Gospojice, lipo dite

(J. Fiamengo)

Sad se tiskaš u toj sobi

s materon i troje braće:

pusti sve to, zaudobi:

sve ča nimaš, vrime dat će.

Još si mlada i nevojna,

ma je to za kratko vrime,

a već pisma milopojna

spominje tvoj stas i ime.

Gospojice, lipo dite,

nek' te stignu naše riči,

u te zore ča te kite

nek ti poju mladi tići.

I nek blagi san umiva

tvoje oči, tvoje lice;

nek' od sriće sve zapiva,

lipo dite, gospojice.

Oli ne znaš i ne vidiš

iza ventula i škura

dok počivaš i dok sidiš

da dohodi tvoja ura.

A u kali klapa piva

nike teple, stare kante

pa se blagost noći sliva

u te pisme ča se pante.

Gospojice, lipo dite

ča te san od svita ote,

u tvon srcu sad su skrite

sve jubavi, sve lipote.

Noć nek' svitli i nek' teče

po kušinu i niz lice;

ruvinat ga ništa neće,

lipo dite, gospojice.