Mirko Ljubanić

GRMEČ* 

Grmeč je u meni snagom i visinom, 
usred duše moje, čujte, vuci viju!
Na Međeđem brdu volovi se krešu -
u meni hajduci s' Turcima se biju.

Grmeč je u meni, al' mramorno ćuti, 
ćudi svoje čudne ne kazuje nikom;
kad se sunce javi, tad će snijeg pasti,
obuven opankom, a opasan likom.

Grmeč je u meni, u venama teče, 
a srce mi bije sve brže i brže,
kad čujem svog Vranca sa Stanića Brda,
što u turskom ropstvu žalobitno rže.

Grmeč je u meni, ej, crtači mapa, 
čime to sv'jet misli Grmeč da izmjeri!
U njemu još žive kosti prađedovske 
i reže na Turke k'o ranjene zv'jeri!

U rašljama krivim Okanove bukve 
od djetinjstva pamtim vr'jedne pčele roj:
- "Zemlji, majka!" - zovem i sjedam na golo. 
Al' neće me pčela, ukućanka moja, 
Osjeća da nisam svojoj zemlji svoj!

Grmeč je u meni snagom i visinom, 
usred duše moje, čujte, vuci viju!
Na Međeđem Brdu volovi se krešu -
u meni hajduci s' Turcima se biju.

           *Pesma je nastala kad je
            planina Grmeč, na volšeban 
            način oduzeta Srbima koji su 
            tu vjekovima živjeli.