Audio
Pesmu kazuje Milorad Kecman

Zorica Arsić Mandarić

PISMO KĆERI U TUĐINI

Pismo ti jedva šaljem, možda poslednje:
zlo je kad nauk menjamo pod stare dane.
Pokušali smo ovde i varke neoprobane,
sad se oružje vadi iz svake srpske rane.

Najgore je vreme nasilnog umiranja,
u kome stari nauk počne da se koleba,
kad iz srca, iz znanja i dobrih verovanja,
za uzvrat na kamen, ponestane nam hleba.

A učila sam te da deliš i poslednje zalogaje
jer će i tebi biti ruku za uzdarja,
da uvek prima više ko je spreman da daje.
Uveravah te u radosti blagodarja.

Govorila sam - idi, uči za svoju grudu,
jest da ličiš na oca i imaš gordost ludu,
ali se uvek vrati, sve ovde za tebe cveta.
Podarila sam ti ponos, rodila srpsku lepotu,
pamet i radoznalost pred izazovima sveta.
Vajala sam ti srce, učeći te mirnom životu.

Šta tamo sada radiš u ova ratna vremena?
Da li otvaraš knjigu što te na majku seća?
Možeš li da tuđinu sviraš sa violončela
ili sa mladog ti čela cvili usahla sreća?

Kako ćeš da se snađeš u otadžbinskoj crnini,
ti, koja si uvek visoko nosila čelo?
Obuci slobodno belo, za inat na visini!
A čemer zdrobi žuljem svog malog muzičkog prsta
i odsviraj im ono "Tamo daleko… je moje selo…"

Možda će čarobnom notom sa našeg ukletog krsta,
na nekoj tuđinskoj pisti zagrcnuti se avioni
i saplesti se o tugu koja ti srcem zvoni.