Vrime Božje

Nevera se sprema vitar lupa škurama
sidin isprid stakla pa se borin s urama.
Ruvinana duša teško vrime podnosi
nakon bola i beštimji.
Ostalo je samo ovo vrime Božije
da se sa njin borin pa da slomjen uvenen.
Poslidnja je kiša dušu mi potopila
ti se nisi vratila.

Ja ne smin više tvoju sliku jubit
ja ne smin više tebe sanjati.
Jer u samoći ja polako sidin
a jubav želin jubav dozivan.
Kad dragi Bog mi grišnu dušu prosti
jer opet san te jutros prokleja.
A nevera je učinila svoje
i na tebe me opet sitila.

I tebe mi je opet vratila.