RAZGOVOR SA GOJOM

Toplo i mirno popodne spuštalo je prve senke na drum. Delilo me dvadesetak kilometara od Bor-doa. Prolazeći kroz Croix des Huins ugledao sam desno od druma velike stubove stanice za bežičnu telegrafiju. Kule od metalne paučine, fine kao čipka i tvrde kao gradovi.

Vozeći dalje, mislio sam neprestano na sličnost izmedu vitih i prestarelih katedrala i ovih čeličnih tornjeva bežične telegrafije. I oni imaju svoje stalne službenike koji ih opslužuju kao sveštenici hramove. I u njima gore, noću, celom dužinom (zbog aviona koji lete u tami), crvene ili zelene lampe koje liče na sveće i kandila u crkvama. Naravno da je kod onih telegrafskih kula sve na racionalnoj osnovi i sve služi jasno određenoj praktičnoj svrsi, dok su crkveni tornjevi danas samo luksuz i simbol. Ali, zar i oni nisu nekad postali iz potrebe i bili građeni na racionalnoj osnovi? Samo se ta racionalna osnovo pomakla, a svrha nestala, zaboravljena.

Ta analogija me stalno pratila i od nje se u mo-jim mislima neobično jasno i ubedljivo vezivalo ono što mi naizvamo blizu sa onim što zovemo da-leko, »mogućno« sa »nemogućnim«. Noseći u oči-ma sliku tih modernih crkava, u kojima se svakoga trenutka dešava čudo, činilo mi se da i moja misao

z moja uobrazilja lakše i brže prelaze i ožtvljuju prošla vremena i pomrle Ijude.

Velike i još nesavršene katedrale našega vreme-na koje sam posle podne gledao u Croix des Huins bile su predmet toga razmišljanja još pred veče, kad sam lutajući po velikoj vinarskoj varoši seo umoran pred jednu kafanu u predgradu. Takva predgrada postoje u svim gradovima sveta. Tu je kanalizacija još rudimentarna, asfalt redak, a ulice nose imena lokalnih pesnika ili lekara filantropa, poznatih samo u ataru te opštine. U tim kvartovima koji nastaju, gde još ništa nije utvrdeno ni stalno, gde ništa ne zaustavlja i ne buni misao, tu je za stranca najlepše mesto za odmor i razmišljanje.

Nedaleko od kafane, na jednoj utrini, pored građe odbačene sa poslednjih gradevina, podižu cir-kusku Šatru. Cuju se udarci čekića, radnička vika i, s vremena na vreme, promuklo štektanje hijene ili neke druge životinje iza rešetaka manažerije.

Ove male kafanice po predgradima, u kojima nema nekog naročitog pokućstva ni uresa, jednake su manje-više svuda i ne menjaju se sa vremenom i modom. Stolovi, klupe, flaše sa širokim grlićem i čaše ođ grubog mutnog stakla, gazda sa zasukanim rukavima i modrom keceljom, sve je to oduvek i svuda tako, u sve su to gledali mnogi i mnogi na-raštaji gostiju. Na tom dekoru mogu se uvek izazvati Ijudi i nošnje i običaji iz raznih vremena, a da ni-malo ne odudaraju od njega, i bez anahronizama koji bi kvarili iluziju i činili scenu neverovatnom.

— Da gospodine — rekao je neko pored mene, potvrdujuči moje misli kao da sam ih glasno kazao.

To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene dli žive oči. — Prema meni je sedeo Don Francisco Goya

y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog dvara, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

— Da, gospodine ...

7 mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stva-rima Ijudske sudbine.

Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo sli-karsko delo. —

— Da, gosopdine, proste i uboge sredine su po^ zornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti, u stvari su samo dogo-revanje i docvetavanje onoga što je niklo ili pla-nulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica bu-dućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opa-danja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemo-gućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jedno-stavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskud-nog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na Ttome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovita, siva, snažna a suva kao pustinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim ži-votom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepo-znate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek

se sa strahom pita zar to može postati od Ijudske ruke?

Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala ne-pomično na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istini-tost onoga što je starac govorio svojim muklim gla-som iz grudi, što se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o Iju-dima, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći nepre-stano da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

— Vidite, umetnik to je »sumnjivo lice«, ma-skiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umet-nik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu lič-nost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazo svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada Ijudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protiv-rečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

— Između umetnika i društva postoji, u ma-lom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.

Vidite, to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna.

Ovako je Paolo, služeći se jednom fikcijom, ka-zivao našu zajedničku misao.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo po-ziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispuniti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika zadovolj-stva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljud-skog i da se uobličuje i utvrđuje »zauvek«, krtom kredom na prolaznoj hartiji?

Sta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mo-zgova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu par-čad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pra-vom, izgleda bezuman i sujetan, ima nečeg od ve-likog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mra-vinjak na prometndm mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla, mi osećamo jasno da od nekog nešto otima-mo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik »izvan zako-na«, odmetnik u višem smislu reči, osuđen da nat-čovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljivi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.

Mi stvaramo oblike, kao neka druga prirođa, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u

»•prirodi-K već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavijamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled po-jačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između pri-rode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umet-nosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo^sa većom veštinom i sa više savršenstva. Nje-gove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas »igramo Antihrista«, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje po-novo; falsifikator, ali nezainteresovan falsif ikator po instinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac no-vih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-tova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživa-njem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem do-diru, propada odmah u ambis ništavila.

To je bila velika teorija moga druga Paola, Ita-lijana sa slavenskom krvi u žilama. Treba biti sklon maštanju i mistici kao što je on bio, pa sve to sro-čiti ovako. Za mene je bilo zanimljivo da može neko tako da stvara i rastvara svetove iznad i ispod plana na kome živi. Sasvim drugojače sadelan i sklopljen, ja nisam nikad mogao ući u njegov način osećanja

i izražavanja. Jer ja sam i tada osećao, kao što da-nas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvar-nost, a da nas samo naši instinkti i nejednake re-akcije naših čula zavode da u mnogostrukosti po-java kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidi-mo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobi-nama i po suštini. A ništa ne postoji od svega toga. postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek ne-sumnjivo istih zakona.

Kad bih hteo da padam u grešku i da zamenju-jem proizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mo-gao za Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca naći novih i značajnih dokaza. Sa-mo što ja iz tih činjenica ne povlačim zaključke slič-ne njegovima. Ja ne stvaram uopšte nikakve zaključ-ke. Ali vidim Činjenice. Paolo je govorio: umetnik je proklet, jer je, kao što vidite, takav i takav. Ja se ograničavam da kažem: umetnik je takav i takav. I tu se slažem u svemu sa njim.

^^ • • •

— U mojoj kući je živela, pored svoje majke, mala Rosarito. (Kod toga imena, starac obori svoj oštri pogled i oko njegovih sklopljenih trepavica obiđe nešto kao magla.) Jednoga dana, kad joj je bilo pet godina, slušao sam razgovor između nje i jednog dečaka koji je bio tek pošao u školu i hvalio se pred devojčicom svojim znanjem.

— A znaš li ti ko je stvorio ljude? — pitao je dečak.

— Ljude? Znam. Čika Francisko — odgovorila je devojčica i pokazivala na portrete razmeštene po mom ateljeu.

Dečak koji je želeo da se hvali, kao da je od-jednom zaboravio svoj katihizis, zamuckivao je.

— Bog... Bog je stvorio.

AK pogled nije skidao sa slika oko sebe, a de-vojčica je, pokazujući mu jedan po jedan ljudski lik, pobedonosno izgovarala kod svakoga.

— Ćika Francisko ... Cika Francisko.

Iz cirkusa, koji se podizao na ledini pored ka-fane, javiše se trube i doboši. Stari gospodin zasta-de u govoru. Slušao je jedno vreme ne pokazujući ni zlovolju ni nestrpljenje. Instrumenti su izostajali. Ostala je samo jedna tanka truba. Uz njenu svirku, starac je govorio tiho i razgovetno.

— Za mene je cirkus najpristojnija forma po-zorišta. On je najmanja beda u toj velikoj bedi. U svakom javnom nastupanju ima nečeg kao nedo-puštenog i stidnog. Dok sam bio mlađi, dešavalo mi se dosta puta ovo: snivam da igram na nekoj po-zornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobroj-nom publikom, i sve se sa užasom pitam kako sam nepozvan i nespreman došao na scenu. A treba da igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.

Nemogućno je kazati kakvo je mučenje takav san. A snivao sam ga dpsta često. —

U životu sam dolazio u dodir i sa pozorištem 1 sa glumcima. I svaki put sam se mogao uveriti da je pozorište najjaloviji od svih naših napora. U do-diru sa scenom i glumcima mene ispuni takvo ose-ćanje bede i uzaludnosti da se pitam: da li ova ni-štavost pozorišta nije samo slika onoga što čeka sve veštine, pre ili posle, na njihovom putu? Kad vidim sat meda, načinjen od kartona i naslikan ov-laš, koji služi u nekoj operi kao dar gorštaka šum-skom božanstvu, ja još sutradan niti imam volje da jedem ni da slikam. Po dvadeset i četiri sata me progoni slika toga mrtvog, gore nego mrtvog: nero-đenog predmeta, koji je podjednako daleko od var-ke kao i od stvarnosti. I ako treba da nađem neki simbol za pozorišnu umetnost, ja bih uzeo taj sat meda od kartona. Bedno parče rekvizita koje je po-

kušalo po stotinu puta da u očima ljudi postane med i po sto puta se nanovo vratilo u sanduk za rekvizite, uprljano, neuspelo, izlišno.

I u najboljim pozorištima sve je prašno i ne-čistd. Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno da se u životu to-liko provode, banče, jedu i piju, kao neki stalni osu-đenici na smrt, stalno na belom hlebu.

Poznavao sam dobro jednu glumicu.:: (i sta-ri gospodin nešto prožvaka, kao da samo za sebe iz-govara njeno ime, trepavke mu se sastaviše i oko očiju mu zaigra opet neka maglica.)

To je bila divna žena, srčana i velikog duha u svemu osim u stvarima koje su se ticale pozorišta. Zbog nje sam išao u teatar, iako je za mene bilo pravo mučenje gledati je na sceni. Jednog dana, se-deći u prvom redu, video sam kako joj je za vreme igre dugi skut bele haljine zapeo za neki nevidljiv ekser u podu. Osetila je da se zaplela, ali je reci-tovala dalje, samo je trzala očajnički nogom, na-stojeći da se oslobodi. Ti jadni pokreti uhvaćene ne-moćne životinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvački znoj i u očima joj sja lu-dački strah od »kiksera« i skandala, pokazali su mi u munjevitom osvetljenju svu sujetu ove umetno-sti. Sto je još gore, sve je to dugo vremena kvarilo veliko zadovoljstvo koje mi je davalo druženje sa ovom divnom i nezaboravnom ženom.

*~^— • • •

Meni su govorili često, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mračnim predme-tima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla i razmišljanja, kao što ljudi rade ve-ćinu stvari.

Bilo je jedno vreme, u Madridu, pre ratova, kad su ljudi i žene u razgovoru sa mnom kriomice

pogledali moje ruke. Govorilo se, znam, da slikam noću zu pomoć Nečastivog i da imam poroke kojima se ne zna tačno ni ime ni suština, ali koji su satan-skog porekla. Međutim, u to vreme nije u celoj Špa-niji bilo skromnijeg, plašljivijeg i normalnijeg, da, normalnijeg, čoveka od mene.

Nije to zanimljivo da li su Ijudi mislili ovako ili onako o meni ili govorili ovo ili ono, nego je to važno kao primer nerazumevanja umetnosti. A meni je lako objasniti moj stav.

Svi ljudski pokreti proizlaze iz potrebe za na-padom ili odbranom. One su im osnovni, u većini slučajeva zaboravljeni, ali istinski i jedini uzrok i pokretač. A priroda umetnosti je takva da nije mo-gućno naslikati hiljadu sitnih pokreta koji, svaki za sebe, nisu mračni ni zlokobni. Ali svaki umetnik koji hoće da slika ono što sam ja slikao, prisiljen je da prikaže pokret koji je zbir svih tih mnogo-brojnih pokreta, a taj zgusnuti pokret nužno i ne-minovno nosi na sebi pečat svog istinskog porekla, napada i odbrane, besa i straha. I što je u jednom takvom pokretu veći broj pokreta utkan i zbijen, to je pokret izrazitiji i slika ubedljivija. Eto zašto su moji likovi i njihovi stavovi i pokreti mrki, često strašni i jezivi. Zato što, u stvari, drukčijih pokreta i nema.

Može se kazati đa ima ljupkih slikara koji su prikazivali samo idilične scene i likove pune lake bezbrižnosti. Ima i toga u životu, i sam sam to po-nekad slikao, ali za svaki takav stav, oslobođen in-stinkta straha i opreza, potrebno je nekoliko miliona onih drugih bržih i borbenih pokreta, da bi ga u njegovoj neprirodnoj i kratkovekoj lepoti i slobodi podržavali i branili. Inače, oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi. Ne treba zaboraviti da svaki korak vodi ka grobu. Već to sa-mo meni je dosta kao opravdanje. A to bar ne može niko poricati.

Jednom sam, igrajući se, nacrtao vodenu povr-šinu u večernjem sjaju i na njoj barku iza koje ostaje lepezasta brazda na vodi. Sve nejasno, bez-pojedinosti, gledano izdalefca. Dao sam jednom pri-jatelju, vedrom i pametnom čoveku, taj crtež i osta-vio mu da on sam nadene ime. Bez oklevanja, čo-vek ga je okrstio »Poslednja vožnja«, iako se to ni po čemu nije moglo videti.

— Ima jedan naročito težak zadatak kod izrade portreta, jedna velika muka slikareva, a to je: iz-dvajanje lika iz svega onoga što ga okružuje i ve-zuje za ljude i okolinu. To oslobođenje jednog lika opet je, što bi rekao onaj moj Paolo, jedna vrsta antihristovske akcije, jedno protivstvaranje. Ceo put kojim je išla sudbina modela mi pređemo ponovo, samo u protivnom pravcu, dok lice na koje smo ba-cili oko ne izvedemo na čistinu na kojoj ga posta-vimo samo samcito, kao na gubilištu. I tek tu, mi ga ponovo stvaramo.

U svakoj drugoj umetnosti, čovek je prikazan uvek u vezi sa ostalim ljudima, i što je originalniji i ličniji, to je više potrebno prikazati njegov odnos prema ostalima, da bi se tako podvukla njegova osobenost. Naprotiv, naslikani ljudski lik je sam, okovan, izdvojen jednom zauvek, jer portret nema ni oca ni majke, sestre ni deteta. On nema kuće ni vremena ni nade, često ni imena. Dok nas gleda živim očima, on već predstavlja bivši život, ugašen da bi mogao trajati. To je poslednje, ne poslednje, nego jedino ljudsko biće na svetu, u svom posled-njem trenutku. Nepomičan, čovek vas gleda tužno, zaplašeno, kao bolesnik lekara, i pogledom, jedinim čime može da se izrazi, govori: »Ti odlaziš dalje da živiš i radiš i prenosiš pogled po drugim likovima, a ja ostajem tu, osuđen i okovan, svedok kome se znaju samo ime, zanimanje i godine starosti, a če-

sto ni toliko, ostajem doveka samo slika, i to ne slika samoga sebe, nego slika jednog tvog pogleda.«

Osamljenost lika na portretu je tolika da slikar ponekad oseti potrebu da uz ličnost naslika i neki predmet koji je u vezi s njom, neki simbol koji je tumači i objašnjava. Ja sam i sam u nekoliko slu-čajeva to činio, ali sam brzo uvideo svu uzaludnost toga postupka. Jer predmeti, instrumenti, oružja ili igračke, menjaju s vremenom ne samo oblik nego i značenje, i posle stoje uz onaj usamljeni lik, zasta-reli i nerazumljivi; i sami usamljeni, još više ga izdvajaju i udaljuju.

Jedno sam vreme tako živo osećao tu okova-nost, gluvo, večito ćutanje portreta, da sam padao u iskušenje, i podlegao mu, da uz portret napišem reč-dve, jedno ime ili neke druge značajne reči koje tu ličnost karakterišu i koje bi je posle koliko-to-liko objašnjavale i povezale sa gledaocem. Brzo sam morao uvideti koliko je i to neukusno i — uzaludno. Posle mi ni noći nisu davale mira te olako bačene reči koje nisam imao moći da izbrišem, jer portret nije bio više u mojoj vlasti. Nemoćan, gledao sam pred sobom kako te reči, kroz stoleća, neizbrisive a lišene potpuno nekadašnjeg smisla i strane novom izgovoru, izazivaju sažalan osmejak gledaoca, ako uopšte nešto izazivaju, i čine nesrećni lik još više dalekim, tuđim i samim.

Najposle sam došao đo uverenja đa svemu tome nema leka ni pomoći. Portretišući čoveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umr-tvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoća čoveka na portretu veća od samoće ko-stura u zemlji.

To je veština portretisanja. I zato početnici i rđavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne ume-ju da ih izdvoje, izoluju, »prepariraju«. Rđavi por-

treti po tome se i poznaju što je ličnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobođenja, »ubijanja« i »ovekoveče-nja« ličnosti.

— Meni je uvek malko sumnjivo kad čujem gde se govori: ima hiljadu načina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljade. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hilja-du, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan način. Oni za koje postoji hiljadu načina, ti ne slikaju. Dakle smo kvit.

Ja sam to još kao mlad fiovek objašnjavao u tertulijama¹ zapenušenim debaterima i besposlenja-cima. Ali ja se ni danas ne izražavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lišen dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne može niko ubediti. A sećam se da sam još tada govorio ovo: za mene ima samo jedan način slikanja. To je način moje pokojne tet-ke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gle-dao sam kako ta moja tetka uči svoju kćer, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. Čunak je leteo i vratilo lupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri sva-koj niti i svakom udarcu.

— Zbijaj, zbijaj to bolje! Sto ga žališ? Zbijaj to jače!

Mala se povijala pođ tim rečima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta često ni zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojčicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi viče oštro:

— Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!

> Tertulia (Sp.) većernja seđeljka.

Celog života ja sam slikao pod devizom te pri-proste i oštre žene. (Svi koji nešto vrede u svom poslu, oštri su.) Ma koliko da su se šalili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu »tetke iz Fuente de Todosa-«, ja znam da sam svaki put kad sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku. To ne znači da su sve one druge uspele, nego da sam ja učinio sve što sam mogao i umeo da uspeju.

Istina, govorili su mi da sam zaobilazio teškoće i olako uticao na gledaoce podvlačeći jedno mesto do karikature. Prvo nije tačno, a drugo je samo de-limično. Ja nisam zaobilazio teškoće, nego sam ih sve pošteno rešavao, ali jednom rešene, utkao i sa-bio u ono »-podvučeno-« mesto. Jer, znajte, na sva-koj slici uvek je samo jedno mesto koje dočarava iluziju stvarnosti, gledaočeve stvarnosti. Ono je je-dino važno i odlučujuće, kao potpis na menici. To mesto mogu biti oči ili ruka, ili prosto metalno dug-me osvetljeno na osobit način.

¹ • • •

— Ja se uvek zaprepastim i sažalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad ušao u život. U ono vreme misliti o osnovnim stva-rima života, značilo je neoprostiv porok. Takvo je bilo društvo. A meni, neukom i svega željnom sli-karu, to je bilo dobrodošlo. Ali docnije, kad sam čuo kako to isto društvo škripi u svojim sastavcima, prošlo je ispred mojih očiju toliko čuda i pokora, da bi i živinče, na mom mestu, počelo da razmišlja i stvara zaključke.

Ja sam u teškim trenucima video svu bedu ne-ukih moćnika, »ljudi od dela«, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodu-

šnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uisti-nu maglu kako se pred tim isitm očima krutne i iz-građuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni pla-na ni cilja svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne značl mnogo i da ne može ništa; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

Ima nekoliko tačaka ljudske akitvnosti oko ko-jih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se ne-posredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj po-lovini svoga života došao do zaključka: da je uza-ludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim a pri-vidno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi čo-večanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se sla-žu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečijem, raspetom za spasenje sve-ta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri...

Poslednje reči, gluvi starac je vikao glasno. Sad je odjednom ućutao i zagledao se nekud pored me-ne, kao Što mornari motre pučinu. Izgledalo je da

u iznenađnoj tišini osluSkuje glas svih bezbrojnih legendi kojima ne zna imena i ne ume sve da ih nabroji. Tako je čutao dugo, dok opet ne spusti po-gled na stol preda se. Bilo je kao da se odnekud vratio. Tada mu oko trepavki zaigrtt tanka maglica, sve što ostaje od nekadašnjeg osmejka, i on nastavi tiho, najtišim glasom kojim gluv čovek može da go-vori.

— 17 mojoj mlađosti o tim se stvarima govorilo šapatom, samo sa pouzdanim i bliskim licima, po-najviše u četiri oka. Danas, u 1828. .godini našeg veka, već odavno može da govori ko hoće i kako god hoće. To, naravno, ne znači da i današnji ljudi ne-maju svoje teme za razgovor u četiri oka i šapatom.

— Verujte mi da sam video sve I đa nisam ne-osetljiv ni budala kad se ničemu ne čuđim i kad me ništa ne uzbuđuje, nego da imam pravo na to. Ja sam to pravo iskupio time što sam video sve. A treba videti mnogo da bi se sagledalo sve. Video sam prirodu, video sam društvo. Ah, društvo! Znam mu zakone kristalizacije, toliko proste da nas zbu-njuju i da će nas zbunjivati doveka. Cujem mu hod koji je i pored velikog šumora i lomljave samo tap-kanje u mestu. Znam sirotinju, strpljivu, mirnu masu. Znam pobunjene, Ijude koji idu protiv struje, znam zlikovce, prosjake, javne žene. Znam kraljeve i prinčeve, naše i strane. Znam generale i ministre, španske i francuske, i što je više, znam narednika koji miriše na kaiš i pomadu za brkove. Sve to znam i sve to nije teško poznati i razumeti. (Ja sam na-slikao dosta ljudi, raznoraznih. A ja kad portreti-šem čbveka, ja mu vidim minut rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje, stvarno, između njih mesta ni za šta, ni za jedan dah ili pokret.) Ali ono pred čime se inora zaustaviti i pred čim se ostaje u svetom nera-

zumevanju i nemom poštovanju, to je svet misli. Jer svet misli, to je jedina stvarnost u ovom kovit-lanju pričina i aveti koje se zove stvarni svet. I da nema misli, moje misli koja ostvaruje i podržava lik koji radim, sve bi se survalo u ništavilo iz kojeg je i izišlo, bednije od sasušene, opale boje i platna koje ništa ne prikazuje.

— Nekako odmah posle tridesete godine, mnogo pre nego što ću se razboleti i početi da gubim sluh, usnio sam čudan san. Jedna topla i prijatna soba, gospodska soba koja odaje ukus kolenovića, sa naj-boljim pokućstvom i nekoliko dragocenih vaza i por-culana. Tapete od bledožute hartije sa finom šarom. Kad sam bolje zagledao tu šaru, video sam da je sastavljena od samih slova reči mors ovako ispisane: MOrs. Cela šara nije bila drugo do bezbroj puta ponovljena, sitno i fino ispisana, reč: smrt. I te čudne tapete nisu davale sobi nimalo neprijatan ni mračan karakter. Naprotiv, želeo sam da me što duže ostave u njoj, prelazio rukom preko tkanina i porculana. Bio sam miran i zadovoljan, kako se može biti samo u prostoriji koja odgovara svima na-šim potrebania.

Prošlo je osam, možda i devet godina. Bolovao sam, putovao, radio i potpuno zaboravio čudni san. Ziveći potpuno sam i napušten, u vili pored Mad-rida, patio sam mnogo. Ne od zla, kojeg je pun svet, nego od svojih misli o tome zlu. Svaki dodir sa lju-dima bacao me je u neobjašnjiv i užasan strah. Sva-ki dan su se otvarale preda mnom nove i neslućene mogućnosti zla i nesreće. Za dvadeset i četiri sata svaka od njih bi mi stegnula stomak, uznemirila srce, otrovala dan i noć i onda iščezla kao izUšna i potpuno neosnovana. Na njeno mesto dolazila je nova. Te strahote je rađao svaki dodir, svaki poku-šaj dodira sa svetom. A kad bih se usamio, one su nicale odnekud iz mene samog.

Da bih zavarao strahove za koje sam, što me najgore mučilo, znao da su uobraženi, počeo sam da po zidovima najveće sobe slikam »protivstrahove-«. Prekrio sam bio slikama i crtežima sve zidove, tako da nije ostalo prazna mesta ni koliko za nokat. Ostao je bio samo jedan mali trougao iznad prozora. Tro-ugao je bio nepravilan (pošto je soba bila pregra-đivana i taj prozor probijen naknadno) i izgledao ovako: Ja sam bio odavno zaboravio nekada-šnji san od kojeg su me delile tolike godine i tolike noći ispunjene snovima koji vršljaju »dok razum spava«. Pa ipak nisam u taj mali prostor uslikao ni lik neki ni ornament, nego sam kao po dogovoru, kao na diktat, napisao reč Mors. I to, po nuždi pro-stora, kako je jedino bilo mogućno i kako sam ne-kad video u snu: MOrs. I tu je ta reč ostala kao amajlija koja me je branila od strahota, sve dok nisam ozdravio i vratio se u mirnu vlast razuma, gde amajlije nisu potrebne.

Ziveći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem ži-votu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog ži-vota, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, na-šlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake' zaboravljenog drugog sveta iz kojeg smo nekad kre-^;nuli, katastrofe koja nas je ovde dovela, i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer, one su u neprestanoj borbi sa tim novim, njima

vl suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođa-vanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umet-iiosti i pesimizam u nauci.

Bilo se posve smračilo. Ja to nisam ni primetio. Ali je moj sabesednik, kao svi stari Ijudi, bio oset-Ijiv za promene dana i vremena. 1 svi glasovi spolja i oko nas kao da su umukli nekako u isto vreme. A sa tišinom koja je nastupila gasio se i Gojin glas. U potpunoj tišini, digao se od stola. Ni pomicanje njegove stolice nije proizvelo ni najmanji šum. Oti-šao je jednostavno, gotovo bez pozdrava, kao što cdlaze iz kafane Ijudi koji su redovni gosti, rekavši samo, lako i prirodno: do videnja! Sešir mu je i ina-ie bio za celo vreme na glavi, a štap u levoj ruci.

Malo posle njega izišao sam i ja.

A sutra sam ceo dan mislio sa izvesnim uzdr-žanim uzbudenjem na starog gospodina i razgovor koji me uveče očekuje. Cim je sunce zašlo za prve katarke u pristaništu, ja sam pohitao u udaljeno predgrade.

Cirkus je bio potpuno gotov. Oko njega su se kupili radnici, besposličari i crni vojnici kolonijal-m.ih trupa. Sa šištanjem su gorele karbidske lampe na ulazu, iako je još bilo vidno. Oko njih su se iskupljali prve leptirice i zadovoljna deca.

U kafani je bilo mirno, gotovo pusto. Seo sam 2a isti sto za kojim smo sedeli sinoć i poručio jedno od onih južnjačkih pića koja^su toliko uhladena da izazivaju žed, i koja u ustima ne daju ono zadovolj-*tvo koje svojom jarkom bojom obećavaju. Kratko, jedno od onih pića na kojima je najlepše njihovo ime. Sedeo sam neko vreme mirno, ali malo-pomalo -moja izvesnost poče da se koleba i da prelazi u ner-vozno iščekivanje. Razočaranje na koje nisam imao prava poče da me muči. Sećao sam se svega što mi je stari gospodin juče govorio, i ponavljao u sebi

sve ono o čemu sam još mislio da ga pitam. Tada prvi put pomislih da napišem ono što sam od njega čuo.

Mračilo se napolju. Zapališe prvu sijalicu, poređ ogledala, nad kasom. Da prekratim čekanje, zatražih mastilo i hartiju. To izaziva priličnu uzbunu i malo objašnjavanje izmedu gazde i posluge. Bilo je kao da sam tražio neko egzotio.no jelo. Kelner je, izgleda, hteo da mi odgovori: to ne držimo. Ali gazda ga posla u svoj stan, u koji su vodila vrata iz kafane. Otud je izišao snabdeven svim što je trebalo. Dosta krupne hartije koja je kupljena na rasprodaji neke propale firme. Crna i velika mastionica, kakva se sada ne viđa nigde. Crno i zapušteno francusko pero, tanko kao zmijski jezik.

Izišao sam dockan iz kafane, pošto sam proveo dva sata u pisanju, čekajući uzaludno sinoćnjeg sa-besednika. Gazda je bio večerao i sad je sa svojim gostima igrao karata, na parčetu zelenog sukna.

Pred kafanom je bilo pusto, ali se oko cirkusa jednako skupljao grlat narod pod jarkom i nepri-jatnom svetlošću karbidskih lampi, koja je licima davala bled i sanjiv izraz i očima nezdrav sjaj. Od-jednom mi se učini da sam na kraju gomile, u po-lutami, ugledao pognutog starca u kaputu zastare-log kroja, sa štapom u ruci i velikim šeširom na gla-vi. I odmah ga izgubih iz vida. Potrčah kroz svetinu. Zagledani u cirkus, Ijudi se nisu sklanjali. Uvijajući se izmedu njih i gurajući ih, pretrčao sam ceo pro-stor, ali od starca nije bilo ni traga. Jedan omalen čovek u sportskom odelu, pored koga sam zadihan zastao, grdio me je glasno:

— Sta se gurate? Kakav je to način? To su dže-paroška posla.

Morao sam odustati od daljeg traženja onog što se ne može naći. Vratio sam se umoran u varoš. A drugog dana, ujutru, napustio sani Bordo zauvek.

NAPOMENE

RAZGOVOR SA COJOM

Srvski književni glasnik, Beograd, n. s., knj. XLIV, br. 1; 1925; str. 1—15.

ZAPISI O GOJl. — Novi Sad, Matica srpska, 1961. — Mozaik, 21.

SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze. Lica. PredelL — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije; 1963. — Stampano ći-rilicom i latinicom.

Džepno izd. 1964. gođ.

2. izd. 1965. god.

3. izd. 1967. god.

Beograd, Ljubljrna, Zagreb; Prosveta, Državna založba Slovenije, Mladost; 1974.

SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga dvanaesta: Eseji I. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Mi-sla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.

2. izd. 1977. god.

3. izd. 1978. god.

ESEJI I KRITIKE. — Sarajevo, Svjetlost, 1976.

ESEJI, I. — Beograd, Prosveta, 1977.

Stampano prema tekstu objavljenom 1961. gođ.

Dva naša istaknuta pisca pisali su o znamenitcm Span-skom slikaru Francisku Goji: Miroslav Krleža 1927. godine,' i Ivo Andrić 1928 (Go)a) i 1934 (Razgovori sa Gojom). Tek-stovi o Goji, koji bi mirne duše mogli da nose i naslov »Legende o Goji«, nisu jedini koje je Andrić kao znalac španskog iezika i književnosti i diplomata u Madridu napi-sao o Spaniji, njenoj stvarnosti i umetnosti. Izložbu špan-skog slikara priređenu u čast stogodišnjice Goiine smrti, Andrić je video 1927. godine. Poslednje godine svog života,

249

Goja je proveo u Bordou. Boraveći u ovom gradu, Anđrić započinje imaginaran razgovor sa španskim majstorom o sudbini umetnika i umetnosti uopšte.