.


.
.
VELIKI CAROBNJAK

        Detinjstvo je za većinu ljudi najlepši deo života. I kako im godine odmiču i vreme odlazi u nepovrat, tako im nekoliko tričavih događaja, bledih i izobličenih od zuba vremena, postaju sve draži i draži.

        Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a mžzda je sve to ipak zato što u mom detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete. Živeo sam  sa majkom u omanjem stanu u mirnoj stambenoj četvrti severnog dela grada. Nikad mi nije padalo na pamet da kradem komšijske poluzelene, očajno tvrde i kisele breskve kada nisam voleo da jedem ni one zrele. Ocene u dnevniku nikad nisam morao da prepravljam, uvek sam bio najbolji učenik. A što se tiče guštera i tih stvari, moja majka je bila zoolog i nama je stan uvek bio prepun retkih primeraka algolskih slepih miševa ili jednookih kuna sa Beta Lire ili infrazelenih papagaja sa Vege i ko bi se setio čega još. I kako je onda uopšte moglo da mi padne na pamet da donesem kući običnog sivog guštera i da ga stavim u kutiju za šećer! Uostalom, moja majka se guštera uopšte ne bi uplašila, jednostavno bi ga iznela iz stana kao totalno neinteresantan primerak.
        I tako, kada bih pogledao sve u globalu i izuzeo to što sam rastao bez oca, moje detinjstvo je bilo obično. Ne bih rekao dosadno i prazno jer zaista nije bilo. Voleo sam da čitam, voleo sam časove klavira (valjda zbog zgodne mlade nastavnice) i voleo sam moju hemijsku laboratoriju u kojoj sam pravio najneverovatnije stvari, stvari na kojima bi mi pozavideli i oni što su krali breskve, da su samo ikada pokazali želju da mi se pridruže.

* * *

        Ipak, postoji nešto što mi se dogodilo još u ranom detinjstvu, a što do sada još nikome nisam ispričao. U ono vreme reč "tajna" još uvek je imala svoj smisao i ja sam ćutao. Tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam da je taj događaj izmenio i usmerio ceo moj život.
        Imao sam tada nepunih šest godina. Bio sam viši od svojih vršnjaka, bio sam mršav i upravo su počeli da mi ispadaju prvi mlečnjaci. Sećam se da me je bilo sramota zbog toga pa sam najčešće ćutao da mi se deca ne bi smejala.
        Jednog letnjeg popodneva igrao sam se u parku ispred zgrade. Zapravo, tu je bilo malo dečje igralište koje je svakog dana do u kasno uveče vrvilo od dečje graje, ali, ja sam se najčešće igrao sam u parku pored tog igrališta. Tako je bilo i tog dana. Čučao sam u travi pored staze i pomno posmatrao jednu mravlju porodicu kad sam iznenada osetio nečije prisustvo pored sebe. Refleksno sam podigao pogled i ugledao najneverovatnije stvorenje! Ispred mene stajao je visok crnokos muškarac obučen u crno i zaogrnut plaštom napravljenim od sitnih raznobojnih kvadrata tkanine, poput onih koje su nosili čarobnjaci u mojim omiljenim bajkama.
        - Ti si Lato III? - Upitao je. - Tebe tražim.
        Nisam se uopšte uplašio. Čovek mi je izgledao tako poznat i tako blizak, da mi se činilo kao da je konačno stigao neko koga sam dugo, dugo čekao. Samo sam nemo klimnuo glavom i ustao, pokušavajući usput da sa par nespretnih pokreta skinem prašinu sa kolena.
        - Umeš li da čuvaš tajnu?
        Sećam se da smo seli na klupu. I sećam se kako je nestvarno izgledao njegov šareni plašt obasjan zalazećim suncem. I sećam se kako sam bio ponosan kada mi je rekao da samo JA od sve dece mogu da ga vidim. A kada me je kasnije Anika sa drugog sprata pitala ko je onaj pajac koji je pričao sa mnom, ja sam je optužio da laže zato što ona NIJE MOGLA DA GA VIDI...
        Čovek mi je pričao... O maloj žutoj kući u predgrađu koju su čuvala dva mirišljava jorgovana... O dečaku koji se zvao LATO, isto kao i ja i koji je živeo u toj kući... O dečakovoj majci koja je želela da joj sin postane lekar poput nje... O Velikom Čarobnjaku koji jedini može da kaže detetu šta će da postane kada odraste i koji dolazi samo odabranima... A taj dečak jeste bio odabran, odabran da postane komandant velike istraživačke svemirske krstarice koja će nebrojene vekove da obilazi vemirska prostranstva u potrazi za novim... I Veliki Čarobnjak ga je posetio...
        - Je li taj dečak postao komandant? - Pitao sam. - Jesi li ti Veliki Čarobnjak? Zato imaš šareni plašt? Jesam li i ja "odabran"?
        Čovek je na svako moje pitanje odgovarao potvrdnim klimanjem glave. Onda mi je ispričao nešto što tada nisam mogao da razumem i valjda zato nisam mogao ni da upamtim, ali se odlično sećam da mi je rekao:
        - Ti volis da učiš i da istražuješ i voliš sve što je novo. Zato je i tvoje mesto među zvezdama. A ovaj dečak iz moje priče, on te nestrpljivo iščekuje. Jednog dana, plovićete zajedno...
        Pogladio me je po kosi i čini mi se da ga u sledećem trenu već nigde više nije bilo. Ja sam ponovo ostao sam, samo, sada sam bio bogatiji za jednu tajnu...

* * *

        Ovo što mi se desilo do sada još nikome nisam ispričao. Čuvao sam tajnu, živeo i rastao sa njom, ali, makar potsvesno, ona je uvek bila prisutna u meni. I odlučivala u moje ime. Ovo kažem zato što sam se i pored sve ljubavi prema hemiji i muzici odlučio za studij psihologije nečovekolikih inteligentnih organizama. Mislim da je danas i deci jasno da subjekata mojih istraživanja ima svuda osim na Zemlji. Sudbina?
        Do pre godinu dana radio sam u "Svezemaljskom istraživačkom centru inteligentnih vrsta Univerzuma" kao jedan od vodećih projektanata. Posao je bio interesantan, primanja su bila nadprosečna, prijatelji su mi zavideli. Onda sam upoznao Selenu, oženio se, kupio malu ali udobnu kuću u mirnom kraju grada i uskoro sa neskrivenim ponosom novopečenog oca posmatrao kako se mali Lato IV koprca u kolevci. Verovatno bi mnogi rekli da sam imao sve što se poželeti može. I verovatno bi i bili u pravu. Samo, ja sam oduvek želeo nešto novo i nikad nisam bio u stanju da povučem crtu i kažem: "Evo, postigao sam ono što sam hteo, sada sam srećan". Ja sam uvek hteo nešto više. I bez obzira na sve što sam do tada postigao, bio sam nezadovoljan.
        Iznenadni poziv Udruženja aldebaranskih i algolskih stručnjaka da im se pridružim na terenu prihvatio sam sa oduševljenjem. Znao sam samo da imaju brod nezamislivih mogućnosti, ali detalji mi i nisu bili važni. Konačno, predamnom je bilo nešto novo...
        Prvo putovanje trebalo je da traje sedam zemaljskih godina. Što se mene kao putnika ticč, putovanje bi trajalo oko godinu dana. Sećam se da je Selena plakala kada sam joj saopštio da idem. Rekla je da će biti stara i ružna kada se ja vratim i da je to naš rastanak. (Zašto su žene uvek tako patetične? Jednog dana ću se time detaljnije pozabaviti.)
        - Zar mora i tvoj sin da odraste bez oca? - Pitala je.
        Ja u tome nisam video ništa loše. Meni otac nikad nije nedostajao. A kako je i mogao da mi nedostaje neko koga nikada nisam upoznao?!
        I tako sam otišao.

* * *

        Sada sam ponovo na rodnoj Zemlji. Prošlo je godinu dana provedenih na brodu. Puno rada, puno neprospavanih noći, ali i puno zadovoljstava. Ipak, vreme koje čovek provede na brodu nezamislivo sporije prolazi od onog provedenog na Zemlji. Obuzme te neka čežnja i čak i ono što te je nekad nerviralo postane ti drago i blisko. Da li je onda čudno što sam sate i sate provodio razmišljajuci o svom sinu i o Seleni...
        Selenu sam izgubio. Toga sam bio svestan još onog trenutka kada sam napuštao kućni prag. Sedam godina za ženu od dvadeset i dve je ceo jedan mali život. Osim toga, mene čeka put do Oriona, pa do Vege, zatim do... Kada se budem konačno vratio na Zemlju nje više neće biti! Možda je bolje da je uopšte ne vidim. U svakom slučaju, biće bolje za nju.
        A moj sin? Jesam li i njega izgubio? Sada ima sedam godina. Da li liči na mene? Da li i on voli da se igra sam? Da li mu nedostajem? Kako mogu da mu nedostajem, pa on me ne zna! Ipak, on je moj sin. I njega ne smem da izgubim!
        A znao sam i kako ću da ga zadržim...
        Kao sumanut trčao sam od radnje do radnje tražeci šareni plašt kojim ću da pokrijem svoju crnu uniformu. Pred očima mi je igrala slika Velikog Čarobnjaka iz mog detinjstva. Slika mog oca! Da li je moguće da mi je trebalo toliko vremena da shvatim? 

* * *

        Kad sam ga našao, sedeo je na klupi i čitao knjigu.
        - Ti si Lato IV? - Pitao sam. - Tebe tražim.
        Mala kuštrava glava se podigla i u bistrim crnim očima ugledao sam bljesak nerazumljivog prepoznavanja. I tog trenutka sam postao siguran da će i moj sin jednog dana zaploviti nepoznatim stazama i da ću poput mog oca i mog dede imati dovoljno vremena da ga tražim i da ga nađem negde među zvezdama...

        Dragana Konstantinović
..
.

.
.
.
Back to SF PROZA