Balada o ćaćinom satu

(Z. Runjić – K. Juras)

 

Ćaća je jema sat u malom žepu,

takvoga sata nima više niko;

iz njeg se vrime razlilo ka mliko,

ka vino ća je uteklo svon čepu.

 

Kad bi ćaća zasta da otare čelo

i sat bi sta i mudro bi muča,

nije jema srca da odbroji uru

čoviku ća sidne da umoran ruča.

 

Na ćaćinom satu briše se i gubi

to vrime u zlatu i ti prsti grubi.

To vrime u zlatu, taj leut ća kreće

na ćaćinom satu vratiti se neće.

 

Ćaća se moga i bez sata snaći

po pivcu, maški, po jugu u zraku,

al' more biti, ćutija se jači

sa saton ća je svitlija u mraku.

 

Pričaju judi, starili su skupa

sat je bija srce u ćaćinu tilu

i nije se znalo ća to šuška, lupa

ća to tira naprid vrilu krv kroz žilu.

 

Sve dok nisu oba ostali bez glasa,

sve dok nije zemja rekla zadnje slovo,

još se nije znalo ća je puklo, stalo,

jer na njima sve je bilo još ka novo.