ŠKOLE AMERIČKE LINGVISTIKE
Prema:Pravci u lingvistici, M.Ivić, Ljubljana 1978, str132-137.

Tradicija lingvističkog proučavanja u Americi počinje se stvarati u drugoj polovini XIX veka, zaslugom Williama Dwighta Whitneyja (1827 do 1894), profesora sanskrita na Yale University (tada u stvari još Yale College). Whitneyjevi radovi, mada veoma cenjeni od savremenika, nisu mnogo odudarali po opštem duhu od onoga što je u to vreme odlikovalo evropsku lingvistiku, niti su neposredno uticali na formiranje onih ideja iz kojih će se, početkom XX veka, izroditi tipično američka lingvistika.

Specifično američka lingvistika počinje sa radovima Franza Boasa (1858—1942), profesora Columbia univerziteta, koji se bavio proučavanjem indijanskih jezika.

  Franz Boas

I pre Boasa su ispitivani indijanski jezici, ali po šablonu klasične indoevropske gramatike, što nije davalo željene rezultate. Boas, mada vaspitan u duhu tradicionalnih gramatičkih principa, nije pustio da ga oni sputavaju u praksi. Shvativši vrlo brzo da ima posla sa sasvim pesebnim gramatičkim strukturama kojima ne odgovaraju kalupi klasične gramatike, on je istakao smelu misao: jezici imaju svoju unutrašnju logiku koja isključuje primenu nekog generalnog metodoloskog principa; sam materijal po sebi nameće odgovarajući metod analiza. Pridržavajući se toga, on je uspeo da da odlične opise dotle nepoznatih jezičkih tipova. Ovi opisi ni do danas nisu izgubili svoju vrednost.( U novije vreme pojedini američki lingvisti, u prvom redu Paul Postal, naglašavaju da je Boas u nekim od svojih radova pristupio analizi fonoloSkih pojava na način koji kao da nagoveštava epohu generativne fonologije (oličenu u odgovarajućim studijama Hallea i Chomskog .)

Odvajanju od klasičnog gramatičkog metoda pogodovale su konkretne prilike: indijanski jezici nemaju tradiciju pismenosti, pa prema tome ni prave istorije. Ovim je istoricizam, na koji se opire klasična gramatika, već u načelu isključen iz metoda. Celokupna pažnja ispitivača morala je biti koncentrisana na pravilnom opisivanju aktuelnih jezičkih fenomena tj. — moralo se ostajati isključivo na terenu sinhronije.

Pristupajući ozbiljno, sistematski proučavanju indijanskih jezika Boas je otpočeo veliku, do danas neprekinutu tradiciju rada američke lingvistike u tome pravcu. On je prvi postavio u centar lingvističke pažnje sinhroničnu deskripciju koja i danas ostaje glavni predmet interesovanja američke lingvistike.

U najveće Boasove zasluge ubraja se objavljivanje monumentalnog dela »Handbook of American Indian Languages«. To nije samo zbirka odlično sakupljenog i klasifikovanog materijala (iz devetnaest jezika severnoameričkih Indijanaca), to je i bitan prilog teorijskom problemu izgrađivanja deskriptivnog metoda. U uvodnom delu Boas je, pored ostalog, izneo i svoje opaske o mogućnostima da se na osnovu rezultata lingvističkog ispitivanja obogate znanja psihologije, što je kasnije postajalo sve omiljenija tema američke lingvistike. Gotovo sve što će prvih decenija XX veka označavati specifično američki tip lingvističke orijentacije i kulture nalazi se nagovešteno u »Handbook of American Indian Languages«.

Istaknut predstavnik američke lingvistike, pionir strukturalizma u: Americi, učitelj mnogih generacija lingvista, bio je Boasov učenik: Edward Sapir (1884-1939)( Sapir je izašao iz klasične škole, studirao je germanistiku, ali je, kao Boasov đak, doktorirao iz antropologije. U Chicagu se nalazi kao profesor lingvistike i antropologije od 1925. God. 1931. prelazi na Yale University.)Neobično širok po opštoj kulturi i naučnom interesovanju (Poznavao je i obrađivao ne samo lingvističke probleme, već je sa uspehom zalazio i u oblast psihologije i etnologije.). Sapir je nezavisno od Saussurea, počeo propagirati plodotvorne ideje o jeziku kao organizovanom sistemu, zalažući se za deskriptivnu lingvistiku čiji bi prvi zadatak bio da ispituje tipove jezičkih struktura.

  Edward Sapir

Sapir je mnogo unapredio praksu proučavanja indijanskih jezika, uobličavajući na praktičnom poslu svoje osnovne teorijske poglede. Njegov rad na klasifikaciji ovih jezika bio je od velikog značaja za dalji razvoj tipoloških studija.[Nauka XIX veka je_.bila podelila jezike po morfološkom kriteriju na tri grupe: na korenske, aglutinativne i fleksivne jezike. Ovome je kasnije dodata i četvrta, polisintetička jezička grupa_. (= reči se oblički spajaju jedne s drugima tako da se cela rečenica obrazuje u vidu jedinstvene morfološke celine; takav je npr. jezik Eskima). Sapir je pokazao da ovakva morfološka klasifikacija nije adekvatna - zasniva se na uprošćavanju postojećih fakata. Njegov je predlog da se usvoji kompleksniji, konceptualni kriterij: obrazovanje morfoloških struktura uslovljeno je težnjom da do izražaja dođe određeni pojam o pojavama, a koji - to varira od jezika do jezika dajući specifičnost njegovoj strukturi (npr. u indoevropskim i semitskim jezicima pri gramatičkoj manifestaciji kategorije imenica bitno je vodenje računa o razlikama u rodu, što za mnoge druge jezike nema značaja); klasifikacija jezika, dakle, treba da počiva prvenstveno na uočavanju onih pojmovnih faktora koji odlučuju o konkretnoj organizaciji jezičkih struktura. U vezi s tim Sapir (u svom klasičnom delu "Language"), ukazuje na četiri osnovna pojma čije obeležavanje neposredno utiče na strukturalni tip: 1. pojam konkretnosti (o predmetima, akcijama, osobinama); 2. pojam odnosa (medu glavmm članovima rečenice, tj. pojam o organizaciji rečenice); 3. derivacioni pojam (pojam o onome što se uključuje u datu konkretnost specifikujući je pobliže - ono npr. što se ima u vidu kada se srpskohrvatskoj reči glup doda prefiks pri-) ; 4. pojam konkretnoodnošajnog tipa (ona npr. ideja o odnosu zavisnosti prema imenici i istovremeno o određenom rodu koja se uobličava dodavanjem srpskohrvatskom pridevu lep_. sufiksa -a u nominativu jednine ž. r.). Prva dva pojma se obavezno obeležavaju u svim jezicima, druga dva ne. Utvrđujući načine na koje se ovo konkretno obeležavanje vrši i vodeći računa o tome da li se, u kojem jeziku i do koje mere sprovodi i sistem obeležavanja pomenutih »neobaveznih« pojmova, Sapir daje primere nove tipološke podele. Nju su razrađivali kasnije njegovi učenici. Posebno je u ovom pravcu zaslužan Joseph Greenberg koji je, uzimajući u pomoć egzaktni metod statistike, dao pregled jezičkih srodnosti i divergencija procenjujući najkompleksnije njihovu morfološku strukturu (stepen sintetičnosti jednog jezika npr. Greenberg određuje uzimajući u obzir statistički odnos između autonomnih reči i morfema. V. Greenbergovu poznatu studiju: »A Quantitative Approach to the Morphological Typology of Language« (Method and Perspective in Anthropology, Papers in Honor of Wilson D Walllis, Minneapolis 1954, 192-220).]

Sapir je zasnovao teoriju o jezičkim uzorcima (engleski: pattern ): svaki čovek nosi u sebi osnovne sheme organizacije svoga jezika tj modele svih realnih mogućnosti koje mu njegov jezik pruža za obezbeđenje komunikacije; po tim psihološkim jezičkim uzorcima on onda izražava svoju ideju mobilišući konkretno jezičko sredstvo.

Pridržavajući se dosledno teorije o "uzorcima", Sapir je fonemu odredio kao kompleks psiholoških asocijacija koje se slivaju u »idealni glas«, tj. u određenu predstavu uvreženu u podsvesti kao uzorak prema kojem se onda ostvaruju konkretni primerci izgovorenog glasa. Njegova psihološka (mentalistička) koncepcija foneme ostala je od sasvim marginalnog značaja u istoriji fonoloških studija. Ali je u vezi s definisanjem foneme Sapir pokrenuo jedan veoma važan kriterij - distribucioni. Po njegovom uverenju, za određivanje prirode foneme odlučujući zmačaj imaju i konkretne kombinatorične mogućnosti u govornom lancu: u koje sve položaje može ili ne može da stupi data fonema u odnosu na druge foneme, članove istog jezičkog sistema. Primenjivanje distribucionog kriterija postalo je uskoro osnovica američke lingvističke metodologije.

Istaknut predstavnik američke lingvistike je i Leonard Bloomfield (1887-1949), takođe profesor Yale University (Od 1940-1947; pre toga je i on predavao u Chicagu; termin jelska škola odnosi se danas upravo na one američke lingviste koji su dalje razvijali njegov metod jezičke analize).

  Leonard Bloomfield

I Bloomfied je dobio klasično gramatičko obrazovanje, ali mu je ostao više veran od Sapira. I on se interesovao za indijanske jezike i obrađivao ih, ali mnogo manje nego Sapir. Uopšte, Bloomfied je ostajao uvek uži po naučnom interesovanju, pre svega i dosledno - lingvista. Možda bi se razlika u istorijskoj ulozi velike američke dvojice mogla najkraće ovako formulisati: Sapir je odredio širinu interesovanja i oblik kulture tipično američkom lingvisti, ali je Bloomfield izradio temelje tipično amerčkoj lingvistici.

Njegovo naučno osamostaljenje je teklo postepeno. [On, uostalom, nikada nije potpuno prekinuo s tradicijom klasične gramatike; čak mu ni istoricizam nije bio stran. Pokušavao je npr. da rekonstruiše neke prajezičke (= koje potiču od najštarijeg jezičkog »pretka«) oblike iz kojih bi trebalo da su se razvile aktuelne forme indijanskih algonkvijskih jezika - v. o tome članak Charlesa Hocketta: »Implications of Bloomfield's Algonquian studies«, Lg 24, 1948, 117-131.] Uticaji Evropljana još uvek su sasvim vidljivi u njegovom prvom značajnijem delu, popularnom kod tadašnjih generacija - »Introduction to the Study of Language« (New York, 1914) gde on npr. izlaže pojedine probleme na bazi Wundtove koncepcije jezika.

Na njegovu opštu kulturu delovali su jako ne samo evropski lingvisti i psiholozi već i sociolozi. Najviše, međutim, u najodlučnijem momentu njegovog naučnog formiranja, uticao je kontakt sa idejama američkog "biheviorizma" (od engl. reči behavior = ponašanje).

Biheviorizam se odnosi na shvatanje o tome da su sve razlike među ljudima uslovljene sredinom u kojoj oni žive i da je svako njihovo ponašanje reaktivno: dolazi kao odgovor na određeni stimulans spolja. [Psiholog John Broadus Watson osnivač je američkog biheviorizma. On je definitivno uobličio opšte ideje koje su, početkom ovog veka, osvojile evropske i američke psihologe pod uticajem upoznavanja refleksologije slavnog _.ruskog naučnika Pavlova (refleksologija = nauka o uslovnim refleksima koji se stiču navikom kao mehanička reakcija na određeni nadražaj). Watsonovi radovi uticali su bitno na osnovno formiranje američke kulturne misli. Program biheviorizma izložio je Watson prvi put 1913. u »Psychology as the Behaviorists View It« (Psychological Review XX). V. i njegovu knjigu »Psychology from the Standpoint of a Behaviorist«, Philadelphia 1919.] Ponašanje otkriva psihologiju čoveka koju je izvajala njegova sredina. Psihološka ispitivanja treba, dakle, da se odnose na ispitivanje ponašanja, jer je ono upravo dostupno egzaktnom, eksperimentalnom proučavanju, dok bi sva druga, direktna prilaženja intelektualnom fenomenu automatski povlačila za sobom primenu subjektivnih kriterija. U ispoljeno ponašanje ličnosti spada njegovo komuniciranje sa sredinom, tj. jezik. I jezičko ispitivanje mora biti strogo objektivno, egzaktno, da bi donelo adekvatne podatke o čoveku i njegovoj psihologiji.

Prihvatajući osnovne biheviorističke ideje, Bloomfield zauzima odgovarajući stav u lingvistici. Za objektivna, egzaktna ispitivanja najpodesnija je fizička (zvukovna) strana jezika - Bloomfield, prema tome, isključivo na tu, fizičku stranu usredsređuje svoju naučnu pažnju. Reći da je Bloomfield potcenjivao značenjsku stranu jezika ne bi odgovaralo činjenicama. Bloomfiel je, naprotiv, u duhu biheviorizma bio jako zainteresovan za raščišćavanje naučnih puteva koji vode cilju - otkrivanju zakona ljudske psihe. Ali je smatrao da se do toga dolazi postepeno, preko ovako objektivnih deskripcija realnih pojava, dostupnih egzaktnom opitu. On je, dakle, svesno, zbog svojih opštih teorijskih pozicija, omeđio zahvat lingvističkoj analizi. jer - dotaći se značenjske strane jezika značilo bi dospeti u opasnost da se u analizu potkrade subjektivni kriterij. Značenje se nužno moralo zaobilaziti pri uspostavljanju adekvatnog lingvističkog metoda. Tako je Bloomfield postao apostol antimentalizma (= protivništva uvođenju mentalnih kriterija) u lingvistici.[Mada se eksplicitno izjašnjavao protiv mentalizma, Bloomfield sam (za razliku od svojih učenika) nije svaki put u praksi striktno zastupao svoje teorijsko geslo - što mu je kasnije zamerano (v. E. Buyssens, »Conception fonctionnelle des faits linguistiques«, Grammaire et psycl:ologie, Paris 1950 str. 37).]

Tradicionalna gramatika je počivala na mentalističkim definicijama koje nisu mogle zadovoljiti. [Bloomfield je imao na umu slučajeve kao što bi bila, recimo, tradicionalna definicija glagola: to je reč koja znači radnju. Ovom definicijom su automatski isključeni iz glagolske kategorije oblici kao što su srpskohrvatsko sam (si je...) ili izgleda.] Njih je trebalo smeniti maksimalno objektivnim, preciznim defincijama koje baziraju na najpotpunijem opisu »ponašanja« jezičkih jedinica. Ovo ponašanje se ispoljava u konkretnim mogućnostima međusobnih kombinacija u govornom lancu. Novi lingvistički metod zasnovan je, dakle, na popisivanju i opisivanju svih položaja u koje mogu dospjeti jedinice jednog jezičkog sistema - tj na određivanju distribucije jezičkih jedinica.[Termin je populanzovao Morris Swadesh (19o9-1967), Sapirov učenik, izlažući metodološki princip proučavanja fonema u duhu Sapirove distribucionalističke koncepcije. V. Morris Swadesh, »The Phonemic Principle«, Lg 10, 1934, str. 124.]

Pod distribucionalizmom podrazumeva se lingvistički pravac zasnovan na razgrađivanju ovakvog Bloomfieldovog metodološkog načela. Lingvisti koji ga zastupaju nazivaju se distribucionalistima.

Copyright © Omeragic