Polako, polako, natenane
tišina miluje polja.
Sve k'o da stoji na sve strane
sem jata ptica
koja pletu
vremena bolja
u niskom letu
u duge letnje dane.

Tek cvrčku nekom zaigra žica,
zacvrči iz guste trave.
Prospe se pesma tamburica
pa boja zvuka
skoci s tišine
i usred jave
k'o zvezda sine
šarenog, vedrog lica.

Lakog vetrića nemirna ruka
obori klasove žita.
A onda podigne dva tri struka
i iznenada
sred polja snena
evo gde skita
bulka crvena
sačinjena od zvuka.

Dalje se razvlače lenja stada
sto žućkastu travu pasu.
A sunce peče i nigde hlada,
i sred tog mira
tek dorat rže,
u punom kasu
dok juri brže
remeti mir što vlada.

Tu čiča skriven ispod šešira
sa đerma zahvata vodu.
Promuklo čekrk poče da svira
kad vasiona
sive prašine
dobi po svodu
šare fine
koje već sunce spira.

Na kraju svega čuči kolona
kuća u jednom nizu.
Odatle dopiru crkvena zvona
i put se sivi
pruža k'o strela,
prilazi blizu
početku sela
otkad je našeg eona.

U svakoj avliji paor živi
natenane, polako.
Misli mu uvek u svojoj njivi
dok mlada snaša
s pendžera gledi
veče svako
kad dan izbledi
na sokak prašni, sivi.

Ova idila je večnost naša
i nema tog ko je briše.
Dok je nas biće i salaša,
svitanja zorom,
sunca i neba,
trave sto diše,
paorskog hleba
i mirisnog vetra dašak.

I ja sam sanjala s teškom morom
oluje vetrova mraka.
Izroni lice sa novom borom,
al' nesta i opet
oči moje
večnog dečaka
osmehe broje
dok šetamo našim šorom.

Dragana Konstantinović
..
.