Ima jedna zemlja al' joj ne znam ime,
ni na jednoj karti ne može se naći,
odvojena od svih plaši se i zime
i još mnogo čega što je može snaći.

Ljudi već navikli na previše toga
tapkaju u krugu vise k'o aveti,
napušteni i od sveta i od Boga,
sami s' svojom mukom i svojom pameti.

Nekad mi se čini da svi tamo sniju
k'o u nekoj bajci stogodišnje snove,
pa da zatvorenih očiju, ušiju
ne vide da sviću neke zore nove.

Princ na belom konju kao da se čeka
da čarobnim mačem dotakne sve ljude,
kao da im treba čarolija neka
da otvore oči i da se probude.

Ali, princa nema niti će im doći
makar ga čekali milenijumima.
Ah, kad bi probali da otvore oči,
videli bi da je sva snaga u njima.

Dragana Konstantinović
.

.
.