Ferdinand de Saussure
Prema:Pravci u lingvistici, M.Ivić, Ljubljana 1978, str103-109

Jedan od najvećih lingvista svih vremena bio je nesumnjivo Švajcarac Ferdinand de Saussure (1857-19I3). Njegova snažna individualnost, veliki, ooriginalni talenat, izrazit smisao za naučnu teoriju i lični uticaj koji je vršio na svoje učenike učinili su ga ne samo tvorcem značajne škole (tzv. ženevske škole)nego i cele jedne epohe u nauci o jeziku: u idejama koje je on prvi glasno i sugestivno zastupao našla je svoje korene strukturalna lingvistika.

Saussure je bio profesor lingvistike u Parizu (od 1881. do 1889. I od 1890 do 1891) i Ženevi (od 1891; period ženevske profesure je naročito značajan u njegovom radu). Predavao je sanskrit, germanske jezike, grčki, latinski, litvanski. Tek od 1894. počeo se baviti opštelingvističkim idejama. Malo je publikovao. Osim svog prvog i najznačajnijeg rada »Memoire sur le systeme primitif des voyelles dans les langues indo-europeennes«. Saussure je objavio svega oko dvadesetak članaka koji se tiču indoevropskih jezika ( o baltijskim jezicima, o germanski, o grčkom, o frigijskim zapisima). Postoje i nekoliko njegovih bilježaka i kratkih članaka s etimološkom problematikom, kao i pojedini prikazi.

Svoje lingvističko obrazovanje dobio je Saussuse od najeminentnijih predstavnika mladogramatičara (Brugmanna, Osthoffa, Leskiena). Poznavao je dobro, pored toga, gledišta lingvističkog naturaliste Schleichera i lingvističkog geografa Gillierona . Cenio je mnogo i američkog lingvistu W. D. Whitneya, osobito njegovo delo »The Life and Growth of Language« . Posebno se, medutim, oduševljavao kazanjskom školom. Postoje podaci da je svojim učenicima govorio o originalnosti i značaju ideja Baudouina de Courtenay i Kruszewskog, ističući da je šteta za lingvistiku Zapada što slabo prati njihov rad. Saussure je inače bio zainteresovan i za razvoj drugih, nelingvističkih disciplina, naročito sociologije: Durkheimove teorije ostavile su na njega dubok utisak. (Emile Durkheim (1858-1917), poznati francuski sociolog, naglašavao je, pored ostalog, da kolektivno mišljenje, koje je bezlično, i stoga nesubjektivno, ima daleko veći značaj u izgradivanju opšteljudskog saznanja od individualnog mišljenja. Kolektivno mišljenje ne samo da je po vrednosti iznad individualnog, već individualno od njega zavisi - razvija se direktno pod njegovim impulsima. Odjeci ovog shvatanja prisutm su u Saussureovoj teoriji o odnosu jezika kolektiva (»langue«) prema individualnom jezičkom ostvarenju (»parole«) Očekivalo bi se da je Saussure, kao učenik mladogramatičara, započeo svoju naučnu karijeru idući u osnovnoj koncepciji jezika i metodološki za stopama svojih učitelja. To se, međutim, nije dogodilo. Već prvi njegov rad (pisan kad je Saussure imao 21. godinu i bio još student lajpciškog univerziteta) pokazuje izvanrednu samostalnost naučnog postupka: jezičke pojave se posmatraju u ukupnosti svojoj, tj. u sistemu, što je imalo značaj revolucionarnog podviga na polju lingvističke metodologije. Godina 1878. kada je izašla ova studija mladog studenta (»Memoire sur le systeme primitif des voyelles dans les langues indoeuropeennes«) ostaje nezaboravan datum u istoriji nauke o jezku (mada je sam rad objavljen s podatkom o 1879. godini, godina 1878, kada su Saussureovi rezultati već stekli odgovarajući publicitet u lingvističkoj javnosti, računa se kao značajan datum u istoriji lingvistike).

Saussure-student imao je neobičnu hrabrost da se uhvati u koštac sa komplikovanošću starog indoevropskog vokalizma. Do njega, za nauku je odnos dugih indoevroskih vokala prema kratkima izgedao nerešiv problem. Polazeći od toga da je sve u jeziku međusobno povezano, da postoji neka osnovna struktura objedinjuje ramatičke forme istoga sistema u celinu, Saussure je izneo svoje originalno objašnjenje ove lingvističke zagonetke koje se, ukratko, sastojalo u sledećem.

Kao što je dokazano, indoevropski jezici su imali poseban odnos alternacije kratkih vokala: e/o Ć (u slogovima kao: derk / dork / drk, isp. grčko: derkomai / dedorka / edrakon). Treba pretpostaviti, tvrdio je Saussure, da je indoevropski glasovni sistem, pored nama poznatih glasova, sadržavao i jedan kasnije izgubljeni glas nepoznate vrednosti (Saussure ga beleži sa *A) koji je svojim prisustvom, u sličnim fonetskim kontekstima, uslovljavao sličan niz alternacija: *dheA / *dhoA / *dhA kao derk / dork / drk. Iščezavanje tog tajanstvenoga *A dovelo je, prema zakonima indoevropske fonetike, do karakterističnog duljenja odgovarajućih kratkih vokala, odnosno do pojave vokalskog elementa tamo gde je vokal dotle nedostajao: izmedu konsonanata namesto ~ (u grčkom je recimo, došlo do odnosa: dhe / dho / dhe; isp.: tithemi / thomos / thetds).

Saussureovi osnovni pogledi na jezik izloženi su u knjizi "Cours linguistique generale« objavljenoj 1916. god. pod njegovim imenom. Sam Saussure, međutim, ovu knjigu nije napisao. Ona je izrađena poslije njegove smrti, po beleškama njegovih učenika, duboko odanih uspomeni i idejama velikog učitelja.(Knjiga je doživjela nekoliko izdanja i prevođena je na različite jezike. Poslednja izdanja na francuskom jeziku objavljeno je 1973. U Parizu, kritički priredio Tullio de Mauro. Pod naslovom "Ferdinand de Sosir. Opšta lingvistika" objavljena je ova knjiga i na srpskohrvatskom u Beogradu 1969. u Nolitu, u prevodu Sretena Marića, koji je dao i predgovor pod naslovom: "Sosirova lingvistika i misao o čoveku",str. 9-41). Kao što je kasnije R. Godel dokazao, knjiga sadrži jednu verziju Saussureovih shvatanja koja ne odgovara apsolutno onome što je on izlagao o jeziku tokom svojih univerzitetskih predavanja i u razgovorima sa učenicima On npr nije onoliko insistirao na strogom razlikovanju govora pojedinca ("parole") od jezika koji je svojima cele zajednice i koji, nalazeći se u govornoj svesti svakog pojedinca, reguliše konkretnu strukturu individualnog govora ("langue"). Mada je zaista ukazivao na potrebu da se ta dva pojma u jezičkom fenomenu teorijski precizno razgraniče, Saussure je istovremeno bio svestan toga da je u praksi ovako precizno razgraničavanje neizvodivo. S druge strane, u knjizi su bleđe izložena neka shvatanja na kojima je Saussure življe insistirao. Naročito je (po kompetentnoj oceni Godela) nedovoljno prikazano Saussureovo oduševljenje za matematičko prilaženje jeziku: govoreći o organizovanoj strukturi jezika Saussure je (i ovde opet prvi) naglašavao da se adekvatni opis ovakve strukture može postići tek uvodenjem matematičnih formula u analizu. Izlaganje u knjizi trpi od toga što se, bez neophodnih uputstava samog autora, nisu mogla ukloniti izvesna ponavljanja, nesigurna izlaganja, ponekad i protivurečna tvrdenja.

Bez obzira, medutim, na sve neravnine teksta i na pojedina (pod datim uslovima neizbežna) odstupanja od autentičnosti (svedena, uostalom, na promašaj u nijansi, u jačini naglaska, ali ne i u suštini ideje), knjiga »Cours de linguistique generale« je, odigravajući misionarsku ulogu u lingvistici, donela Saussureu dragocenu slavu onoga od koga je započelo novo doba. Na onome što je ona kazala (bez obzira koliko baš zaista Saussureovim glasom) izrastale su nove generacije, nove teorije, nova dela. O njoj se diskutovalo, sa njome saglašavalo, od nje razilazilo u mišljenju. Saussureova teorija za lingvistiku to je - ova knjiga.

Ferdinand de Saussure

Za igru šaha uzimaju se figure koje mogu biti izrađane od vrlo različitog materijala. Izbor materijala je proizvoljan. Obavezna je jedino vrijednost koja se figurama u igri pridaje. Tako i u jeziku: hoće li reč voda predstavljati imenicu, ili predlog, ili glagol, ili bilo šta drugo, zavisi od značenja koje je vezano u datome jeziku za glasovni sklop voda . Značenje ne biva uslovljeno samim sazvučjem riječi, već položajem koji ona, u svojstvu jezičkog znaka, zauzima u okviru cjelokupnog jezičkog sistema.

Šahovskim figurama rukujemo po odredenim pravilima igre koja treba poštovati. Nedopušteno je menjati u toku igre jednom utvrdenu vrednost figura. Slično stoji sa jezikom. Konkretan spoj glasovne sa značenjskom stranom jezičkog znaka varira od jezika do jezika, što znači da je nastao u igri slučajnosti, proizvoljno. Ali jednom utvrđen - taj se spoj ne može menjati, obavezan je. U tom je smislu, dakle svaki jezičkiznak s jedne strane proizvoljan, s druge - obavezan.

Pojave kao što je jezički supletivizam (= povezivanje dveju po sazvučju neodgovarajućih formi u jedinstven sistem oblika — npr srpskohrvatskom: "čovek jd. / ljudi mn.) imaju takode svoju paralelu u šahavskoj igri. Izgubi se, redna figura. Možemo mesto izgubljenog piona upotrebiti naprstak, gumu bilo šta - glavino je zapamtiti da će taj novi predmet specifičan po obliku, imati u igri vrednost izgubljene figure.

Svaki potez u igri stvara novu situaciju na šahovskoj tabli. Ali svaka "nova situacija« ostaje dosledno u skladu sa pravilima igre. Vremenom se dogadaju i različite jezičke promene. A realizacija tih promena ostaje dosledno u okviru onoga što odgovara uvek istim principima po kojima se uspostavlja, fenomen jezičkog znaka.

Svaki potez stvara novo stanje na šahovskoj tabli. Svako novo stanje ima svoje zakone. Pređašnji raspored, pre učinjenog poteza, nema više značaja; bitno je ono što je sad, to treba posmatrati i ocenjivati. Nije u suštini drukčije ni s jezikom: pogled na jezičku stvarnost u preseku jednog razvojnog trenutka pokazuje uvek jedinstvenu ukupnost međusobno povezanih fakata; ovo posmatrano (aktuelno) stanje ispoljava se nezavisno od ranijih stanja istoga jezika, sagledanih iz evolutivne perspektive.

Svaka šahovska figura ima svoju vrednost prema pravilima igre, ali u igri figure dolaze u različite položaje jedne prema drugima. Ti im položaji daju nove vrednosti (nije svejedno npr. da li je jedan pion u takvom položaju da može napasti protivničku figuru ili van borbenih linija). I konkretna vrednost jezičkih jedinica biva određena njihovom aktuelnom upotrebom (jedna je komunikativna vrednost sh. a u ulozi veznika, druga u obilježavanju genitiva jednine: zida ).

Jezik je sistem znakova medusobno povezanih tako da vrijednost jednog znaka biva uslovljena prisustvom ostalilih. Jezički sistem je, u stvari, zasnovan na opozicijama, tj. na medusobnom suprotstavljanju jezickih znakova.

Jezički znak je kompleksne prirode. To je spoj glasovnog fenomena kojim se nešto označava (signifiant) sa značenjskm,tj sa označenim pojmom (signifie). Iz izrade odnosa signifiant / signifie izrasla je nova lingvitička grana — semiologija (= nauka o jezičkom znaku). U vezi s tim se mnogo diskutovalo, i još se diskutuje, o pitanjima (koja je Saussure pokrenuo) proizvoljnosti odnosno obaveznosti jezikčkog znaka.

Upotreba jezičkog znaka nije obavezno implicirana njegovim značenjem. Francuska reč redouter npr. neće se upotrebiti u svim situacijama kojima odgovara njeno značenje »bojati se«: pored nje postoje u jeziku i izrazi craindre i avoir peur koji su, značeći isto, odomaćeni u određenim slučajevima; samim tim polje upotrebe reči redouter ne pokriva te slučajeve. Upotrebna moć reči naziva se njenom vrednošću (valeur). Radi upoznavanja prirode jezičkog znaka neophodno je, pored značenja, proučiti i njegovu vrednost.

Ljudski govor je fenomen linearnog tipa u tome smislu što se.svaki element od kojeg je sazdan izgovara pojedinačno u vremenu: sačinjavaju ga jedinice sukcesivno upredene u govornu nit. Lingvističko ispitivanje treba da ima u vidu ovu činjenicu pre svega u odnosu na jezičku jedinicu: njena vrijednost biva obavezno stilizovana u kontaktu sa neposrednom oblikom (prema kontekstu)

Psihološke kategorije kao što su analogija i (naročito) asocijacija intenzivno utiču na jezički razvoj. Lingvistika treba da uključi u krug svojih neposrednih interesovanja problem dometa i oblika takvih uticaja.

Jezik (langue) je svojina kolektiva,a pojedinac ga neposredno ostvaruje govorom (parole). Govorne realizacije odgovaraju u principu normama koje nameće jezik - svojina kolektiva. Pa ipak, sam čin govora daje mogućost za narušavanje aktuelne jezičke norme: pojedinac započne neku promjenu, ona se dalje uopštava podražavanjem, dok se konačno ne uvrsti u inventar standardnih jezičkih karakteristika.

Jezik se može proučavati u dva pravca: sinhronično i dijahronično. Sinhronija obuhvata jezičko stanje u nekom datom trenutku, dijahronija jednu fazu jezičke evolucije. Jezik posmatran u sinhroničnom presjeku manifestuje se kao organizovani sistem koji živi u jezičko svesti datog kolektiva. Dijahronično se ispitivanje, naprotiv, tiče sukcesivnih jezičkih pojava, nesadržanih u istoj jezičkoj svesti istih govornih predstavnika, koje se samo smenjuju ne obrazujući između sebe sistem. Pri jezičkoj analizi treba uvek strogo voditi račua o razlici između dijahroničnog i sinhroničnog fenomena. Dijahronična (ili dinamična) lingvistika tiče se istorije jezika; opis jezičkog stanja pripada sinhroničnoj (ili statičkoj) lingvistici.

Copyright © Omeragic