svetovnu od Crkvene umetnosti i cini ih na kraju da jedna bude svetovna a druga Crkvena je odsustvo bozanskog elementa kod jedne i njegovo prisustvo kod druge u stvaranju i oblikovanju toga sveta. Na koji nacin se to da primetiti?
Svaka slika, bilo svetovna, bilo Crkvena se stvara svetloscu. Medjutim, ako uzmemo bilo koju svetovnu sliku na njoj mozemo konstatovati sledece: 1 ) oblikovanje bica na njoj se postize kontrastom, dijalektikom svetlosti i tame, svetlosti i senke. Medjutim, svetlost kojom se postize prikazivanje bica kao postojeceg na jednoj necrkvenoj slici je prirodna, stvorena svetlost, a to znaci da je ona sama po sebi ogranicena svojim zakonima postojanja i zato nije u stanju da bice prikaze, osvetli celovito, a da pri tom i sacuva njegovu prirodnu formu. Da bi se, dakle, postigla plasticnost bica na jednoj slici nije dovoljna samo svetlost, vec je potrebna i tama. 2) Uz svetlost se koriste i drugi elementi kojima se takodje tezi istom cilju u slikarstvu; prikazivanju istinitosti, postojanja jednog bica. To su perspektiva; neki predmeti su blizi onome koji posmatra sliku, drugi su dalje. Neki su manji, neki veci. 3) Ritam slike; zavisnost jednog bica od drugog itd. Svi ovi elementi koji se koriste za konstituisanje jednog bica na svetovnoj slici postoje na osnovu svojih prirodnih zakona, kao sto postoje u prirodi.
To ukazuje na cinjenicu da svet na slici ne oblikuju Bozije sile i energije koje su razlicite od sila i energija prirodnih, vec iskljucivo prirodne sile. 0vo zvuci malo paradoksalno, medjutim, istinito je. To pokazuje nacin na koji se jedno delo slika. Na primer, ako imamo u vidu da je jedna slika produkt odnosa svetlosti i tame, senke, jasno je uocljivo na jednoj necrkvenoj ikoni da je ta svetlost ovozemaljska, stvorena, a samim tim i neslobodna. Jer ta svetlosna energija moze da se krece jedino pravolinijski i zato iza osvetljenih predmeta ne dopire. Sve sto se nadje iza predmeta na koje pada svetlost ne vidi se na slici, tj. nepostoji, jer nije osvetljeno. Pored toga, i sama ovakva svetlost koja sluzi za stvaranje slike ne moze postojati bez prisustva tame. U odnosu na tamu ona je svetlo.
Sto se pak tice perspektive, tj. elemenata vremena i prostora koji oblikuju jedno bice na slici i oni takodje postoje na prirodni nacin i zato su jedan u odnosu na drugi neprijateljski raspolozeni. Npr., da bi jedno bice istakli, moramo drugo da umanjimo, da bi jedno pokazali moramo drugo da unistimo, ako zelimo da sacuvamo njegovu autenticnu prirodnu formu.
S druge strane, svi svetovni slikarski pravci prikazuju predmete i ljude na slici parcijalno, delimicno. Zato sto je tu parcijalnost nemoguce izbeci ako tezimo prirodnoj autenticnosti predstavljanja jednog bica. Nju diktiraju sami zakoni vremena i prostora. 0vome treba dodati da se na svetovnoj slici ne retko prikazuje mrtva priroda, tj. priroda bez coveka. A to sve zbog toga sto se u slikanju jedne slike upotrebljavaju iskljucivo prirodni zakoni. A oni, kad je o ovome rec, pre ukazuju na to da priroda moze da postoji i nezavisno od coveka, nego suprotno.
Jednom recju ovakav nacin slikanja izrazava nacin zivota ljudi i sveta koji se oslanjaju iskljucivo na svoje i prirodne sile u svome postojanju. Bog nije njihov tvorac, i svedrzitelj i zato elementi Bozanskog ovde potpuno odsustvuju. I ovakav izraz je prisutan svuda u svetovnoj umetnosti ma koliko razlicitih umetnickih pravaca postojalo i o kakvim se motivima radilo. Zato je ova umetnost svetovna uprkos tome sto moze da ima i religijske, Crkvene motive, kao sto s druge strane i „ikona" moze biti stvorena bez obzira sto se nalazi u Crkvi. Medjutim, sta je to sto, suprotno svetovnoj umetnosti, cini jednu sliku ikonom? To je nesumnjivo predstavljanje sveta koji je stvoren i odrzava se u postojanju Bogom. Na koji nacin Crkvena ikona pokazuje te Bozanske sile u svetu koga predstavlja?
Da pocnemo sa svetloscu. Svetlost kojom se slika jedna ikona ne stoji ni u kakvom dijalektickom odnosu sa tamom. Naime ikona nema senki a to pokazuje da svetlost na njoj ne sapostoji sa tamom. S druge strane, ona se ne krece iskljucivo pravolinijski, vec slobodno. U protivnom ona bi nuzno morala da ima senke ili neosvetljene delove. Naprotiv, na ikoni se cak stavise vide i oni predmeti koji su u prirodi nevidljivi. Npr. ribe u vodi, unutrasnji deo kuce koja se posmatra iz vana itd. Takodje plasticnost jedne ikone se postize ne dijalektikom, tj. igrom svetla i tame, vec razlicitoscu boja od kojih je i sama svetlost sastavljena. Na toj osnovi na ikoni apsolutno odsustvuje tama, bez da to dovodi u pitanje kako njenu plasticnost, tako i sam nacin postojanja svetlosti, koja je u prirodi jedino u odnosu na tamu svetlost. Sva bica na ikoni su podjednako osvetljena. Razlikuju se jedino u nacinu postojanja te svetlosti. 0na se negde pokazuje kao crvena, negde kao zuta i tsl. U svakom slucaju, radi se samo o svetlosti, a ne i o tami.
Dakle, ovo je jedna drugacija svetlost koja se pokazuje na ikoni nego sto je to prirodna svetlost kojom se slikaju svetovne slike, a to je bozanska svetlost i zato se ona drugacije i ponasa.
Drugi jedan momenat koji karakterise ikonu jeste postojanje prostora i vremena na njoj. Prostor i vreme su sile koje bitno uticu na oblikovanje i postojanje bica u prirodi, Medjutim, prostor i vreme nisu sile koje udaljuju i razdvajaju bica na ikoni, kao sto to cine u prirodi, vec ih spajaju. Zato se na ikoni sve pokazuje u istoj ravni bez da to utice na to da se izgubi osecaj postojanja prostora na njoj. Sto se pak tice vremena, na ikoni se ne samo prikazuju zajedno dogadjaji i licnosti koji su se zbili u istom vremenskom periodu, vec ikona pokazuje i spaja i dogadjaje iz razlicitih vremena. I jos nesto; ona pokazuje i ono sto se jos nije ni dogodilo kao da se dogodilo. Na primer, na ikoni vaskrsenja Hristovog prikazano je i vaskrsenje Adama i Eve. To je drugim recima, spajanje proslosti, sadasnjosti i buducnosti u jedno, sto je pak u prirodi nezamislivo. A da i ne govorimo o tome da ikona nikad ne predstavlja bica parcijalno, delimicno, vec uvek celovito. Jednom recju ikona predstavlja prostor i vreme kao sile koje ne deluju po zakonima prirode, vec su prikazane na jedan Bozanski nacin postojanja a pri tom ne ugrozavaju postojanje bica.
Dakle, pravoslavna ikona predstavlja svet, za razliku od drugih slika, kao prozet bozanskim energijama i silama. Te energije su pricislene svakom bicu prikazanom na ikoni i one mu daju postojanje bez da se slivaju sa njim menjajuci na taj nacin i sebe i bice po prirodi. Svojstvo ovih energija je njihova sloboda u odnosu na stvoreni svet kojom i sam taj svet oslobadjaju od prirodnih zakona i determinisanosti postojanja, odnosno smrti. To drugim recima znaci da ove energije pripadaju jednom slobodnom Bogu koji je licnost, tj. istovremeno je Jedan i Sveta Trojica.
Dakle, pod Bozanskim silama predstavljenim na ikoni ne treba shvatiti bezlicne sile. Naprotiv, one su vezane za jednu licnost, za coveka i od njega su zavisne. Zato ikona nikad ne predstavlja prirodu koja je na ovaj gore spomenuti nacin naslikana bez prisutnosti coveka. I vise od toga, i covek na ikoni je uvek predstavljen na ovaj nacin, pokazujuci time da i on postoji ne po silama prirode, vec kao posednik bozanskih energija, i cela kompozicija ikone od njega zavisi.
Jednom recju, zato sto su te energije svojstvene Svetoj Trojici a njih po ucenju Crkve u svetu projavljuje Hristos Bogocovek, na svakoj ikoni je apsolutno potrebno prisustvo Boga koji je istovremeno i covek.
Ako se sada podsetimo, da je po pravoslavnom ucenju za obozenje coveka i sveta potrebno njihovo evharistijsko jedinstvo sa Hristom, bice nam jasno zasto je citava Crkvena umetnost u svom izrazu Liturgijska. A to je evidentno kroz mnoge pokazatelje: Na primer, svi motivi prikazani na ikoni su u tesnoj vezi sa Hristom, ali sa Liturgijskim Hristom. A to je Hristos koji se pokazuje ne samo kao covek, vec i kao spasitelj i kao sudija i svedrzitelj sveta, kao Bog. Cak i u tragicnim scenama ovaj momenat ne odsustvuje. Raspece Hristovo se pokazuje tako sto ni jednog trenutka ne odaje sumnju da je taj raspeti Hristos Bog. Zato pod krstom uvek imamo scenu apostola i zena mironosica koje mu se mole, a moliti se moze samo Bogu a ne mrtvom coveku. S druge strane, svetitelji se tako slikaju da se uvek pokazuju elementi koji oznacavaju u kom odnosu su oni bili sa Hristom za vreme njihovog zivota. Zato se svestenici slikaju sa vidljivim znacima svestenstva, mucenici sa krstom, apostoli sa jevandjeljem, podviznici ispijeni i mrsavi, pokazujuci na taj nacin da su svetitelji upravo zbog zajednice sa Hristom a ne sami po sebi. I to se sve cini na takav nacin da je svaka ikona ne deo jedne liturgijske zajednice kao celine, vec liturgijska celina u malom. Zato ikona ne dopusta parcijalnost, vec rekli bismo predstavlja delove kvantno. Svaki deo je celina a ne deo jedne celine, i sve te celine zajedno nisu mnoge celine, vec jedna nedeljiva celina. U prirodi je svet podeljen silom prirodnih zakona, a na ikoni gde deluju Bozanske sile ona je jedinstvena.
Tako dakle, ikona predstavlja svet u zajednici sa Bogom, ali buduci da ta zajednica jos nije u potpunosti ostvarena sad i ovde, ona je jos uvek samo ikona te istine. Drugim recima, ikona predstavlja eshatolosku dimenziju sveta kada ce on biti u istinskom zajednistvu sa Bogom ne prenebregavajuci njegove prirodne oblike. Za razliku od rasprostranjenog pogresnog misljenja da Crkvena umetnost, ikona, predstavlja samo prosle dogadjaje koji su se desili u Crkvi, zelimo da naglasimo suprotno; Ikonom se pre svega predstavlja svet i covek u Crkvi onakvim kakvim ce se oni javiti u poslednjem dogadjaju ostvarenja Carstva Bozijeg na zemlji, ne zanemarujuci pri tom ni njihovu istorijsku realnost. I to zbog toga sto je sama Crkva Hristova u svojoj Liturgijskoj formi i istorijska realnost, ali i ikona savrsene, poslednje realnosti coveka i svega stvorenog. 0na jos nije potpuna istina sveta koji postoji sad i ovde, vec ikona istine, i takav nacin postojanja Crkve je i temelj za postojanje ikone u Crkvi kao njenog najautenticnijeg izraza. Uz to i clanstvo u Crkvi Hristovoj sad i ovde nije samo clanstvo u Crkvi kao istorijskoj realnosti, vec i u tom poslednjem istorijskom dogadjaju sveta koji ce tek postati istinit.
Radi toga je ikona predstavljanje i proslavljanje proslosti i buducnosti coveka i sveta skicom i bojama na zidu, drvetu, platnu kao sto Crkva Svetom Liturgijom (koja je dogadjaj prinosenja i osvecenja tvorevine u zajednici sa Bogom kroz Hrista) predstavlja i proslavlja tu istu proslost i buducnost. Ikonografija je dakle tipicno Hriscansko pravoslavna umetnost upravo zato sto se na ovaj nacin najbolje moze iskazati njeno shvatanje postojanja i spasenja sveta i coveka. Skulpturom bi to bilo nemoguce.
Medjutim, to predstavljanje sveta onakvim kakav ce on postati na kraju istorije na ikoni, niti je proizvoljno, niti neodredjeno, kao sto je to obicno na slikama profane umetnosti koje predstavljaju buducnost, uprkos cinjenici sto je buducnost sama po sebi nepoznata, ili nedovoljno odredjena, jer se jos nije zbila. Crkva je po sebi, po svome liturgijskom postojanju, ikona te poslednje realnosti, sveta, i to konkretna ikona, onoliko koliko je i Sveta Liturgija konkretna. Drugim recima, Crkva u svetoj Liturgiji i kroz Liturgiju konkretno otkriva buducnost sveta i coveka i kroz Liturgiju i u Liturgiji, a samim tim i na ikoni, ta buducnost je prisutna sad i ovde u svetu. (To podrazumeva izraz "0tkrovenje" u Pravoslavnoj Crkvi. Bog se otkrio svetu i otkrio je i ono sta 0n zeli da svet postane. I mi gledamo tu realnost sveta u ikoni). Ikona samo prenosi tu realnost skicom i bojama. Zato, pravoslavna ikona uvek predstavlja konkretne ljude i mesta koji ucestvuju na Svetoj Liturgiji, ali preobrazene, kakvi ce se oni javiti u poslednjem danu kao proslavljeni od Boga. To preobrazenje se tice ukidanja smrti i jedinstva svega stvorenog i svih clanova Crkve ma u kom vremenu oni ziveli i bilo na kom prostoru. Zato je jedina i najpotpunija ikona te realnosti coveka i sveta Sveta Liturgija Pedesetnice, silaska Svetog Duha u svet, a svaka umetnicka ikona u pravoslavnoj Crkvi upravo ovo predstavlja. Sve ostale ikone, kao sto su ikone Hristovog rodjenja, vaskrsenja, vaznesenja, ikone svetitelja i svih dogadjaja koji su se zbili u istoriji Crkve, su deo ove jedne i jedinstvene ikone, Svete Pedesetnice.
0va bogoslovska podloga, ili teorija Crkvene umetnosti, ukratko ovde iznesena, nuzna je da bi odredili sta cini jednu ikonu ikonom; i u cemu je razlika izmedju ikone i svetovne slike. Jedino tako mozemo dodji i do odgovora na pitanja sta se desava u savremenoj ikonografiji kod nas? Sta ova izlozba pokazuje o nasem Crkvenom zivotu danas? Jer danas uglavnom postoje dva misljenja, odomacena kod nas, o razlici Crkvene od profane umetnosti. Prvo je da je Crkvena umetnost onaj koja slika Crkvene, religijske motive i licnosti, a svetovna je ona koja to ne cini. Drugo, Crkvena umetnost treba da bude, pored toga sto sadrzi Crkvenu tematiku, i osvecena u Crkvi. 0 samom nacinu slikanja koji izrazava nas nacin zivota, a koji je u sustini i jedina razlika izmedju ove dve vrste umetnosti, skoro da se i ne govori. A sad da se osvrnemo na same izlozene radove i u njima potrazimo odgovor na gore postavljena pitanja.
Pre svega o samim radovima i umetnicima, o njihovoj pozitivnoj strani, moglo bi se mnogo govoriti. Medjutim, ja bih radije ukazao na njihove nedostatke, u najboljoj nameri da ova kritika bude konstruktivna i korisna za sve nas.
Svi radovi se globalno mogu podeliti na dve grupe. Jedna je grupa koju sacinjavaju dostaverne i uspele kopije originalnih ikona, a druga je pokusaj da se stvori originalna ikona, ali na ustrb mnogih elemenata koje smo gore naveli kao odliku ikone. 0vim svakako ne zelimo da osporimo niti prvima originalnost, niti drugima ikonopisanje. Radi se o jednoj vrlo sustinskoj stvari. Svakako i kod jednih i kod drugih se uocava nedovoljno poznavanje teologije u njenom izvornom izrazu, a toje kao sto se vidi i najveca prepreka da se neko aktivno ukljuci u Crkveni zivot a zatim da ga na ikoni i predstavi. Medjutim, nezavisno od toga da li neko poznaje teologiju ili ne, ova izlozba moze da da povoda da se nasa, pre svega Crkvena stvarnost objasni na sledeci nacin. Becina naseg umetnickog sveta danas ne ucestvuje delotvorno i licno u zivotu Crkve. Neka vrsta sudelovanja u zivotu Crkve postoji i kod jednih i kod drugih, medjutim ono je vise pasivno i zato, sto se umetnosti tice, nedovoljno je jasno. 0no je pre religijsko nego licno opstenje sa Bogom. Sta podrazumevam pod ovim? Prva grupa odaje ljude koji rekao bih, prihvataju Crkvu i crkveni zivot kao nesto samo po sebi objasnjivo i normalno, ali toliko "sveto" da je daleko i nedodirljivo. To moze biti i pozitivna konstatacija, ali se bojim da je u pitanju religijski odnos sa Bogom, tj. obicajna vera i zivot sa Bogom koji ne pretenduje da bude licni i da obuhvati sve pore zivota, i da menja zivot. Svakako zelja da se ukljuci u Crkveni nacin zivota postoji, ali je istovremeno prisutna i dilema na koji nacin to postici a ne ukinuti Crkvu. Zato s jedne strane prva grupa, bezzivotno kopira ono sto se desilo u proslosti, nerazumevajuci cesto ni razloge zasto nesto treba na ikoni da bude naslikano tako a ne drugacije, a s druge strane, druga grupa autora svedoci o nedovoljnom poznavanju Crkvenog zivota ili, bojim se, nepoverenja u njegovu delotvornost i istinitost. Zato je ovde izrazenija tendencija da se Crkva promeni, a ne da svet postane Crkvenim, sto ne znaci da ne postoji i jedno i drugo.
U svakom slucaju, ova izlozba pokazuje i nesto vrlo pozitivno a to je da njeni stvaraoci teze da otkriju jedan novi svet, pomalo zaboravljen na nasim prostorima, i ne samo na nasim, i da ga kroz svoj umetnicki talenat, a njega nesumljivo imaju, pokazu drugima. Medjutim, to treba uraditi na najadekvatniji nacin i u skladu sa ucenjem Crkve i njenim zivotom. Ali ako ono sad i odsustvuje, samo postojanje ikonografije je veliki uspeh i napredak. Takodje da svet, kome se ovi umetnici obracaju, zeli da pogleda njihovu viziju stvarnosti, a to pokazuje prihvatanje ove izlozbe od strane Narodnog muzeja, je isto veliki napredak. To pokazuje da je ovo drustvo otvoreno i za jedan drukciji nacin postojanja nego sto je on do sad bio.