Mižerja

(Z. Runjić – Z. Runjić – S. Kalogjera)

 

I bez zlata i bez luši

sva su blaga ti u duši

kad ogrije te jubav,

puno sunca i tepline

pa se srce nebu vine

u ditinjstvu bez suza.

Malo šoldi, puno vire

u toj jubavi bez mire

i vagun dobre voje.

U kantunu puno mista

misal je ka arja čista

pa pišen pisme svoje.

 

Mižerja, mižerja...

Mižerja, mižerja...

Viruj, viruj pismo moja,

ti jedina znaš

di san ostavi dušu!

Miruj, miruj pismo moja,

jer kasno je sad

ladni vitri već pušu!

Mižerja, mižerja,

tek pusta mižerja...

 

Kad bi partile ferate

strepija san, »stari«, za te

ta briga se ne gasi.

Zgrbjena si majko stala

bjankariju tuju prala

pobilile ti vlasi.

Jedna pisma iz đardina

smantala je vašeg sina

on cili vik je slidi.

Zlatnin nožen posrid srca

probola ga, neka grca,

nek cili šug iscidi.

 

Mižerja, mižerja...

Mižerja, mižerja...

Viruj, viruj pismomoja,

ti jedina znaš

kako boli lipota!

Miruj, miruj, pismo moja,

jer vidit ćeš kad

zbrojiš konte života...

Mižerja, mižerja,

tek pusta mižerja...