Za život me vežeš samo ti

(P. Grašo)

Ostali smo sasvim sami
finili su lipi dani
išekane sve su lipe riči.
A život je ka i zemlja
kad zapustiš malo daje
taman da bi na se bija jidan.

Pa se pitan di je krivo
kleten srce ča je živo
poša bi al' ne znan di ću stić.
Ka godine teku ure
prži sunce, metu bure
za život me vežeš samo ti.

Svojim vitron moja jidra punila,
svojon nadon moju dušu ljubila.
Sad me ostavljaš na pučini bez sna
da ti priznan da si moja jedina.

I sve druge ča su s menom živile
nisu se za ovo srce primile.
Sad ka kamen teški tonen ja do dna
da ti priznan da si moja jedina,
da ti priznan da si moja jedina.

Umorna je ova duša
od pusti bura, pusti suša
popucala koža ka i poje.
Zagropan u svojoj mriži
život mimo mene biži
odnosi i ovo malo voje.

Vrime me u ponor tira
samo sritne nebo bira
moju dušu neće ni za lik.
Ka godine teku ure
prži sunce, metu bure
za život me vežeš samo ti.