Želela sam kuče maleno,
                                belo što ima tufnu žutu,
                                da ga jurim unezvereno
                                kad iz parka krene ka putu,
                                da ga volim i da ga mazim
                                kao najboljeg mi drugara,
                                da ga hranim i da ga pazim
                                i vodim kod veterinara.
                                Ali, razbiše sve moje sne
                                kad su mi kazali svoje: ¨Ne!¨

                                Želela sam macu na pruge
                                da joj vežem dve vrpce sjajne,
                                da joj šapćem u noći duge
                                svoje male velike tajne,
                                da je posmatram kako jede,
                                da je grdim kad negde zbriše,
                                da sve oprostim kad zaprede,
                                da je volim od svega više.
                                Mislila sam ovo ce proći
                                al' su mi rekli: ¨Neće moći!¨

                                Želela sam bar papagaja,
                                nije ni važno koje boje,
                                da me budi njegova graja,
                                da imam nešto što je moje.
                                Shvatili me nisu ni zrnce,
                                samo se pogledaše važno,
                                pa dok sam ja brojala trnce
                                rekoše glasno, vrlo snažno
                                i majstorski poput maestra:
                                ¨Mani sve to, evo ti - sestra!¨

                                Dragana Konstantinović
..
.