БЕЛЕШКЕ О ЛАЗИ КОСТИЋУ
Љубомир Симовић

Код Лазе Костића све збуњује: и биографија, и поезија. Подоста забуна унели су и неки тумачи његовог дела, понекад чак и они који су га страсно бранили од погрешних и непријатељских судова. Многи тумачи, свесно или ненамерно, покушавају да га прилагоде свом ставу или методу: визионари у њему виде визионара, патриоти патриотског песника, хеленисти хеленисту, психоаналитичари болесника. Забуну ствара и велики. обим Костићевих знања и активности, и многострукост његовог талента и његових интересовања. Писао је песме, баладе које каткад изгледају као мањи спевови, трагедије у стиху и прози, фантастичне приче, полемике, естетичке и философске расправе и студије, књижевне "студије, позоришну критику, новинске извештаје; преводио је Хајнеа, Хомера, Шекспира, Гетеа; студирао права, активно се бавио политиком, био народни посланик и државни службеник, говорио је неколико језика, много је путовао. Све у свему, један живот који је тешко сагледати као целину, и који као целина још увек није сагледан. Тај живот и то дело пуни су оштрих противречности: Лаза Костић се трудио да непосредно, видљиво и утицајно учествује у политици, а песницима је препоручивао да се држе што даље од те варалице; написао је поприличан број политичких песама, а прихватио је Гетеово искуство да је „политичка песма гадна песма"; написао је подоста песама имајући у виду народне потребе, а писао је да „ако је која потреба народна, није тиме речено да је поезија мора намиривати" (у Одговору Светозару Марковићу); око много чега се оштро спорио са Светозаром Марковићем а, на пример, у својој критици драме Сан на јави Јована Суботића (1870), о српском националном питању износи мишљења која су сагласна са основним погледима Светозара Марковића на овај проблем; нападао је калуђере, а често је живео у крушедолском манастиру, и чак замало што није постао владика; нападао је париске комунаре због стрељања без суда и због разбијања Лувра, а страсно и полетно је превео Марсељезу; преводио је и обожавао Шекспира, а завршио је у Дантеовом окриљу — што је противречност ако се има у виду Елиотов есеј о Дантеу; писао је да у цркву никад не би ушао да није лепоте црквених обреда, а завршио је као религиозни уесник; исмевао је западњачки култ Богородице, а своју најлепшу песму написао је као молитву Богородици; чак је умро држећи под кошуљом Сан Матере Божје; бога је називао „врховном самовољом", а доживљавао га је и као ентелехију; и тако даље, до у недоглед: ставови који се сударају, опредељења која се међусобно искључују. Што се дубље улази у Костићево дело, све је више разлога и прилика за забуну. Лаза Костић, са свим својим делатностима, представља сложен и тежак проблем, који има своје националне, политичке, моралне, психолошке и духовне оквире и разлоге; његови одговори су се формирали према томе који су разлози у ком тренутку били схваћени или наметнути као пресудни. Многи појмови (на пример, бог) имају један садржај и обим у историјској, други у психолошкој, и трећи у духовној сфери, јер у тим трима сферама морају да изврше различите задатке, и обликују се према томе коју функцију морају да изврше. У Костићевом случају то долази као последица непрожимања и неусаглашавања свих сфера у којима је он покушавао да делује: психолошка се слаже са духовном сфером, али се ниједна од њих не слаже са историјском. Границе између њих су до краја толико велике, да се многи појмови, прелазећи те границе, у великој мери мењају. Прву групу противречности формира, дакле, Костићева тежња да решава задатке из различитих области, пре него што је те области повезао, усагласио и сагледао као целину. Друга група противречности појављује се као последица наше навике да многе контрадикторне судове и ставове посматрамо као да су истовремени, а они то нису. Многе противречности престају да буду тако оштре, и чак престају да буду противречности, кад се види цео пут који спаја два опречна суда: често то није ништа друго до пут од једне до друге истине, као на пример у Костићевом двоструком односу према Богородици, где се испод привидне противречности указује дубока доследност.

1.

Главни појмови које Костић покушава да дефинише јесу стварност, човек и бог. Зависно од тога како он дефинише стварност, формирају се и дефиниције човека и бога.

У почетку, кад пише своје песме са националном и политичком тематиком, када се као стварност признају пре свега политичке прилике и потребе српског народа, и кад то признање опасно сужава задатке нашег романтизма, бог је за Лазу Костића „врховна самовоља" (у песми Еј, ропски свете), а у песми Прометеј он је више властодржац маскиран у бога, него бог. Добу у коме је живео Лаза Костић био је потребан херој, и у складу с таквом потребом Костић властодршца уздиже на ниво бога, да би на тај начин подигао и вредност хероја. Костићева концепција бога није метафизичка, већ историјска. Бог је хипербола властодршца. Он не постоји као морални и духовни узор, већ је створен да би послужио као сенка која појачава светлост хероја: такав бог произилази из потребе да човек буде херој.

ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ!

Еј, ропски свете!
куда ћу побећи с образа твога,
с образа твога трпежљивога?
Да пропаднем у земљу
од љуте срамоте са твоје грехоте?
Ил' у небо да скачем?
У небо?
Та ту је тек
најропскије блаженство
блажених робова,
највећа самовоља —
Бог!
А небо?
Небо је само
угнута стопа господа бога,
њоме да згњечи самртног роба
до последњег дроба.
А што се дигло тако високо,
то би да види, па да ужива
како се робље превија, кида.
Еј, ропски свете, под отим небом!
еј, звездице сјајне,
штрецави жуљеви на божој стопи!
Ваљда кроз вас проби
цикут и вапај мученички,
па кроз свако тако процикнуто место
провиру знаци божје милости
танко, штедљиво, као што владари на земљи
колајне деле,
колајне сјајне и речи лепе
теби, ропски свете!

У песми Прометеј Лаза Костић приказује Прометејеву побуну против Зевса и надмоћност сужња над судијом, али не зато да би порекао Зевса, већ да би на крају песме прекорео своје земљаке и савременике што међу њима нема таквих јунака који би смели и против Зевса да устану. „Камо таких ђетића сад?" пита Лаза Костић и у свом огледу Илијада, поглед на једну лепу главу, пошто је препунио груди одушевљењем за Ахила, који се боговима не покорава већ се погађа с њима, као њима раван. У том огледу Костић јасно исказује своје схватање хероја: „Јунак иашећи на иравди раван је боговима. То је петља што веже овај свет са светом замишљених узора, земаљски свет са светом небеским." Јунаком који пати на правди Лаза Костић изражава, оправдава и доказује један хомоцентризам, чији се стварни докази и оправдања налазе у ономе што он види као потребу српског народа у приликама у којима се српски народ налазио у то време.

ПРОМЕТЕЈ

На камену високом прикован,
у окову се поноси титан,
поругљивим се баца погледом
на Олимпос, на душмана му дом.
На Олимпу је пировање, част,
међ боговима њему у пропаст;
пехарима се златним куцају,
од откуцаја горе пуцају,
а човек бежи неда'нимице
у гудуре, у мрачне станице;
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан
на камену, на станцу прикован,
већ оковима бије о стење,
о стењу пршти сужно прстење,
а из грла се ори грдан смеј,
та доста грдан да га чује Зеј!
То воле људи, воле робови,
ал' Зеј се стреса, бог над богови';
стаде му реч у грлу узану,
напитак му на усни усану,
из божје руке пехар испусти,
од пехара се море запљушти
те бурним валом гњева студена
запљускује титану колена; —
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан,
на камену, на станцу прикован!
Из грла му се опет ори смеј,
и опет дршће силни боже Зеј!
У титанину море мисли ври,
узаврели му осећаји сви,-
ал' везан је Прометеј, везан је титан,
на камену, на станцу прикован,
те не мож' сила мисли врелије
стеновито да чело прелије,
да разаспе по земљи благослов,
а у небо да дигне потоп нов,
и борбу правде, борбу поноса,
прот силе саме, прот Олимпоса!
Ал' слути Зеј грозовит потоп тај,
прислушкује му манит запљускај,
и опет стрепи неустрашив Зеј,
и опет онај титанинов смеј!
И Зеј већ види слободан свој плен,
разнето небо, Олимп потопљен,
и себе сама милост просећа,
већ ледне вале ко да осећа, —
потресло га је, задрхто је кроз,
у колених му чисто зимогроз!
и још титански тај подругљив смеј -
да силан роб! ох да сиромах Зеј!
У страху Зеј са стрепна колена
свог орла шиље глађу морена,
да једе роба, да му вади плућ,
нек с' онда смеје богу с' ругајућ!
И оде оро зраком пливајућ
и стаде јести титанску му плућ;
ал' чим нарасте — опет онај смеј,
ниједна реч, већ смеј и опет смеј —
да пукне силан од љутинс Зеј
де њему смејом пркоси јунак,
а он још на то свој да даје зрак!
Ал' зна то јунак, знаде то титан,
зато се смеје сужан, прикован,
та зато поруга, та зато смеј,
и зато грми од љутине Зеј!
Од ото доба па све до сада
у сурог орла та је навада,
кад пабирчи у бојно у поље
да тражи себи плуће најбоље,
најбоља срца и најбољу крв,
на најбоље јунаке му је стрв;
на кукавице, издајице, гад,
ни самртна га не понуди глад.
Еј, поносити, врли брале мој!
обиђи ти и мало лошиј' бој!
Јер чекајући таког дечка ти,
сва пасма ће ти глађу скапати:
толико добар јунак, роб толико лош,
не роди више ил' — не роди још.

У расправи Основно начело, пошто је утврдио да је основно начело светског поретка и постојања начело укрштаја супротних сила, Лаза Костић је утврдио и да је човек „најсавршенији организам овога света", јер је он „главни, најотменији представник симетрије, а у склопу његовом огледа се најсавршенији, најобилатији скуп хармонија". При крају огледа о Илијади он каже „да је човек одличник, претставник армоније свију стихија", што би, као дефиниција, пристајало и каквом богу. И својим схватањем да се свет заснива на укрштају суп-ротних сила, и вером да ти укрштаји свој врхунац достижу у човеку, Костић је веома близак ономе што у Венчању раја и иакла говори Виљем Блејк: 

Они што завиде великим људима и клевећу их,
мрзе Бога; јер другога Бога нема;
Све Божанствености пребивају у човјечјим грудима;
Гдје нема човјека, природа је јалова.
(Превод Марка Грчића)

На лествици постојања човек се налази негде близу бога, и може да га достигне својим јунаштвом и жртво-вањем за правду. Својим претежнијим делом бог се налази у људској сфери, и оно што човека превазилази није бог, већ судбина, према којој су и бог и човек у приближно истом односу. У Есхиловом Окованом Промешеју Прометеј за Зевса каже да „од судбине ни он утећи не може." Кад Ија пита шта ће бити та судбина, „па ко ће њему царско жезло отети", Прометеј одговара:
сам себи својим намерама сујетним,

и тако оно што је раније назвао судбином сад дефинише као јасан узрочно-последични поредак. Те „намере сујетне" Прометеј види као неизбежне, јер не само човек, него ни бог, не може издржати толико моћи а да се њом не опије и не припише је себи у заслугу.

Вештина нема снаге против нужности,

каже Прометеј, мислећи притом и на вештину да се буде бог. Да би се та нужност испунила и доказала, потребни су и побуна и страдање.

Као и Есхил, и Лаза Костић верује да постоје закони пред којима су и богови немоћни (у Максиму Црнојевићу), и да јунак, доказујући те законе, постаје боговима раван (у есеју о Илијади).

У другом чину Максима Црнојевића Иво говори:

Ох, свемогући, да л' си свемогућ
Кад не можеш повратити ми реч
Што дадох дужду! Ни то не можеш!
Тек једна реч, тек једна худа реч!
Та једна реч победила нас све:
И моју силу, силу дуждеву,
И лепу срећу мога Максима,
И тебе, бога свемогућега!
Па шта да ради смртан човек ту,
Кад, бесмртниче, и ти малакшеш?

Та „худа", изговорена реч која се не може повратити, знак је једног узрочно-последичног реда који се развија својим током, неометан од моћи људи и богова. Што је речено или учињено до краја ће се извршити, са свим несагледивим последицама које из тога произилазе. Пред тим током и законом човек и бог су подједнако немоћни, и једнаки. На страну то што је Лаза Костић у овој сцени направио превид, и што је оно што би се дало схватити као указивање бога схватио као божју немоћ: његов бог се према реду узрока и последица на-лази у истом немоћном положају као и човек; он је дохватљив и може се превазићи; неке његове особине -гнев, осветољубивост, немилосрдност и страх — више су људске него божанске. Такав какав је у Костићевим песмама, бог не може да буде употребљен као симбол трансценденталне концепције света. Костићева концеп-ција бога створена је тако да бог послужи као увеличавајуће стакло кроз које се посматра човек. Једном речју, бог постоји једино зато да би био доказ јунака. Костићева концепција се нудила да буде политички употреб-љена.

Стварајући своје јунаке Костић је имао у виду њихово деловање на људе, и зато их је стварао у великим димензијама, у коштацу с боговима, пркосне и патетично сигурне у себе и своје послање. Његов Прометеј се смеје Зевсу, Јадрански Прометеј двоглавом аустроугарском орлу, Пера Сегединац својим мучитељима, Самсон тамничару — и то није тилојленшпигеловски, гримелсхаузеновски или раблеовски, већ патетичан титански смех. Патетично је у Костићевој концепцији и то што су његови јунаци више кремен него плот. Кад двоглава орлушина „двокљунимице" удара у груди Јадранског Прометеја,

из кремен-груди не потече крв,
ал' кремен кресну, орла посу плам...

Међутим, у сложенијим ситуацијама, у сферама изван политичке, таква концепција није могла да буде примењена. Поред осталог, она је имала два недостатка која су је разарала; прво, била је заснована на погреш-ној идеји бога, друго, човек је у њој био превише упрошћен: њега је обликовао један једини задатак - борба за национално и политичко ослобођење. Недостаци овакве концепције показују се већ у Максиму Црнојевићу.

Максим, човек изузетне лепоте, изровашен богињама, постаје ругобан. Губећи лепоту, он губи свој идентитет. Из сфере политичких и моралних, прешло се у сферу психолошких проблема. У тој сфери више не постоји правда која би могла да верификује јунаков гнев и побуну. Личност јунака није више онако изоштрено јасна као у Промешеју: затамњена је до непровидности. Прометеј има своје послање, своје схватање нужности, свог осветољубивог бога, свог орла, своје окове, стену за коју је прикован - све око њега доказује му његов прометејски идентитет. А Максим више ни у себи нема сведока који би потврдио да је он заиста он: он нема чиме да се докаже, јер је оно што је било љегова суштина нестало, пошто није ни било у његовој власти. Његов идентитет је заклоњен новим лицем, потпуно опречним ономе које је знао као своје.

У истој трагедији разне маске носи и Надан Бојимир - он се прерушава да би маскиран постигао своје циљеве. Али ни то изабрано, намерно прерушавање није безопасно нити остаје без последица. О образини коју је сам привремено прихватио као своје лице, Надан каже:
Приљубиће се тешње уз мој лик,
Од лика теже раскинути је,

што значи да ни образина коју смо сами себи ставили на лице не остаје сасвим под нашом контролом; када се скине, она оставл.а своје трагове у личности онога ко се њом послужио. Мање видљиво, али и образина мења човеков идентитет: Максимов психолошки проблем у Надану има свој морални еквивалент. Надан, који је тога свестан, човеков живот види као пут „из једне само маске у другу", и тим сазнањем се Костићева антрополо-гија премешта на један терен на коме његов хомоцентризам - тако једноставно применљив у решавању политичких задатака - постаје неупотребљив. Стварност се сад указује као нешто што не може у целини да буде обухваћено човековом влашћу, и у чему човек не може да буде само јунак и херој. Максим, а с њим и Костићеве концепције, доспевају у онај тамни простор у коме престаје човекова власт.

У тај простор допире и страда у њему и Самсон. На крају баладе Самсон и Делила ослепели Самсон не извршава само своју освету: док се свети, он је само слепо оруђе неке више силе и правде, која његову снагу, његово слепило и његову освету употребљава за неко своје суђење. „Пољуљана зграда" не пада само на Делилу, на коју је једино усмерена Самсонова освета већ

и на круне и на венце
и на митре од обреда,
и на старце и младенце,
на румена и на бледа.
И на злато и на свилу,
и на песме од весеља...

Винавер је сматрао „да Костић није нашао коначну завршницу својој балади". Али ако овој завршној сцени приближимо, на пример, стихове из Гундулићевог спева Сузе сина разметнога, у којима се говори о смрти од које нико не може да утекне, биће нам јасније с каквом је намером Костић написао баш такав завршетак:

Ведре круне, тешка рала,
једном коСом она слама;
љепос, благо, снага и хвала —
све је прид њом на огњу слама.

Костићев Самсон је слеп, он је погрешком „уместо врата бела" Делилиног ухватио за грло кип Астароте, који подупире и држи кровну конструкцију храма. Самсон је намеравао да се освети Делили, али освета испада већа него што је он хтео. Кроз његову освету — то нам се чини смислом ове завршне сцене — испуњава се неко више суђење, пред којим су све супротности (старост — младост, румено — бледо) једнаке, исто онако као што су једнаке пред смрћу о којој говори Гундулић. Самсон није херој који би, као Прометеј, могао досегнути богове: богови нису више хипербола властодржаца, већ невидљиве судије. У Костићевој балади они нису непосредно присутни: они се слуте кроз Самсонову привидну погрешку, као воља која његову снагу и бес употребљава за извршење свог суђења, у обиму који она сматра оправданим, и с разлозима које она види и зна.

 

САМСОН И ДЕЛИЛА

 

I

Ој, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев дични бране,
мрзи, синко, Филишћане —
Филишћани мрзе нас!
Ал' не љуби, мој голубе,
филишћанске толке љубе, —
јача љубав нег омраз!
Ал' и откуд у тих груди'
где мужевом отров суди,
за жене им толка слас'?"
Тако мајка од милина

јуначкога кара сина,
дива свију јуначина;
дивак синак збори њој:
„Зар мужеви? — Срам је рећи!
што их тисућ бега псећи
од вилица магарећи'
кад замахне синак твој?
То мужеви? То су жене!
Па зар жене против мене?
Кад с женама време губим,
волим с женом да се љубим
но с женама бити бој."

„Али зашто Филишћанке,
мамне танке домишљанке?
Израиљке, израјанке,
зашто, сине, не би њи'?
Узми Мару, имаш стада,
од истока до запада,

стадовита ј' оца кћи!
Узми Сару, имаш злата,
а лепотом вреди млада
филишћанске цуре три!"
„Израиљке? — Некад беше,
док ме славе не понеше,
не знајући своје сеше,

просио сам једну ја.
Имала је једног чика,
филишћанског најамника,
чико њојзи боље зна:
одведе је на преваре
међу своје господаре —
сад им ноћу уз пехаре
место жишка лицем сја.
Јест, ал' сада, боже свети!
кад од мене туђин стрепи,
сада ме се свака лепи!
Сад ме љубе, сад ме маре,
сад ми нуде Саре, Маре, —
понеаре! —
Филишћанке нису верне,
ал' неверу љубим њину,
јер је вера у својину,
у рођено, у матерње. —

Па те чежње, тог снебива,
у јунаку што ужива
а крвника опште среће
отискује, мрзи, неће!
Тог судара изобиља
разиграних двеју сила
од омразе, од омиља, —
ох, Делила!"
„Шта? Делила? —
Тако ли се зове вила
што је срце сину моме —

зар са мноме
поделила?"
„Да, Делила!"
Одазва се витез млади,
те се руком
по јуначку челу глади,
склопљених се маша веђа
као да се нечег сећа,
мучи муком.
Ал' бадава руком крије
понос-чело и повије,
осећаја сакрит није
из осмејка што се смије,
што с' из отих дивских груди
у надиму тешком буди,
што из крета сваког бије,
из обилних што се власи
од потреса тајне страс'и
у расплетних бујних млази'
заталаси,

сакрит није...
И не сакри осећаја,
већ из грудног испотаја,
из увојна косотреса,
из осмејка боног теза,
у један се уздах слива:
,,0х Делила!"
Па ко потоп од бујице
кад уставу прву свали
те поплавом бујних вали
руши, дере нештедице,
по уздасих тако први'
у јунака реч поврви:
„Ох Делила!
каква ли си, пуста, била,
кад погубих теби војна,
од газански што је врата

одбијао несавлада!
Ти се маши копља бојна,
па из грла викну гојна:
,3а мном, жене!
преда мном је војнов сене!'
Те намигнув измичаром,
постиђеним женским каром,
ти завитла, ја прихватих; —
ал' како си била дивна
у заносу жара кивна:
да те видим још једноме,
слатки громе,
оружје ти натраг вратих,
удри, рекох, слобода ти! —
Но поруга мога дива
потпала ти беше севу,
те у гњевном разагреву
већ се лати мача сива
и заману, —
ал' заману!
У заносу и у жару,
ја подиђох твом удару,
у жестоком, у загрлу,
грудима те дигох, врлу —
обамрлу.
Ја подиђох том удару,
ал' од жешћег од удара,
од очију, од недара,
оста рана без видара! —
ох ал' ево што је вида,
што је скида!"

У тој речи, испод груди
вади свиле комад жути,
на свили је ситан вез; —
тај је везак што замути
Самсонову бистру свес': —
шарен везак љему ниже
једно лишце, а под лишцем ситно пише
по комаду жуте свиле:
„довече си у Делиле!"

II

У свету Газу, у Дагонов храм,
филишћанске је вође скупила
Самсонова несавладана ћуд.
У храму гори жртвенички плам,
просевкује сумраком сводовским,
осевкује боговска ступила;
ал' жешће још у грудма вођевским
просевкују кроз разбор им и суд
Самсонова јуначка чудила.
Проговара газански стари вођ:
„Не остаје нам друга припомоћ,
Делила само, превара и ноћ, —
ком не досади мржња до сада,
том љубав нек је смртна досада."
Сви остали се брадом зглађују,
те газанскоме реч повлађују:
„Не убисмо га мржаом до сада,
нек му је љубав смртна досада:
не остаје нам друга припомоћ
Делила само, превара и ноћ."
Поклонише се старци у повлад,
у један клим, у један брадоглад.
Ал' има један међу њима млад,
Аскалон му је очевина град,
на глави му је златан облучац,
са груди му камења стоји сев,
ал' жешћи још из очију му гњев:
„Делила зар? Зар жена, блудница,
постељичарка кмета робовског
јуначком роду да нам буде спас?
Је л' ово збор? Је л' ово судница?
светилиште ли храма боговског?
ил' сведилишта оскрнавни јаз?
Ал' моја је жестина узалуд

кад видим већ, кад видим и кад знам.
Да ј' оним жаром планула ми груд
што гори њим ен' онај свети плам,
ипак би само зато горуко,
да боље видим — грдна поруго! —
да боље видим срама нашег мрак.
Зборујте с њоме, да вам нисам крив,
ал' ја вам одох сад у недозив!"
И оде кнез. У храму Дагона
за богов кип малена беше клет,
молитвениште божног нагона,
свилени тек је застираше вез;
у оту клет је отишао кнез.
Другари му се стари згледају;
да л' гњевне можда речи тувише,
те смишљају да добар беше свет? —
Осмешкују се „Млад је сувише!"
Па, божанску погледајући клет,
намигују: „Сад оде на заклет!" —
Уведоше Делилу. Гори плам;
у горуку жртвеног светила
главарима се клања Делила,
Самсонових милина дивни стан.
Проговара газански кнеже сам:
„Разумеле су, ћерко, војводе
да теби ноћу кришом доведе
крвника нам Самсона! Ћерко, чуј!
И ноћас ако дође несретник,
нек искаже на загрљајни љуљ
чиновној снази шта му бива виг.
А кад се слегне слатки санак у њ,
чувару нашем жељен подај миг —
па уместо крвника рода твог
у твој ће пасти блажен загрљај
жеженог злата небројени слог,
и пурпура и камен самосјај."
Ућутао је газин стари кнез —
ишчекује се Делилина реч.

Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад,
кад господара свог опскакују,
те штеком драже ловачки му смер,
а он их тиша стегом смишљеном
да не буне већ погођену звер?
У Делили се тако кренула,
на позивну главара заповест,
испод срца животних страсти мах:
срамота, понос, гроза, љубав, страх —
но зазорна стишаваше их свест
у светој збиљи храма боговског.
Ал' кад је зверски разабрала смер
што старчева јој дава понуда,
одуста зазор, страшчад посукта
к6 добра пашчад на голему звер.
„Будало стара, кукавицо сив!
Самсона — ја — да издам — оманом?!
Шта мислиш, деде, ко ти је тај див?
Господар ти је, знаш ли, господар,
господар твој, а мој је, мој је — цар!
Па каквом си се понео помамом
да мени ти, ти мени нудиш дар?! —
Ја немам злата, немам пурпура,
ни бисера, ни камена што сја,
ал' имам све: — Самсона имам ја!"
Главари гледе, бледе, трну, мру,
у храму је тишина самртна.
Чује се горук светог пламена
уз жестоки Делилин предисај.
Ал' одонуд де света беше клет
зашушта канда свилен онај вез, -
испода њ образ указа се блед:
аскалонски се млади чини кнез,
и један глед и један живи гред —
на Делилу је пошо у полет:
„Девојко, жено, друже, Делило!
објављен личе светога ми сна,
међ женама ти једна делијо,
из ових руку не пуштам те ја!"

Колико беше милостив му вик,
толико страшан говорников лик:
с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам,
да освети обесвећен му храм.
Делила цикну, пребледи к5 сен,
обнесвешћена паде на камен. 

III
У по шесте бујне ноћи
Што му свести не дад' очи,
Из љубавног неодваја
Делилина загрљаја
Самсон скочи:
,,Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?
Зар се тако уста љубе
Што им зуби роду твоме
На разбоју самртноме
Самим шкрипом главе рубе?
Зар се тако жељно-вољно
обамире на тој руци
што ти са ње синоћ војно
на самртној беше муци?
што ти са ње многој браћи
кратки вечак поста краћи?
Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?"
Кo Мојсије на Синају
кад угледа у осјају
снова својих овапут
што народа првом сину
из облака црног сину
севотином обасут:
Делила се тако баца
пред синајског горостаса,
целује му колена,
увојке му глади власа

са чеоног што се краса
до јуначког вију паса
око дива голема.
„Хоћеш да ти кажем право?
У мени је бог и ђаво,
диван ђаво ка и бог:
испод неба твога чела
снела ми је врела жеља
зрак боговског ока твог;
а владалац уђе мрака
из облака увојака
у заносну моју свест,
замрси ми бујним прамком,
улови ми гујном замком,
обезумну моју жест."
„Зар у теби моја коса?
у теби ми очи зар?
па на мени шта још оста
да накнаде буде доста
за те страсти ненажар?"
„Ох, кам да је за однетак
ове косе силни сплетак,
жеља мојих непровир!
Загрљајем да је косим,
у недрима да је носим,
да ми буде недромир!
Па да ми је попит очи
пољупцима једне ноћи,
камо срећа, камо слас'!
Јер онда би тек Делила
тог остатка вредна била,
десна руко, твога мила,
медна уста, вас, ох, вас!"
Шеста ноћ се тако збори,
шеста ноћ се тако гори,

шеста ноћ се тако мори,
шеста ноћ:
од насладе и милине
верне страсти Делилине
у јунаку већем гине
свест и моћ.
Под увером н.ених слова
склапљу му се очи црне,
црна врата светлих снова;
у заносу срце трне,
руса глава малаксава,
на твоје се спушта крило
ој, Делило, —
Самсон спава.
Ништ му санка не будука,
ни скоковца бесна хука,
испод окна Делилина
што се стрми са висина,
а камоли она јека,
она дрека издалека,
преко гора, преко река,
да ће доћи сад до њега!
— Народ бега:
„Ој, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев дични бране,
удри, синко, Филишћане,
Филишћани туку нас!
Ханаан је једно гробље,
твојамајкајадно робље!"
тако далек збори глас.
А чује ли тог поздрава,
тог поздрава смртних страва,

израиљском роду глава? —
Самсон спава.
Самсон спава, не чује га,
ал' га чује глава света,
ал' га чује господ чета,
ал' га чује Јехова:
Серафими нису сишли,

ал' Делила што сад мисли,
то је мис& његова!
„На толико мога жара
зар се ништ не одговара?
На толико страсти праве,
на толико збиљске јаве,
зар одговор лажни сан?
Или можда нема вере
да ми љубав нема мере
ни у сјајном очном близу,
ни у бујном неостризу
дивне косе — али стан!"
Диже руке те са зида,
од постеље, са дохвата,
са везиљска суха злата
ножичице једне скида:
„Дивска косо, њиво дивна,
на тебе сам сада кивна!
Допусти ми да те косим,
да те косим, да те носим,
да покажем твоме лаву
што му царску дичиш главу,
иако те са ње скосим,
да је диван баш и осим!"
И окупи косу војну,
ножицама по њој кројну,
стаде сећи прам по прам;
па подиже руковетак,
њим ће свој да кити клетак,
своје среће мали храм;
и већ узе ређат бреме
од љубави преголеме

по свом телу и оделу,
по покућству женску целу,
стриз по стризак, низ по низак;
сад баш кипа кити мала
што казује бога Бала,

Филишћану знак побожја: —
паде слика са подножја;
Делила се грозом стресе,
обазре се,
у грлу јој заста врисак: —
Је л' то Самсон, што ту спава?
Самсонова то зар глава?
тих вилица грдни зјап?
те ноздрве узвијене?
те зар очи испијене?
па те уши — тај незграп?
Иста слика, бог и душа,
на самрти њена мужа,
исти зелен, бледи вап!
Страшна мисб, поноћ нема,
мали жижак догорева,
у Делиле душе нема,
тек да само из вајата
посрћући нађе врата.
А напољу, у по трема,
сусрета је једна жена,
та је жена мати њена;
мајци својој ћерка пада
јецајући око врата:
„Мајко мила, мајко стара,
опет идеш од главара?
Знадем шта се тамо спрема,
ал' Самсона више нема,
место њега ен' у клети
на постељи мојој спава
авет грдна мојих страва, —
Дагон ми се љоме свети,
што му храма обесвети;
ено вам је, сад навал'те,
на њој, на њој кив искал'те!"
А шта на то мајка стара?
Са улице трем отвара,
из улица са свих страна

силне чете Филишћана:
„Амо, децо, Самсон спава!
Будимо га! Камо справа?
Камо остра слепила?
А ти, ћерко, не стој туна,
уцена је твоја пуна:
светла круна Аскалуна
за тебе се спремила!
Живо, синци, камо клинци?
камо остра слепила?"
И нагрну чета многа,
пуна духа црна, злога;
из куће се зачу врис, —
под Делилом клеца нога:
врисак беше њеног бога,
Самсонова оба ока.

IV
У тамници је сужан», окован,
У тамници је глава народа,
У тамници је снага народа,
У тамници је нада народа,
У тамници му судац богодан,
У тамници је Самсон, окован.
Па све због једне жене! Жене зар?
У тамници јунака свију цар,
И глава, снага, нада рода свог
И божји народ и у љему бог.
У тамници? Ал' тамница је пет:
Филишћанова, то је једна тек,
Ал' он је слеп,
И тамница му цели бели свет,
И тамница му љубавни му јад;
Ал' тамнице би све те подно рад,
Да није једне што му пије крв:
Да није народ Филишћаном стрв;
Ту тамницу, тај оков да је стрест,
Кривице своје немилосну свест!

Ал' бог је велик:
жежено гвожђе к8 кад се кали
у студни вали
те бива челик,
тако се душа сужнога дива,
паљена славом сјајних победа,
топљена жаром жељних погледа
огњеног ока Делилинога,
тако се срце од плама жива
у смртну студен тамнице скрива,
слепилом жарки поглед окива,
те — песник бива.
Самсон је пев8.
Певб је земљу, певб је небо,
народ и бога, славу и срам:
јунаштва свога минула дела,
дивоту мушку дивскога тела,
рребујне косе срезани прам,
угасле звезде зеница слепих,
пево је поглед очију лепих,
певб је љубав и њену силу,
ох, и Делилу!
Шта је с Делилом? Камо Делила?
Зар и њој сломи тамница крила?
зар и њој очи у вечној ноћи,
та неће бити, ох, неће моћи:
гвоздени шиљци, слепила клета,
стопили би се од њена гледа;
ал' у сну, можда, с његових груди?
Ох, — да полуди!
Самсон је певб, ори му се глас,
бојева смртних некад жив ужас
надјекује окова тужни звек,
с тамница стреса мемлу камена.
Па ни камен му ма не спречује,
чак на дно пакла продире му јек,
разбирају га дуси пламена.
Ал' онај горе, тај га не чује;

већ отвара Филишћанима свес',
чује га млади аскалонски кнез
те збори лепој својој невести:
„Делило, душо, слатки савезу,
чујеш ли тај прижелдк небесни
славуја слепог у том кавезу?
чујеш ли песме, знаш ли какве су?"
Делила чује и Делила зна,
од опомене спопада је стра',
од помисли се крвца слеђује,
а камо л' гласа тутњавина та,
што залечен тек бол позлеђује,
ал' ипак вели: не зна, не чује!
„Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар?
па нека дође, да га чујеш бар!"
„Окани ме се, махни ме се сад,
весеље да нам туђ не квари јад!"
„Весеље зар? Ти стрепиш, бледиш, мреш,—
ха, још га жалиш? Још га љубит смеш?
За сутра ће се свадба спремати,
ал' Самсон ће сватовац певати!"
Набрекну роба, роб с' удаљује
и тамница се одмандаљује.
„Ој сужњу, робе, робе неробе,
ево ти носим гусле кедрове,
ако ти глас од песме ослаби
да уз њих сутра певаш о слави."
„Чуваре бедни," збори сужаљ див,
„чуваре будни слепог јада мог,
дај амо гусле, амо луцањ крив,
надапесте л' им одрезан ми влас?
Ал' донесе л' ми други какав глас?
Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог?
Но бог ће га сачуват, устреба л' —
ал' шта Делила, збори, живи л', зна л'?"
Филишћанин се маша за мандал:
„У награду са веште издаје
господар млади, Аскалонски краљ,
на женидбу с Делилом пристаје! —"

У Самсоновим грудма нема да.
„Рад издаје? Рад какве?" прошапта.
„Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!'
И оде чувар јасно кикоћућ,
затворише се врата, шкрину кључ,
из тамнице се грдан зачу рик,
к6 рањен лав ил' к6 надражен бик,
пораскидани звекнуш' окови:
мандал се стресе, чувар дркће сав,
— помозите му силни богови! —
ал' преста рик, тишина, камо лав?
Ни гласа му, — чувара прође стра':
„Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!"

V
Аскалон је диван граде,
приморје га више нема:
двор до двора, храм до храма,
стуб до стуба, трем до трема.
Ал' храмови сви су мали
поред оног храма света
у ком главом обитава
Астарота, мати света.
Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
под ногама слике златне
бела стена од степена.
Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
на темену слике златне
кров од храма мирно дрема.
У очима слике златне
нека мисо ко да сева
гледајући испод себе
каква ли се слава спрема.

У храму се свадба слави,
тих сватова више нема:
Аскалонски цар је женик,
а Делила лепа нева.
Чело ногу седе ,млади
богиљина лика света,
до висине њихне једва
жагор свадбе што доспева.
Чело ногу богињиних
седе младих врх степена,
млад је женик живи пламен,
а невеста бледа, нема.
Млад је женик пламен живи,
гори, збори, приповеда:
„Што је теби, злато моје?
Што ме сунце не погледа?"
„Не питај ме, срећо царска,"
невеста се исповеда,
„још је Самсон у животу,
то је извор мојих беда.
Док је крвник тај на свету
Нисам тебе, царе, вредна,
Богињи га жртвуј данас,
Давно му је крви жедна.

Нек богињи буде жртва,
погуби га, круно светла,
скини мржњу с моје душе,
да љубави није сметња."
Тако збори нева млада,
разговор јој огљем сева,
млад је женик мрко гледа,
погледом је сагорева.

Млад је женик мрко гледа,
нема збора, лица бледа,
а невеста моли, куне,
из очију бол исцеда.
Из очију болом проси
немилосна милос' нева,
за немилос' једну мушку
обећава милос' жена.
Млад је женик мрко гледа,
помркује роба верна, —
то је вид'ла једна стара,
крунисана брада седа.
Крунисана седа брада
филишћанског царског већа,
што сеђаше крај богиње,
младенцима иза леђа.
Крунисана седа брада
младожењи тихо смета:
„Не синевче! иемој тако,
не скрнави света реда!
Израиљски свећећици
ево т' седе до колена,
а ти скидаш главу глави
израиљска рода цела.
Не, синовче! немој тако,
не скрнав»света реда!
Замоли га и ти малко,
израиљска брадо седа!"
Израиљска седа брада
свећених је првог реда,
у сватове дозвала га
филишћанских моћ победа.

Моћ победа филишћанских
и народа грдна беда
и наслада злобе ради
Самсонових славних дела.
„Светла круно, славо млада,"
свећенички збори деда,
„мислиш ли му ти милостит,
израиљски народ не да.
Пустиш ли га мирна, здрава,
његов народ смрт му спрема:
камењем ће да г' утуче,
бунтовник је, да га нема!"
Хтеде старац даље клети,
ал' у грлу стаде клетва:
ево с' онај слуга враћа
што га посла круна светла.
Послани се враћа слуга,
за њим воде једног слепца,
стаде дрека Филишћана:
„Убијте га, једног штенца!"
Један оца, други сина,
сваки друга жали свесна,
што издахну под ударцем
Самсонова бојна беса.
Кб гомила дивљих паса
кад нападне тигра звера,
тако граЈа Филишћана
на Самсона јурнут смера.
Стаде дрека Филишћана,
ал' ниједног свата нема
да се такне смелим диром
Самсонова дивског тела,'

Самсонова тела дивског
и главе му бујног реса,
— зарасли су срамни трази
Делилина кобна реза! —
Зарасли су трази срамни,
обнови се снага меса
у кидаљу од окова,
у дрмању сужних реза.
Обнови се дивска снага,
ал' не види дана бела,
светови се крећу грудма,
ал' сељена сунца нема.
Од подвика Филишћана
привиђа му с' битка света:
„Ко је јунак", див загрми,
„са Самсоном да с' огледа?
Ко је јунак?" — У гомили
нема гласа, душе нема,
само један цик се зачу
са висине, са степена.
Само један цик тек беше,
ал' Самсона жешће слета
него рика целе војске
с противником кад се срета.
Један цик те.к, један скок тек,
и ево га врх степена,
и ево га до невесте
и царскога војна н>ена;
без показа вида свога,
без очију дана бела,
тек поведен једним циком
и мирисом њена тела.

Скамен'ло се царско веће,
свећеником крви нема,
прикован је женик млади,
бледа лица, збора нема.
А невеста нема гласа
да јој вриском одолева,
сакрила се за ступ златни
Астароте, мајке света.
За ступ златни Астаротин,
што почива на њем греда,
а на греди кров кристалов
големога храма света.
Око струка богињина
невеста је руке свела,
самртне јој капи бију
с обамрла бела чела.
У простору грдна трема
тишина је мртва, нема,
Самсон чује откуцаје
издајничка срца њена.
Самсон дише предисаје
најмилије свију жена,
пакленим се сећа болом
свију сласти, свију беда.
Пакленим се болом сећа,
паклена га мисб цепа,
за белу је хвата руку,
жестина му кивна, слепа.
За белу је хвата руку
Самсонова рука лева,
а десна се слепо стрми,
да се маши врата њена.

Десна му се слепо стрми,
ал' уместо врата бела,
за грло је ухватио
Астароту, мајку света.
Астароте слику златну,
што је на њој наслон греда,
и целога крова тешког
богињина храма света.
Колика ли беше стр'ота
Самсонова бола прека,
заљуља се Астарота,
прсну злато, пуче греда.
Распаде се цела грађа
од ливанска тешка кедра,
на јуначке пада главе
и на бела пада недра.
Кб усови са Ливана
кад укопну на врх брега
те кедрове збришу луге
под навалом силна снега:
Тако тутњи, тако пуца
пољул.ана зграда цела,
на јуначке пада главе
и на недра пада бела.
И на круне и на венце
и на митре од обреда,
и на старце и младенце,
на румена и на бледа.
И на злато и на свилу,
и на песме од весеља,
на Самсона и Делилу
и на клетву њиних жеља.

 

Песнику све чешће почињу да се указују ти тамни простори, он осећа њихово присуство, и почиње да их признаје као стварност. Он више не жели да се препозна само у политичкој стварности свог времена, већ покушава да се разабере и у

плетиву
међу јавом и мед сном.

У примедбама на Естетичке одношаје Чернишевског Костић тврди да је „фантазија... исто толико реална као и ма каква функција човечјег мозга, као и ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муња, као сијање сунца". У необичној песми Дим он нам открива опасну и страшну реалност сновних слика.

Дим

Лулу пије Селим-паша,
Љуби ћилибар,
Уза њ љуби кауркињу,
Свако по типар.
Задимио Селим-паша
нештедимице,
на прозору дим се вије
чак до гредице.
Дим на стаклу тамно пише
чудновати шар,
мрке 5рке, мор-доламе,
дуги џевердар.
„Погле, пашо, што се дело
на врх горама? —
мрки брци. Мрко чело,
мрка долама!"
„Ваљда, чедо, помркује
какав стари брест!"
Ал' у цури све силније
зла се буди свест.
И опет се задимио
жути ћилибар,
и опет се поновио
чудновати шар.

„Зар не видиш облак црни?
Зло је по нама!
Мрко чело, мрки брци,
мрка долама."
Селим-паша мирно пије
жути ћилибар, —
све се гушће стаклом вије
чудновати шар.
„Леле мени, жалосници
сад је баш одја'о!"
Тек што рече, на ложници
шкрипну врата — јао! —
Шкрипну врата на дворани
шумом, шкрипетом,
међ довраци јунак стоји
с пушком запетом.
Оклоп лула, чибук црни
цев је голема,
мрко чело, мрки брци,
мрка долама.
Задимио чибук страшни
нештедимице,
на прозору дим се вије,
чак до гредице.
Буновно се дим за димом
вије кб и пре,
на прозору слике шара
од којих се мре.

 

У песми Сиомен на Руварца он остварује контакт са својим мртвим пријатељем. Води дневник о догађајима и сусретима у сну. Истражује природу песничког заноса, дефинише „вантелесне анестесије", испитује однос између сна и јаве. Стварност му се указује као огромна и недокучива сложеност, препуна тамних простора и дејстава, и та нова сложеност тражи и другачијег бога и другачијег човека.

СПОМЕН НА РУВАРЦА

У очи нове године је 5ило,
накано сам се дома подоцкан
од вечере из друштва весела;
са ближње цркве куцнуло је триред
под кључем кад ми шкрину капија;
на дванаест као да беше.
Тишина је;
ал' не тишина блаженог санка,
већ као тишина око боника тешког;
подухује ветар, као
испрекидано грчевито
дискање болесниково.
Двориште тамно, само тек
уз опали прикућак као да се миче
нешто бело;
помислим да је неспокојни дух
покојна каква гласа
што се у Матици породи некад,
предлажућ да се пустош оправи,
па блуди сад, очекујући плод.
Притрп' се мало, душе,
у топлој чим се нађем одаји,
уздахнућу једаред за тобом,
та имам кад — јер ја сам матичар,
а ти ћеш, као што видим, бити
за трагичан моменат натичар. —
Топлота блага, наложена пећ,
у њојзи тиња пањ,
к6 старог лета мртво тело испуцано црно,
што спаљују да вампир не буде. —
То старо лето, стара година!

Каква је страшна била у животу,
да каква би тек била, жалостан,
да још једаред устане из гроба,
да се повампири!
Страхота! ратос таких мисли!
Разузурим се, окренем пећи леђа
и мислим шта да читам,
да растерам те мутне видове
о оживелим гробовима
и умрлим животима?
Јеванђелије ми на столу,
најбоље такој беди тешило.
Бадава! свака врста, свака сећа реч
на онога јунака јагањастог
што умртви свој живот бесмртни
да њим оживи гроб.
Преврнем лист, преврнем и други,
пред очима ми главе пролазе
к5 лубање коштане мртвачке;
сад ево већ „откровенију" ред.
Писмена се по листовима муте,
начинише се црна страшила
што о њима проричућ причају;
а јеванђелске свете истине
озбиљнијом тек чине опсену.
Јест', ено је, те грдне блуднице
откровеније што је открило,
показује ми откривену блуд,
превија се у мучном напону, —
ил' умире ил' рађа?
А уз њу се прикучила аждаха,
седмоглави змај,
на првој глави глава мртвачка,
из вилица јој модри плам
полагано по црном диму лиже
к6 да нешто пише, —
у млазових прочитам сричући:
Руварац! Шта, Руварац? је ли, звери?
Ха! по том сам те познб, блудна кћери:

Ти жено, ти си стара година;
а ти, аждахо, ти си душа јој,
издахнула те умирући сад,
па, блудница, у часу последњем
још има каде да се породи! —
Ал' стани, шта то јекће?
Ко напрег од кашља, заптивен. сух.
На умору је л' ропац године?
На мојим вратма куцнуо неко.
збиља: куц, куц, куц!
Ја нехотице дахнух: улази!
Отворише се врата нечујно,
нечујно ступи једна бела сенка —
не, није сенка, мртвац; мисли л' зар
грозовито откровеније то
сва чуда своја ређат преда мном,
погибије, васкрсенија сва?
„Добар вече!" авет ме поздрави;
познајем глас:
к6 поноћнога ветра пирук,
кад иње стреса с врба надгробних;
познајем глас, тако је предисб
у часовима својим последњим
Руварац Коста.
„Добар вече!" и испод покрова
коштаницу ми пружи у поздрав;
прихватим је и стисак леден јој
свег укоченог опрости ме^стра.
Добар вече! отпоздравим му ја,
и да ме види да се не плашим,
бајаги станем шалити се с њим:
Па откуд тако доцкан, богати,
зар и ти ноћник, и ти бекрија?
Ал' то је ваљда твоја трагичност?
Што за живота хтеде презрети,
осудили те на то по смрти!
Насмеши се поругљиво: „Та да,
већ знам шта мислиш; мислиш умро сам?
Бадава, што је земна површност!

Па ти да појмиш позив човечји?
Ни основе му ниси назро још!
Планета ова, земља, земља је;
па како позив свој да постигнеш,
у њојзи, слепче, ил' на њојзи зар?
Је л' боље срце, или љуштика?
Схваташ ли, површниче?" Ја бих знао
иначе на то одговорити,
ал' нећу да га једим, редак ми је гост;
размишљајућ бајаги ћутао сам.
„Па шта то читаш?" запита ме гост.
Јеванђелије, рекох.
„Окани га се, додијало ми,
тај курс већ слушам целу годину,
па зато имам рекрацију сад
до прва кукурика." —
Е гле! па лепо, мило ми је баш,
па кад је тако, знаћеш јамачно
има ли Ренан право или не?
„Званичне тајне", рећ'е коштаник.
„не казују се површницима.
Ал' сад окрен'мо други разговор!
Приповедај ми штогод о њојзи!"
Посади се и жаром питљивим
успламтеше шупљине очне му:
заиито је о својој љубави.
Казиво сам му да се сећа на н>.
и да ће њега памтит вечито.
јер сећа га се, то зацело знам.
кад год се поје „памјат вјечнај;!'
Душевна свест јој сва је његова.
а несвест тела даће другоме.
Кад видим да му годи приповсс!
употребим тренутак угодан:
Па кад смо се већ тако састали.
позајми ми од знања свога што!
позајми ми од — гост ме прекине
„Опет позајми! море, докле ћеш?
у Преходнице новци су ми сви!" —

Позајми ми од своје наухе,
освести мене шта да верујем
о јамачности општег ускрса?
Ил' хтеде сад угодљив загладит,
у прве што ми зајам одби мој,
ил' извештајем дирнут љубавним,
тек он се диже, исправи се дуг,
у чело упре прстом десничним,
а шувачним у голе кукове,
заори глас к6 подземаљски гром:
„Алфа и Омега!"
И збиља беше лубањи му вид
(у продужењу с плећним костима)
кб мало алфа, а под шуваком
савијаху се бледи кукови
ко велико омега. „Разумеш?
објаснићу ти стихом у књизи!
Отвори књигу!" Ја је отворим.
Ја преврћем, ал' и он пажљиво
у главама уплетен вреба стих.
„Ха! ево га! гле! ја сам алфа и —
окренем се, ал' — нема госта мог.
Гле проклетника! преварио ме!
Обазирем се, гленем у књигу,
и гле — почетак страсти Христове,
издајство Петра, петлов кукурик:
зацело је те речи прочитб
па, у бризи да час не пропусти,
по закону асоцијације
идеја сродних помислио је
да кукурикну пет5 заиста,
и зато тако изневери ме.
Ал' ништа зато, хвала, госте мој,
навеки хвала! Реко си ми дост'. —
Алфа и омега!
0 мудра смрти, о самртничка,
жива мудрости!
Алфа је глава, алфа то је ум,

почетак свега, душин неимар,
што у њој зида будућности сјај;
а омега, јест, омега је кук,
срамота, трбух, лакомост и блуд,
зидара умног вечни рушитруд —
то омега је свему, свему крај.

 

У Певачкој имни Јоћану Дамаскину Костић сад види бога који целу ту сложеност обухвата. Таквом богу човек се не супротставља, већ жели да се њим заштити, да му припада и да учествује у њему. У књизи о Змају, Костић каже да је песник „изасланик оног великог творца на земљи", а песма је „гласоноша између неба и земље", и „нека клоња, у коју се хвашају снови".

ПЕВАЧКА ИМНА ЈОВАНУ ДАМАСКИНУ
за Сриско иећачко друшиЉо ианчећачко

.Оогу зефира, богу олуја,
господу сфера звутаога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!
Богу целива блажена цика,
пакленом страшћу што пише рај,
господу вриска очајаника,
рушећи вечним надама трај:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!
Богу тишине живога гроблл,
богу поретка вечнога сна,
богу господе, господу робља,
немоме богу муклога стра,
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!
Господу сева бритких мачева
кад се поведе последњи бој,
богу што звеком скрханих негва
припевне гусли победопој:
ти, клетво земне омане,

ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!
Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес' му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

 

У песми Моја дангуба људи више нису ратници против богова, већ „небне мисли земни борци". У другачије схваћеној стварности, пред сложенијим задацима, другачије изгледају и богови и људи, и њихов однос. Нагласак се са херојства преноси на човекову стваралачку моћ и на оне људске садржаје који не могу да се искажу само политиком.

МОЈА ДАНГУБА
(Одломак)

III
И сада ми привиђења
разбуђују поноћ сновну,
бледи реди од образа,
ближње душе, драге сени,
оживеле успомени
изумрлих пријатеља.
Ама нису јавилици
од подоба дрсвна доба,
не нуде се души мојој
мирисима босиочким
из давнине мученичке:
већ ми дисак загушују
јучераљим задасима
животова разилаза,
те бесамрт вида свога
споменима зачињући
самртничке ништавости,
исту судбу к6 да кажу
ужаснутом посматрачу.
Небне мисли земни борци,
душиноме сваком зраку,
сваком људском жртвењаку
узастопце у поворци;
у поноћи хладне грозе
гомилина нехајања
занесеном душом носе
сановање светлиј' дана,
да просветле светску тмину;
ал' уместо севљу њи'ну
да утече светски мрак:
муњско умље како сину
те обасја приокоље
још су само вид'ли боље
вековити непрозрак. (…)

 

Своје нове песме Лаза Костић посвећује Вуку и Шекспиру, критичару Кости Руварцу, глумици Јелени Боздини, лекару Јовану Андрејевићу. Чак и у песми посвећеној једном политичару, Светозару Милетићу, неће бити опеван Милетићев политички рад, већ његово ослобођење од „тамнице" тела, од „духове љуске". Више није само титански Самсон „нада народа", већ је то и Шекспир. Прихватање Шекспира значи признање недовољности Прометеја. Признање статуса реалности сну, заносу и фантазији, па чак и „оном свету" (о чему се нарочито много говори у књизи о Змају), истовремено је са Костићевим разочарањем у политику, и значи признање недовољности онога што се сматра као стварност. Те нове области стварности Лаза Костић види као ближе „оном" него „овом" свету и у њих гледа са све више наде и поверења. Његов унутрашњи живот постаје сложенији и тражи одушка. Не налазећи га „овде", слути да ће га наћи „тамо". Том новом схватању, тој нади, он прилагођава све: и човек, и бог, и тело, мењају вредност, као што материје мењају вредност у новим једињењима. Тело, које је у једном схватању стварности „кремен", и у коме уместо крви кола ватра, у другом схватању стварности постаје ,,тамница", као и код Платона, и „духова љуска" (Светозару Милетићу), вражји „прилепак" (До појаса), „празно гнијездо" (За кнегињицом Маријом Николајевном),

срамота, трбух, лакомост и блуд,
зидара умног вечни руши труд
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _(Спомен на Руварца).

СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ
(ири иогре6у, на венцу, 1901)

Дух му се давно
у небо отео,
нашим се славно
споменом одео.
Одусто јадну
Тамницу уску:
Грудве нек падну
на духову љуску.

 

Костићева хомоцентрична вера није могла да се докаже — он је није видео као могућу у људима око себе. Човек, који се постепено указивао као све већа сложеност, није могао да се испољи само у ономе што је било признато као реалност. Постепено, психолошки и духовни разлози су надвладали политичке и социјалне, што је било олакшано и убрзано потпуним разочарањем у политику. У песми Моја дангуба налази се оно велико раскршће на коме су се сукобили и изменили сви правци и све вредности. Сав свој дотадашњи живот Лаза Костић слика као велику узалудност:

Камо ноћи, камо дани,
просањани, промаштани,
пронадани, пројадани,
камо ноћи, камо дани?

У тој тамној песми, у којој има више очајања но у свему осталом што је Лаза Костић написао, у једном од његових највећих песничких узлета стоји и искуство које ће бити пресудно у његовим коначним опредеље-њима:

Небне мисли земни борци,
душиноме сваком зраку,
сваком људском жртвењаку
узастопце у поворци;
у поноћи хладне грозе
гомилина нехајања
занесеном душом носе
сановање светлиј' дана,
да просветле светску тмину;
ал' уместо севљу њину
да утече светски мрак;
муњско умље како сину,
те обасја приокоље,
још су само вид'ли боље
вековити непрозрак. 

Одмах после песме Моја дангуба Лаза Костић је написао песму Ох, жао ми те је!, у којој своју личну драму додаје оном што је у песми Моја дашуба видео као дра-му небеских бораца и васколиког нашег света:

И преста плам, и преврела је врева,
и утиша се срцу кип,
ал' ни од куда руке, да долева
у срца мога недосип!

 Слично искуство, али нешто обухватније, песник исказује и у песми Спомен Јовану Андрејевићу:

Болу ти беше посвећен век —
Телу си знао видати боље,
Ал' коме се душа са болом коље,
Јадан је томе кољиво лек.

 

СПОМЕН ЈОВАНУ АНДРЕЈЕВИЋУ

Не суди мени, пресуђена сени,
не суди ми занесен покушај
из оних светова благословени'
у стари те домамит завичај!
Ал' чим да те мамим? чим да те зовем?
чим да ти тепам, да ти говем?
кад сваки слатке милости глас
у очајни се пресеца врисак,
од срдашца мека челичан стисак,
од љубави чини ужас
милог спомена овај жалосни час.
Покојниче драги! сенко ил' душе!
пријане, побро, Србине, друже!
Ил' гробни низу! ил' рајски вису!
увели цвете! однет мирису! —
Мирису, да: — та беше нам липа,
славујма српским у лишћу лег,
а из цветова мирисе сипа
патничком свету богодан лек.
Песмом се пита, свет да захрани,
свет да захрани — да се сахрани.
Чућеш нам гласе, ти си их свико,
самрћу својом ти жива слико
кивне нам судбе!
Беше нам слична гудалу жица
цедилу сухом извора гудбе
што глади чело вилиних гуслица —
вилински беше са жице звук:
милином звука вила се бела
силно занела,

замахну лук,
луком је гусле бесно превукла —
жица је пукла.
Кад таке жице пуцају роду,
је л' чудо што гласови странпутицом оду?
је л' чудо што и нас, жичине друге,
нескладне туге
обузе склад,
зовемо сенку, гонимо над?
А кога зову, кога ли маме
синови таме?
Зар оног ком је, жив док је дисб,
кроз оба света летела мисб,
пасала смело невиђен свет?
зар томе мора нас тек да слуша
обестељена, слободна душа?
зар није њоме свак обузет?
Коме је мис8 у чистој души,
с отим се душа Јовина дружи,
весела с н>име, с њиме и тужи,
крилима маше, сузе му суши.
Ал' склопи крила, суза нам не носи,
спомен је цветак што га суза роси!
А мирис што се по души проли,
то су боли.
Не гони боле, не гони, Јоле!
Болу ти беше посвећен век —
Телу си знао видати боље,
Ал' ком се душа са болом коље,
јадан је томе кољиво лек.

 

Последња Костићева искуства су: „хладна гроза гомилина нехајања" за сваки напор и жртву, и „вековити непрозрак"; бездана чежња којој нема утољења; неизлечивост душе земаљским лековима. Са овим сазнањима Лаза Костић је напустио и свој хомоцентризам, и своје политичке амбиције, и своју веру да „будућности сјај" може да буде остварен херојством и побуном неког новог Прометеја. Уколико и пише политичке песме, то су најчешће јетки иронични епиграми, подсмевалице и поспрднице. После тог дефинитивног и потпуног очајања, Костићева схватања, у почетку хомоцентрична, „ангажована", како би се данас казало, дуго заснивана на Хераклиту и Емпедоклу, блиска Есхилу, пуна битних подударности са митологијом Виљема Блејка, упадљиво се померају ка Платону и таоистима (и то оној њиховој радикалнијој струји, која испред зла ове стварности не бежи у самоћу, него у други свет), и коначно се уобличавају у страсном прихватању хришћанства. Притом Костић у своје схватање хришћанства преноси и целу ону хераклитовску основу на којој је некад градио своје виђење света. У хришћанству, вредност човека није умањена, већ је доведена у близину веће вредности, у којој учествује и помоћу које се испуњава и ослобађа. Тако се немогућност политичког ослобођења претворила у могућност духовне слободе. И слобода коју Лаза Костић види на крају, у песми Sаnta Maria della Salute, биће слобода свих човекових садржаја. Тражење те слободе, одушка и испуњења, једна је од великих доследности Лазе Костића: он није напуштао то тражење, већ је напуштао скватања у којима ту слободу, тај одушак и та испуњења није могао наћи.

Santa Maria della Salute.

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожадих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор ;
презри, небеснице, врело мидости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит' депоту,
сводова твојих постати сту6„
него грејући светску грехоту
у пепб спалит' срце и дуб ;
тонут' о броду, трунут* у пдоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат' у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страд'о,
многе сам грехе покај'о ја;
све тто је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма',
за чим сам чезв'0, чему се над'о,
све је то давно пепО и пра',
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњидо,
ал' ипак нећу никога клет';
штогод је муке на мене бидо,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило кридо,
те јој у јеку душило лет
штогод је то с ове главе са луде
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
депше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к'о песма сдавља у зоршГ свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал' тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину гдед;
тим 6и, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила дед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сдаде, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— свувечностза те, дивни тренуте! —
Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре ?
Ох, слатка воћко танталска рода,
Што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле;
к'о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијутав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд, .
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у пдлач бризну,
смак света наста и страшни суд —
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute.

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је аезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к'о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су сиде слушкиње н.ој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал' незкенсене,
страстнамсе блажиурајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци сдуте,
Santa Maria della Salute

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најдепши сан ми лостаће јава,
мој ропац њено: »Ево ме, нај !«
Из ништавила у славу сдава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камо ли људе,
звездама ћемо померит' путе,
сунцима засут ' сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.

Песму Sаnta Maria della Salute Лаза Костић је завршио 3. јуна 1909, а умро је већ 26. новембра 1910. године, и није имао времена да се с тим новим хоризонтом, који испуњава ту песму, врати оним проблемима које је покушавао да реши својим хомоцентризмом. Није стигао да одблеске свог новог, блештећег хоризонта препозна у стварима, људима и збивањима који су га окружавали, да их тим хоризонтом измери и да им нађе место у њему. Није стигао да се, како каже Јасперс, „на основу искуства трансценденције врати у свет". С те тачке гледишта, Sаnta Maria della Salute је велики прелудијум једне ненаписане поезије.

 2.

У низу загонетки којима обилује књижевно дело Лазе Костића, међу најкрупнијима је она: како се тај ватрени борац против притисака католичке цркве и против идеје унијаћења (у трагедији Пера Сегединац, у песми Дужде се жени, и у низу политичких чланака), тај подсмешљиви оподент култа Богородице (у есеју о Илијади), како се пред крај живота приклонио „пречистим скутима" Божје мајке, симбола изразито католичког, и у најдубљем покајању пред њом изговорио своју песму-молитву Sаnta Maria della Salute. Винавер се, у књизи Заноси и иркоси Лазе Косшића, задовољава олаком констатацијом: „Свакако да је највећим делом посреди било пуко сујеверје које га је све већма обузимало, у које је грезнуо све више, што се год указивао живот суровијим према њему и несхватљивији." Војин Матић, у есеју Две Марије, тачно запажа да се Костић „целог живота бавио проблемом жене и мајке" и да „у Лазином односу према идеалним женама постоји известан развој". Међутим, Војин Матић закључује да у синтези коју представља Богородица из Sаnta Maria della Salute учествују једино она вила из песме Међу звездама и Марија Магдалена из Дневника.

МЕЂУ ЗВЕЗДАМА
(Вилованка)

по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке,
загрејан се дигох дома.
На улици нема света,
само што по снегу шета
једна мома.
Одело је снежно, бело,
на брежне јој падо груди,
снег од једа чисто студи;
узалуд му Месечина
светло чело живо љуби,
он шкрипуће беди зуби,
гледајући како струком,
како белом, меком, руком,
како малом, лаком ногом,
а камо ли лицем, оком,
та поно1ша дивнајава
Месечину надасјава.
Кад снег шкрипи зубма белим,
а да шта ћу ја да велим,
у по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке ?
»Госпо^ице, добро вече!*
Жел>а моја цури рече:
»На тој зими, леле мени,
»Тако лако одевени!
»Ево моје шубе црне,
»да вас мало заогрне!< —
Дотакнух се, загрлих је,

манито ми срце бије,
у жестини и заносу
већ осећам бујну косу,
што се по мом дицу просу,
мириси ми обасуше
свак' задисак жељне душе.
Загрли ме, дах ми стесни;
ад' очију погдед њез'ни'
нагон узда, занос трезни;
из њега ми мис'0 сине:
»Мајко!< — »Сине!«
одзову се уста њена,
а из бедих из рамена
лоникоше бела крила:
то је била — моја вила. —
Лепирица као бела
кад 6и собом цвет понела,
да га виса спасе веља
од земљина од увеља:
тако вида поне мене
у просторе васељене;
те небесном лик лепиру
лети с цветом по свемиру,
по свеширу, по етиру.«
Васијона пукла пуста.
Већ. у мени душа суста,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ад' ми вила лице мије
хладом свога крида мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.
Нада мном се звезде роје,

намигују зраком бледом,
згледају се чудним гледом,
једна другу пита редом:
»0д куд овде ово двоје?<
Па познавши с бледа дика
незнанога познаника
опет једна другу пита:
Да л' да приме из дубина
хладне земље врелог сина? -
Ил' то можда, нису звезде?
То су, је ли, оне честе
изниклице срца мога,
расцветаног, широкога?
А ти зраци нису зраци,
грановити то су траци,
што о н«има мирно висе
срца мога изниклице.
А око те дивне круне,
неокрунке, светле, пуне,
прозорна се румен пружа; -
То је, то је свецка ружа.
Свецка ружо, васељенко,
сиротанко, незеденко,
саморанко, светла сенко,
а камо ти твог славуја? —
У то неки звук забруја.
Је л' олуја?
Ил' бујица
огњевитих репатица,
ти небесних блудних гуја?
Ни олуја, ни бујица,
то је цвркут рајских тица;
ид' је разлег од песама
из највишег оног храма
над звездама?

манито ми срце бије,
у жестини и заносу
већ осећам бујну косу,
што се по мом дицу просу,
мириси ми обасуше
свак' задисак жељне душе.
Загрли ме, дах ми стесни;
ад' очију погдед њез'ни'
нагон узда, занос трезни;
из њега ми мис'0 сине:
»Мајко!< — »Сине!«
одзову се уста њена,
а из бедих из рамена
лоникоше бела крила:
то је била — моја вила. —
Лепирица као бела
кад 6и собом цвет понела,
да га виса спасе веља
од земљина од увеља:
тако вида поне мене
у просторе васељене;
те небесном лик лепиру
лети с цветом по свемиру,
по свеширу, по етиру.«
Васијона пукла пуста.
Већ. у мени душа суста,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ад' ми вила лице мије
хладом свога крида мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.
Нада мном се звезде роје,

намигују зраком бледом,
згледају се чудним гледом,
једна другу пита редом:
»0д куд овде ово двоје?<
Па познавши с бледа дика
незнанога познаника
опет једна другу пита:
Да л' да приме из дубина
хладне земље врелог сина? -
Ил' то можда, нису звезде?
То су, је ли, оне честе
изниклице срца мога,
расцветаног, широкога?
А ти зраци нису зраци,
грановити то су траци,
што о н«има мирно висе
срца мога изниклице.
А око те дивне круне,
неокрунке, светле, пуне,
прозорна се румен пружа; -
То је, то је свецка ружа.
Свецка ружо, васељенко,
сиротанко, незеденко,
саморанко, светла сенко,
а камо ти твог славуја? —
У то неки звук забруја.
Је л' олуја?
Ил' бујица
огњевитих репатица,
ти небесних блудних гуја?
Ни олуја, ни бујица,
то је цвркут рајских тица;
ид' је разлег од песама
из највишег оног храма
над звездама?

ироговори моја. вила:
»Куда језди? — Нашој звезди !« —
Реч се ори по простори,
по звезданом водром вису,
звуци били — иа и нису. —
У тишини, по висини
носи вила даље сина.
Око мене звезде бледе,
све се већма губе, реде,
а вила ми прстом каже
једну малу светлуцаљку,
оку моме самртноме
на дну видног домашаја.
Зрака јој се муком бори,
час угине, а час гори,
час тињавог слика гара,
час је буктац од пожара,
час је бледа, модра, пдава,
час румена па крвава.
— Бледа звездо, јадна селе,
какве су те силе смеле,
те си тако јадна тужна,
мученица, 6ож'ја сужна,
какав бол у теби сјаје,
ко у теби вечност траје,
ко се каје? —
Крваво се звезда смеши,
из крвавог тог смејутка
неки шапат ко да јеца,
чини ми се, да ме кара,
да ми звезда одговара.
Ал' не чујем оног звука,
звонке јеке, мамна гука,
што у светлиј' њених друга:
Гласи мука и покаја,

шапат јада, сузни бризи,
неодољних уздисаја
бројанички; свети низи;
старе славе сетна хвала,
а скорањих срамних зала
осветница,— јека од гусала.

Иза сна се тешког прену,
Мрак је. Где сам ? — ад' на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.
Ал' ме љуто боди гдава —
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава —
ова јава!
Немојте ме .питат' саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;
већ по^ите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је љему рука мала
грдне јаде завештала;
а кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,

да се сете, да их свете! —
Ја вам не знам рећи више,
до што каига ова пише,
док не про^е ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил' док опет — не полетим.

У пештаиекој тамници 1872.

 

Сужавајући Костићеву синтезу, Војин Матић изводи још неколико закључака који се не могу прихватити: он каже да Костић, приклонивши се католичком симболу, „није помишљао на промену вере, него је свој однос према жени, Богородици и Марији Магдалени, доживљавао као надрелигијски, етички и естетски принцип". У овом ставу изгледа нам нетачна тврдња о „надрелигиозности" Марије, којој би као доказ требало да послужи то што Костић није прешао у католичанство. „Етички и естетски принцип" већ су садржани у религијском принципу, и за прихватање етичког и естетског није нужно одрећи се религијског. Процес сублимације Костићевог доживљаја жене у Бо-городици отпочео је, по Матићу, „губитком сублимације хомоеротских тежњи, која је постојала у младости, када је у Максиму Црнојевићу идеализовао побратимство", и наставио се сублимацијом Костићевих „инцестуозних жудњи". По Матићу, чак би и стих „Опрости, мајко, много сам страдо" „требало схватити као грешио сам (инцест!), али сам окајао"! Чак и „усправни бор векује у њој, у вечном блаженству, не осећајући паклене муке инцеста"! И стих „Старија она сад је од мене", по Војину Матићу, указује на мајку, и на инцестуозни однос према мајци. Тај стих се, међутим, јасно односи на Ленку: Лаза Костић каже „старија сад", дакле тек сад, када је мртва, кад припада небеском свету; оно сшарија не значи, буквално, старија по годинама, већ старија својом смрћу, својим припадништвом небу, својом духовношћу, својим знањем. Војин Матић прави још једну погрешку: на завршетку свог есеја он признаје и сједињење Ленке и Богородице, што се у песми није догодило. Напротив, Лаза Костић јасно и доследно, од почетка до краја, чува границу између Ленке и Богородице. Матић је цео проблем пренео на терен психоанализе, и у анализи Костићеве песме, и сублимације садржане у њој, применио је психоаналитичке методе и психоаналитичку логику, којима је песма морала бити прилагођена.

Светозар Бркић у есеју Уз песму Sаnta Maria della Salute, такође исправно закључује да је оно што је исказано у тој песми „све време у Костићу постојало", и да се „постепено продубљивало, ширило и добијало нов творачки значај". Бркић тачно напомиње да су уз песму Sаnta Maria della Salute постојале и „многе друге" песме „које иначе имају суштинске сличности са њом", и да су „дозревање и припремање за ову садржину трајали... годинама".

Објаснити Костићево обраћање Богородици „пуким сујеверјем" или „инцестуозном жудњом", или „надре-лигијским" схватањем Богородице, не чини ми се исправним. Пре свега зато, што је Костић у време када је писао своју велику песму био несумњиво религиозан, а вера није исто што и сујеверје. Затим, тежња ка великим мајкама није само тежња болесника препуног „инцестуозних жудњи": Велика Мајка постоји зато да би у себе примила неки већи садржај. Осим тога, наведена тумачења не решавају загонетку: откуд баш Богородица? Јер разлози који се у тим тумачењима наводе могли су довести до сублимације и у неком другом лику или симболу Велике Мајке.

Подсетимо се, пре свега, шта је Костић писао о Богородици 1872. године, у свом иначе изврсном есеју о Илијади. У том есеју он напада две тековине западне цивилизације, романтику и мадонизам: „... она болеш-љива, неприродна реакција што се зове у песништу романтика, а у вери и уметности могла би се назвати мадонизмом, обожавањем Богородице и непорочног јој зачела". Илијада, по Лази Костићу, „своју неоспорну узвишеност над свима породима песничким" захваљује баш одсуству романтике и мадонизма. Поредећи Тети-ду, нашу Јевросиму и Богородицу, Лаза Костић сва преимућства, и материнска и божанска, налази у Јевросими. Говорећи о срдњи Ахиловој на Агамемнона и о његовој жељи да се, за узврат на Агамемнонову увреду, освети целом грчком народу, Костић Тетиди замера што њој, као богињи, није „ни на крај памети да обавести своје размажено дете како то није право, како то није лепо, како то није јуначки, како то није поштено светити се целом народу због једнога човека. Њојзи је Ахилчетов ћеф пречи од целог једног, па ма и Ахиловог, народа... " Тетиди Костић супротставља Јевросиму, која свог сина у Сличној прилици саветује да говори право, јер је боље изгубити главу него огрешити душу. „А Марија?" — пита Костић, и наводи читаву ниску Маријиних „нематеринских" поступака: она је свога сина пустила „с милим богом да иде куда хоће, да јој не мрази кућу по општини. да јој не растерује муштерије"; Христове речи, кад, показујући на своје ученике, каже: „Ово је мати моја, ово су браћа моја", Костић произвољно, и можда с намерним неразумевањем, тумачи синовљим гнушаљем на равнодушност мајчину. Он Богородици замера и то што се, кад су јој сина распели, није нашла „ни међу мироносницама!". „Па ипак богородица" — наставља подсмешљиво Костић — „па ипак богомајка, па ипак богиња! Чудан свет!"

Костићев напад на култ Богородице пун је превида и противречности. Он Богородици замера оно што код Јевросиме хвали: замера јој тобожњу равнодушност према судбини рођеног сина (кога, као и Ахила — „Ахил-че", поспрдно назива „њен Иса"), а не види да изнад тог личног односа стоји једна виша суштина, као и у сцени између Марка Краљевића и Јевросиме. Кад ту вишу суштину признаје Богородица, то је за Костића знак њене материнске равнодушности, а кад је призна је Јевросима, то је знак високог етичког схватања материнске дужности. За Костића је чак и нехришћанска Тетида већа мајка од Марије, јер она због свога сина ипак клечи пред Зевсом и заузима се за њега, што Марија, у својој равнодушности, не чини. Лаза Костић је себе овим текстом, поставио у чудан троугао: он се нашао између хеленства (Тетида), католичког (Марија) и православног хришћанства (Јевросима). Највише особине он пристрасно приписује православној Јевросими, и тако између хришћанства и хеленства бира хришћанство. Али даље, између хеленства и католичког хришћанства, он бира хеленство. Марија, исмејана и омаловажена, остаје на дну његове вредносне лествице.

Није небитно што Лаза Костић овом осудом Марије понавља и наставља једну тенденцију византијског цара Константина V, који је у свом иконоборству ишао тако далеко да је, како каже Георгије Острогорски у Историји Византије, поред уништавања икона, „забранио и култ светаца и Богородице". Није небитно ни то што је Костић, у чланку Патријархова була, 1869. године, наставио још једну иконокластичку тенденцију: борбу против монаштва, чију заклетву сматра „одљудном" и против чијег се мешања у политику жестоко бори. Занимљиво је да је он оба ова текста написао после своје химне Јовану Дамаскину, за кога Острогорски каже да је био „духовно најзначајнији противник иконоборства". Оно што је сводљиво у овим, упадљиво несагласним, Костићевим поступцима, то је њихово византијско порекло.

Какав се то преображај догодио у Лази Костићу, кад је при крају живота покајнички спустио своје старачке усне на „пречисте скуте" Маријине, и прошаптао:

Опрости, мајко света, опрости,

са жаром који подсећа на страст Дантеовог светог Бернарда, или на страсне „пјесанце Дјевици" дубровачког бенедиктинца Мавра Ветрановића? Костића као да је стигла она клетва из песме Худа Сербкиња Павла Соларића:

ни без оног на што хули, не било јој лека!

У средњем веку, ренесанси, бароку, уз Богородицу су песници нагомилали читав низ раскошних атрибута. У песми Sаnta Maria della Salute Лаза Костић Богородици оставља само оне најсакралније: „мајко света", „врело милости", „блажена", „небеснице". Као да ону, коју је тако немилосрдно и произвољно омаловажавао, неће да дотакне ниједном речју која је испод нивоа онога што је најсакралније. Тако је Лаза Костић Богородицу и најжешће порицао, и приклањао јој се као највећој светињи. Како објаснити ту противречност? Ми предлажемо следећи одговор: треба прочитати све Костићеве песме, а не само Sаnta Maria della Salute. Већ у првим песмама Лазе Костића приметан је посебан доживљај жене. „Вила" или „девојка" младог песника већ у почетку се налази у тајанственим односима са космосом, и у себи, у почетку, има много паганског (Зора и девојка). Али врло брзо, већ у песми Шесши дан, у којој описује стварање жене, Костић, макар још и несвесно, употребљава један од основних Маријиних симбола: „светли аранђел" ствара жену од руже. У песми Виле, Костићева вила је, већ и по свом имену, још увек паганска. Али у последњој строфи јасно се појављује и једна од суштинских одлика Богородице:

Еј, у биљу мирна вило,
кад би мени срце дала,
све 6и пуно лека било,
душа би ми мирисала.

Исти атрибут (лековитост) налазимо, на пример, и у двема песмама из ХШ века, непосредно посвећеним Богородици. Француски песник Тибо д' Амиен, у песми Молитва, каже:

Тгеs nobles pommiers
Tres dous oliviers
Pleins de medecine.

Лековитост у Богородици види и анонимни песник једне италијанске, умбријске, лауде, из збирке Laude cortonesi:

Pietosa regina sovrana,
conforta la mente ch'e vana:
grande medicina che sana
aiutan' per tua cortesia.

Исто налазимо и код Мавра Ветрановића: он моли Марију да му дарује лиек ( Пјесанца дјевици четврта), и да створи лековите воде (Пјесанца дјевици девета). Осим тога, Тибо д'Амиен ословљава Богородицу као јабучњак и маслињак, а Костић своју вилу меша са водом, зраком и биљем. У песми Рече господ девојка се Костићу јавља као „цветак", послат од бога, што опет подсећа на оно мноштво флоралних атрибута којима су песници од средњег века па надаље богато окитили Богородицу.

РЕЧЕ ГОСПОД

Рече господ људем својим:
„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!
Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!"
Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.
Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.
Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.
И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак љегов исцелујем.
Дарак, усне састављене,
к6 карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.

У песми Десно крило девојка је већ наслућена као она Дантеова ,,la bella donna she al ciel t'avvalora (Раradiso, X, 93). Пишући парастосницу Јелени Боздини, Костић у жени види недвосмислену посредницу између човека и бога:

А она ће помолити се, знам,
оном што сунцу круг показује,
што звездицама свет опасује,
да милостив благослови наш храм.

У трагедији Пера Сегединац, Јула подсећа митрополита Вићентија на једну Рафаелову мадону, у монологу који су, у различитим приликама, цитирали Станислав Винавер и Миодраг Павловић. Али после тог лепог Вићентијевог монолога у коме се он сећа Рафаелове мадоне и пореди је са Јулом, долази и једна мала, сјајна молитва Богородици, у којој Јула постаје нека врста „мале мадоне":

Ох, мајко света, богородице,
Што слуга ти на мене каже лик,
У јаду ти се налик осећам,
Помози ми да, слаба, научим
Олакшати бар осталима бол,
Те сваки јад, ублажен, утишан,
Да грдној мојој рани буде лек.

Вићентије препознаје Богородицу у Јулином лику; Јула се с њом осећа поистовећена својим јадом, али она чезне и за оним суштинским поистовећењем — да постане исцелитељка — и за то поистовећење и моли. У овој молитви, која више од тридесет година претходи песми Sаnta Maria della Salute, приметна је лепа и врло садржајна градација у разумевању Богородице.

Очито је да је Лаза Костић још од почетка неговао идеју идеалне жене у којој ће доживети све компензације и сва испуљења. Она ће бити извор потпуног исцелења (као већ поменута вила, која исцељује целу природу, и као Јула у својој молитви), која ће бити песникова посредница са небом и водитељица у космичке сфере (Десно крило, Међу звездама, На парастосу Јелене Боздине рођ. Белановића, и „зрачни мост" пружен ка рају, који у погледу Јулином види Тукелија), и у чијем ће присуству песник на крају доспети до најсјајнијих испуњења (Sаnta Maria della Salute).

 

НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ
рођ. Белановића

А где смо ми?
Искаж' нам ти, задушна песмо ми,
ил' — немој ти! — навестила нам је,
означила је покојница већ:
у позоришту смо!
У позоришту светом, великом,
у ком се служи само један глум,
ал' према том су други глумови
к& према сунцу ситне звездице;
васељена је само кутија,
да собом чува драги камен тај
у'седам боја што се прелива
и свака боја једну каже страст:
тај глум се зове: тајна вечера,
јунак је бог у лицу човека,
гледачи су му цели бели свет,
ненагледану гледећ појаву
де човечији сагорева лик
од унутарњег плама божјега,
па истим пламом, којим сагоре,
у живот опет васкрсава нов
оживљујући гледалачки свет.
И рекох вам, у позоришту смо.
А позориште? Зар то није храм?
У њем се служи жртва љубави.
Иако се у њему не славе
боговско-људске страсти Христове,
иако му не светли сунчев плам,
ал' у њем трепте јасне звездице,
самртних страсти бесмрт-веснице.
Од звездица је сунце светлије,
ал' сагледати не да сјаја свог;
а и оне су чеда сунчева,
па и ми смо се сакупили сад
у позоришту глума сунчаног
да благу једну споменемо сен
рад задужбине храму звезданом;
а она ће помолити се, знам,
оном што сунцу круг показује,
што звездицама свет опасује,
да милостив благослови наш храм.

 

У ову генезу укључује се, и њом управља, и цело оно Костићево схватање сна, изражено у песми Sаnta Maria della Salute, и у неким страницама књиге о Змају, као и онај велики број песама и осталих текстова у којима Костић реалност проширује областима сна, заноса или фантазије. У књизи о Змају он сања „ону вантелесну, ону заносну анестесију", коју ће касније, у песми Зверства, Растко Петровић сањати као „ванмишићне екстазе". Залазећи све дубље у свет сна и заноса, слутећи у њима могућност на овом свету немогућих односа и испуњења, Костић је и на тај начин подстицао у себи идеју жене која се јавља „с оне стране" и омогућава нам прелазак у друге облике стварности. Према једном писму сликару Новаку Радонићу, које у свом есеју наводи Светозар Бркић, Лаза Костић, признајући постојање света после смрти, у име тог света тражи да поштујемо овај земни у коме се налазимо. У песми Спомен Јовану Андрејевићу он каже да је његовом покојном пријатељу „кроз оба света летела мис'о", и тако, овим писмом и овом пес-мом, претходи Рилкеовој идеји, опет израженој у једном писму, које, као коментар Девинским елегијама, наводи и преводи Бранимир Живојиновић, идеји да је „смрт... од нас необасјана страна живота: ми морамо покушати да дођемо до највеће свесности о своме животу, коме је завичај у оба, неограничена подручја и из оба се неисцрпно храни... Нема ни овог ни оног света, него постоји велико јединство..." Костић претходи и Дису, који у песми Коб види „да живот и смрт јесу исте грађе". Те две стране живота, признате пре признања Богородице, додирују се код Костића у сну и у „анестесијама". Заносе, снове и „анестесије" Костић истражује као међупростор између два света, јер се у том међупростору крију веза и одгонетка, јер се у њему крије могућност да „оба света" буду доказана као један јединствен. У том доказивању идеална жена има пресудну улогу: према томе, она није усамљена и случајна идеја, већ природан саставни део једне изграђене и зреле концепције човека и света.

Стална окренутост тој невидљивој стварности, покушаји да се та стварност учини присутном и доступном кроз жену која у њој већ борави, основна су песничка доследност и основна психичка жудња Лазе Костића. И када се његова визија срела са формулом Богородице, кад је он у тој формули препознао своју сопствену визију, кад је схватио да се све оне његове „виле", „девојке", па и сама Ленка, сабирају у тој формули, он се нашао у прилици да бира између две доследности: између свог отпора католичанству, који је условио и његов презир култа Богородице, и верности својим психичким потребама и својој песничкој визији. У том сукобу победио је песник: између две доследности он је изабрао ону претежнију и садржајнију, ону која му је суштински била ближа и потребнија, ону која му се указала као последња истина. Већа нужност је победила мању. Песничка визија и жудња показали су се драгоценијим од политичке, националне и верске пристрасности. У том тренутку, верујем, Лази Костићу није било важно што је Мадона католички симбол: било му је важније изворно значење тог симбола, и он Богородицу није доживео као „надрелигијски", већ као надкатолички, надправославни, тј. васељенски, општехришћански симбол. Тако је Лаза Костић, пре свега следећи пут своје песничке доследности и своје визије света, надрастао и свој византинизам, и доспео на ону висину с које се није видела граница између католицизма и православља, између Истока и Запада, Балкана и Венеције. С те висине су пуцали већи видици, с ње су се виделе неке доследности веће и вредније од оних по којима се људи цене у политичким странкама.

Та основна доследност била је подстицана и многим пратећим догађајима: не треба занемарити ни већ наг-лашено Костићево разочарање у политику и друштвену стварност, ни личне тегобе и незадовољства, ни Ленкину смрт, ни чињеницу да се она и својим девичанством већ додиривала са Богородицом и указивала на њу. У овом коначном опредељењу не сме се занемарити ни утицај свих оних "l'incoronazione" и "l'annunciazione", којих се Костић сигурно нагледао по венецијанским црквама. У есеју Sаnta Maria della Salute Лазе Костића Миодраг Павловић уочава да је у два маха посредник између човека и Богородице било уметничко дело: у Вићентијевом монологу то је била једна Рафаелова слика, у песми Sаnta Maria della Salute то је истоимена барокна црква. Такво посредништво признаје и сам Костић у чланку Патријархова була: рекавши за себе да има „срце за неисцрпиво врело песништва и напева наших црквених песама у којима се скупила сва осећајна снага онога доба", он каже: „признајем, да нема тих песама, да нема те божанствене символике у нашој божјој служби, да не бих никад имао нутарњег нагона ступити у храм божји".

Шта се, дакле, догодило на крају? Естетички принцип одиграо је ону улогу за коју је бар делимично био намењен: из све три наведене потврде о посредовању уметничког дела између неке идеје и човекове свести, видимо да је дело извршило и један ванестетски задатак. То послање уметности извршило се на крају и на Лази Костићу: оно се срело саједном концепцијом света која је била спремна да га прими, и она га је примила. И то је све.

3.

У свом узлету у космос Његош, у Лучи микрокозма, као водитељицу „из наручја мрачне владалице" у небо и у „поља блажена" има једну „зраку пред очима", „искру бесамртну", коју сам дешифрује као „свијетлу идеју", као разум. У песми Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, та зрака је и „божествена шћер", „лака хитра посредница међу људством и међу божеством", „сунце умно". Та Његошева зрака много је ближа Софији него Марији, али она и у Лучи и у Похвали мислима остаје апстрактна разумска зрака, и оно „божествена шћер" је најдаља тачка до које ће Његош стићи у наметљивој могућности да своју водитељицу и посредницу именује као Софију.

У песми Мисао Момчило Настасијевић сугерира оваплоћење разума у жени; кад би се избрисао наслов, та песма би, до последњих детаља, могла бити схваћена као љубавна. Његош такво уобличење изричито одбија. У Лучи микрокозма његова зрака му каже:

бадава ти ватрене поете
сатварају и кличу богиње:
ја једина мраке проницавам
и допирем на небеска врата
(1, 37—40),

Његошу је довољан чист разум, без икаквих других садржаја: човек у небо допире једино као чисти ум, а све остало оставља на земљи, за „ручак гада пузећега". Његош не открива ону истину коју у песми Болани Дојчин открива Бранко Миљковић:

У висини ватре хладно је без тела.

Тежња Лазе Костића има шире психичке узроке и потребе, и он тражи пространији симбол, у коме ће човеку бити признато више од онога што му признаје Његош. Зато је Костић ближи фирентинском него цетињском песнику.

Костићу је, исто тако, недовољна и сама Богородица, која је својом светошћу високо изнад човека, и која такође не може да обухвати сваки људски садржај. Зато њој треба додати неку нијансу, неку сферу ближу човеку, треба створити „додатак" Богородици, да би та нова целина била довољно пространа да у себе прими све чежње. Лео Шпицер каже: „Обесветити светињу је опасније него ,посветити' непосвећеног", и Лаза Костић као да се држи тог закона. Он се никад неће двоумити, као Аполинер у песми La Vierge a la fleure haricot a Cologne, да ли се пред Маријином сликом моли „са смерношћу хришћанина или љубавника". Он уопште не долази у искушење да повреди Маријину сакралност. Зато оно психички нужно проширење врши доводећи Ленку у сферу Богородице, и распоређујући Маријин садржај у две жене. Ленка ће у тој сфери примити неке Богородичине стигмате, биће у извесном степену посвећена, али ће у њој остати могуђност и за она испуњења која у Богородици без скрнављења нису могућа. Тако Марија и Ленка остају два принципа у једном, тако добијамо синтезу у којој не долази до бркања елемената и њихових функција. Ту разлику између Ленке и Марије Лаза Костић, рекосмо, доследно чува кроз целу песму, и тек су на основу те разлике могући стихови: ,,у нас је све ко у мужа и жене" и „ево ме, нај". Чак можемо да кажемо да се она Лазина „вила" и „девојка" из песама Виле и Десно крило тек у песми Sаnta Maria della Salute раздваја на Ленку и Марију. То раздвајање је произашло из Лазиног сазнања да се својих телесних жудњи не треба одрећи, већ их треба и у небо понети, и у небу их испунити. Смем ли да кажем да је Лаза Костић и саму телесност открио као један од путева према небу и богу? И да у човеку, у не тако невидљивој вези са својим хомоцентричким схватањима из Прометеја, види знак или садржај бога? Кроз жену, а нарочито кроз ону која је посвећена љубављу и смрћу, космос и бог постају блиски и доступни, као што су у песмама о херојима били доступни кроз херојство. Тако „жена-визија постаје сам циљ песникове санктификације", како каже Миодраг Павловић, што није далеко од Де Санктисове тврдње да је Беатрича и „сама по себи неки компендиј раја". Ове тврдње не само да се могу доказивати цитирањем обиља средњовековних, ренесансних или барокних стихова, него чак и стиховима из неких ранијих песама самог Лазе Костића (Мој рај, Лице твоје). И док Његош одбија да посредника између човека и неба види као „богињу", то јест као идеализовану или посвећену жену, Лаза Костић не само да прихвата то женско посредовање, већ га, видећи у жени чак известан степен оваплоћења божанства и неба, ставља у основу својих духовних искустава.

Да је Лаза Костић видео и даље од те тачке потврђује се већ поменутим писмом Новаку Радонићу, које би могло да представља нацрт једног новог песничког програма. Погледајмо само две најважније реченице из тог писма: ,,...ко овај живот безобзирце презире, ко му игнорује и добра и зла атрибута, ко просипа воду и вино из овог бурета божијег, које се зове универзум... тај мислим да није заслужио бољи после смрти... Ако има после смрти још бољег живота и ако смо ми о ексистенцији му уверени, баш због тог уверења није лепо да презиремо овај живот, јер би са тим показали да смо незадовољници, бунтовници против суверенства божијег, да тек чекамо на боље..." Поред осталог, и ове реченице су ме навеле да кажем да је Sаnta Maria della Salute велики прелудијум једне ненаписане поезије:

Лаза Костић је имао неконвенционално духовно искуство, које га је довело на саму ивицу могућности да се „на основу искуства трансценденције врати у свет" и да напише једну поезију која би се заснивала на смелијем препознавању знакова трансценденције у земним стварима. За тај корак, међутим, практично више и није било времена. Коначно, с висине коју је он досегао у свом последњем песничком узлету тешко да се и могло натраг. Лаза Костић се, „на основу искуства трансценденције", није „вратио", али су иза њега остала широм отворена врата ка једном модернијем и смелијем схватаау духовности.

4.

Да је Лаза Костић и у језику отворио врата ка новим могућностима зна се одавно, али је о његовим језичким експериментима писано више него о идејама које су стајале у основи тих експеримената. Лаза је, чак бурно, чак с превеликом смелошћу, мењао песнички језик који је затекао и наследио; али која га је идеја водила у те екснерименте и промене? Не наслућује ли се та покретачка идеја, можда, у Постанку песме, где Лаза не каже да су песма слова, речи, стихови и строфе, већ сама светлост залазећег сунца која је, после компликованог преламања кроз прозорско стакло, адиђаре, кроз срце и око, пала на папир?

ПОСТАНАК ПЕСМЕ

Сунашца на залазу
кроз прозор пада жар,
оданде на твој адиђар,
са њега на дувар.
Разишб се у млазу,
па шара бледи зид,
плаветан као небни вид,
па румен као стид.
Запали срце моје,
из њега сину зрак,
кроз ока твога камен драг
просинуо је благ.
Па и он је у боје
разишао се цео,
још лепши шар је разапео
на листак овај бео.
И нестаће му сунца,
ал' трајабе тај цвет,
јер то је онај неповред
што песмом зове свет.

 

У Sаnta Maria della Salute он изричито каже да се песма ,,не пише":

То се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак...
То тек у заносу пророци слуте.

Песник не жели да језик буде пут који се завршава у језику. Напротив, језик је пут којим би песници хтели из језика да изађу. У песми Похвала свету Бранко Миљковић је пожелео „да то што кажемо додирнемо рукама". Негде у самом бићу поезије као да постоји тежња да се језик превазиђе, да се песма ослободи језика, да речи ишчезну у оном ћутању које језик песме производи. До чега доводи, у Лазином случају, та тежња да се песма ослободи речи, да се „не пише", да буде „светлост", „зрак", визија непосредно? Погледајмо само ону засењујућу слику из трећег дела баладе Самсон и Делила, кад се Делила у заносу баца пред Самсона,

Ко Мојсије на Синају
кад угледа у осјају
снова својих овапут
што народа првом сину
из облака црног сину
севотином обасут...

Лаза Костић не каже да је бог обасут сјајем, блеском, светлошћу, севањем, зрацима, већ: севотином; севотина, то би могле бити светлосне честице, неком дијамантском кохезијом скупљене у целину, које блеште и свака засебно, и све заједно, као густо светлосно јединство. У корену ове речи (коју је, пре Лазе, употребио Кодер у Девесиљу) живо се осећа глагол севати, севнути, који, смештен у темељ те именице, уноси у њу наглост, брзину и енергију. Не каже Лаза Костић ни да се бог јавља обасјан, захваћен, окружен, озарен или обливен том севотином: он пред нама ,,сину севотином обасут". Сину и обасут, то је опет наглост, опет енергија, опет жестина. У ових шест стихова глас с понавл.а се девет пута, као континуирани прасак светлосних честица, неком силном енергијом збијених у целину. Не заборавимо ни да бог, „севотином обасут", ,,из облака црног сину"! Лаза Костић мајсторски користи све: и најоштрији контраст (црно: севотина), и густу алитерацију (с), и именицу (севотина) и придев (обасут) у којима је сачувана жива енергија глагола.

Шта се, дакле, догодило? Визија је толико непосредна, толико очигледна, да ми јасно „видимо" оно што читамо. Али што нам је визија непосредније приближена, што смо непосредније у њој, то је у песми, да тако кажем, све више језика. Очито, језик је још увек једино средство којим песник располаже да би нам „непосредно" представио оно о чему пева, што значи да је принуђен да језик превазилази самим језиком. У том напору да се превазиђе ниво језика и да се досегне визија непосредно, језичка средства се, сразмерно тежини задатка, стално умножавају. Тако се догађа да језик производи управо она тежња која би хтела да га укине.

Та противречност је у поезији Лазе Костића нарочито оштро наглашена, и зато је ваљда и била тако плодоносна. Он је језику поставио велике захтеве: да „буде клоња у коју се хватају снови", да нам казује оно што „не знамо" и оно што „тек у заносу пророци слуте". Чак му је поставио и онај највећи и најтежи задатак: да буде не само жива комуникација између нас и невидљивог и незнаног, него и известан „компендиј" невидљивог и незнаног, „светлост" и „зрак" непосредно, дакле да, у извесном смислу, престане да буде језик. Тежећи ка томе, Лаза Костић је створио и престворио обиље ритмова, интонација, акцената, рима; смелим инверзијама појачавао је живост и напетост реченице, претварао је глаголе у именице и именице у глаголе, копао је до дна корена неке речи да би је натерао да израсте друкчија, изворнија и моћнија, речи је раскивао и поново их ковао, претапао, калио, и оне као да се и данас пуше, још неохлађене од каљења, ковања и прекивања. Тако оживљеним језиком Лаза Костић је остварио мноштво сјајних имагинативних тренутака: у завршној строфи Sаnta Maria della Salute, у првој половини песме Вече, или у песми Синоћ, са оном пространом, чудесном, и вермеровски поентираном сликом ноћи.

ВЕЧЕ

Благо је вече, кб лице благо
седога патријара.
Карловац румен; је л' од радости,
ил' је то зрака срдитог жара?
сунце већ седа; кроз облак густи
продиру светли његови зраци,
к6 зрачни, сјајни подупирачи,
што суице држе да се не спусти.
Ал' бадава је; ено их нема,
црн им се о5лак сумраком свети,
а ноћ ће црна скоро однети
сунчеву славу и славу њину. —
Ој, сунце, сунце, што тако већ оде,
ала ме сећаш на сунце слободе,
на српски сабор — и на мањину...

 

Велики имагинативни тренутак налазимо и у већ наведеном одломку из песме Моја дангуба. Балада Самсон и Делила натерује нас да неколико пута застанемо, засењени, у читању. Све су то драгоцени тренуци, у којима нам се чини да речи трепте и светле од визије у коју тек што се нису претвориле. Као да су све енергије језика пробуђене да би се досегла она висока граница језичког савршенства иза које се, над хоризонтом језика, у ћутању, пружа свет суштинске поезије.

Copyright © Omeragic