Село
подгливље
налази се 2 км
сјеверно од
Требиња. По
броју кућа било
је доста мало,
свега неколико
кућа Дучића,
Село припијено
уз Леутар
оскудијевало је
у свему остм у
лијепом погледу
на Требиње.
Прилазни путеви
селу били су
крцењаци и
коњске стазе и
ако је испод
кућа водио
колски пут за
Гилећу и Гацко и
даље за Србиње.
То је дио
некадашњег
Цариградског
друма. Леутар,
који се диже
изнад Требиња и
Подгливља
вијековима је
одушевљавао све
оне који би се
нашли на његовом
врху, погледом
су могли да
обухвате већи
дио јужне,
средње и источне
Херцеговине, а
за ведрог и
лијепог дана
назире се и
обала Италије.
Одушевљен
његовим мјестом
и погледом
пјесник Дучић је
једном записао:
« Велики Бријег
Леутар који се
диже изнад мог
родног Требиња,
као модро платмо
између неба и
земље, носи
илирско или
грчко име по
ријечи
елефтерија што
значи слобода...»
Тај
велики
видиковац, којим
се Јован цијелог
живота
одушевљавао,
није био без
утицаја на њега
и становнике
његовог Требиња.
Терен испод
подгливња био је
погодан ѕа
воћарство и
виноградарство.
На том терену
налазило се и
највише
винограда до
шездесетих
година овога
вијека, када
почиње бржи
развој Требиња,
па се тај терен
постепено
претварао у
грађевинско
земљиште.
Близина
Требиња и
Требињског поља,
није утицала на
повћање
обрадивих
површина код
породице Дучић.
Напротив,
нарастањем
породице
долзи
и до опадања
њене економске
моћи, што је
приморало
Дучиће да
постепено
напусте
Подгливље и
потраже мјесто
са бољим
условима живота.
Дучићи су
подгливље
дефинитивно
напустили у
првој половини
деветнаестог
вијека.
По
предању које су
испричали Јован
и Никола Дучић
из Љубомира,
које живи и у
предању Дучића
из Фатнице, наши
преци су дошли
из Црне Горе
преко Кривошија.
Напуштајући
пренасељене
млетачке
кривошије
крајем 18 вијека,
упутили су се у
Херцеговину. На
путу за стари
завичај наишли
су поред Требиња
гдје налазе
своје давно
остале Дучиће у
Лугу код Требиња.
Свидјела им се
ријека
Требишњица, и
питомина
Требињског
краја и ту се
насељавају у
тада празно
Подгливље. Коју
годину касније
Подгливље
напушта Томо
Дучић и одлази у
Љубомир, заселак
Укшићи.
Према
подацима, које
је Никола
Лазарев
забиљежијо 1931.
за Љубомир је из
Требиља отишао
рођак Јованов, а
не брат, како то
кажу Јован и
Никола из
љубомира.
Међутим, дали је
у Љубомир отишао
рођак или брат
Јованов у бити
ништа не Мијења.
Да су ове двије
рупе блиски
рођаци доказује
и заједничка
крсна слава св.
Никола 19.
децембра.
|