O, nikada vi to nećete shvatiti
jer vi se plašite smrti,
a mi u njoj tražimo spas!

Čudi vas, zar ne:
Stojimo i mirno gledamo u vas!
I nema straha u našem nepokretnom oku
već samo prezir krije i mržnju
svetu i duboku
njihov čudesni sjaj.
 
Vama je neshvatljivo:
mi, odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili da smo
pogana, dripačka rasa,
stojimo uzdignutee glave
i uspravnoga stasa.
 
I ne drhte nam vezane ruke,
i ne tresu nam se obnažena ramena
i gledamo vas,
gledamo i vidimo -
da vaša klecaju kolena
pred snagom pogleda naših.
 
Šire se zgranuto
vaše razbojničke oči,
grče se u čudu
vaša bezizrazna lica
i postajete šaka
preplašenih ubica.
 
A znate li da olovnim
plamenim kuglicama
u bezumlju straha
sad sebe ubija sama
svaki od vas!
 
Znate li da neće biti mira
vašoj otupeloj svesti
i od naših pogleda da se
više ne možete skriti!
Znate le da će vam noći
užasne noći mučenja biti!
I da više ne možete uteći
nikuda uteći,
i da smo od vas jači
i da smo od vas veći -
za srce veći.
 
Znate li da ćete ludeti od straha
kad god se jesenja kiša
sa mrakom ledenim spusti
vrh naših zaspalih glava
i da će i zemlja, i kamen,
i drvo, i cigla, i trava,
očima gledati našim,
grudima disati našim
da neće biti mira
plašljivim srcima vašim,
čas ovaj da ćete kleti.
 
Vidite l' ovu decu
što rafal čekaju vreo?
Kad đačke torbice njine
iz ruku nedužnih padnu,
a knjige, olovke i gume
na zemlju prospu se hladnu,
kad mlade, nezrele voćke
prerano otpadnu s grana,
sa vas će u blato spasti
na kostur namolovana
maska ljudskoga lika!
 
Da l' vas još uvek čudi
što voljno ostajem s njima -
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra,
zar sutra prstom da pokazuju na me!
 
To vi ne razumete,
to mi, "divljaci", znamo:
Profesor nije profesor
sa katologom samo!
 
Moj razred kuršume čeka.
A ja im predajem sada -
ne šta je pisao Držić,
već šta je herojska smrt!
Umesto školskoga zvona
zvoniće bolan i krt -
kašalj oružja vašeg.
Tad ćemo na odmor poći
i zagrljeni, hladni i nemi,
bezbrojne dane i noći
san ćemo večiti sniti.
 
Moj razred kuršume čeka.
I niko ne šapće nikom!
Svi, do mališana zadnjeg,
napamet lekciju znaju!
Njihove detinje oči
zadnji put svetlucaju.
Ovde dvojkaša nema,
jer mi smo sinovi roda
u kome i najmanje dete
čim nauči samo da hoda -
već zna kako se mre.
 
Da l' vas još uvek čudi
što voljno ostajem s njima -
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same
a sutra, zar sutra prstom
da pokazuju na me!
 
To vi ne osećate,
to mi "divljaci", znamo:
Profesor nije profesor
sa katologom samo!
Pucajte, ja držim čas!