Na kraju vijađa

(Z. Runjić)

 

Od tvoga tista i od tvoga kvasa

ja san naresa, evo me prid tebon.

ka' slipi putnik ča je sve obaša

i štuf se svega kripi tvojin nebon.

 

Od tvoje ješke i od tvoga bruma

za mene nima slajeg da me mami;

 i dok počivan nasrid tvog saluna

rojeni škoju, napokon smo sami.

 

Prid tebon stojin, dil san tvoga srca,

sve ča san steka, sve san tu iskrca;

u tvoj san mandrać, umoran ka lađa,

spustija sidro na kraju vijađa.

 

Od tvoga kvasa i od tvoga tista

ja san naresa, prova ča san moga;

a sad prid tebon dršćen poput lista

i pružan konat od života svoga.

 

Od tvoga kruva i od tvoje pašte

još ćutin forcu, priman tvoju kripost.

i opet prid noć kad zasvitle laštre

rojeni škoju, gledan tvoju lipost.