Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvojni period: tada se zasniva generativna gramatika.

Terminom generativna naglašava se činjenica da je cilj ove gramatike utvrđivanje pravila po kojima se generiraju (=stvaraju)rečenice. Generativnu gramatiku koja se zasniva na posebnom metodu analize, čiji je tvorac Noam Chomsky, (rođ. 1928), nazivaju mnogi transformacionom gramatikom (Chomsky je upotrebio termin transformacija da bi identifikovao onu vrstu pravila koja stupaju u dejstvo tek pošto su uspostavljene "dubinske frazne strukture" na osnovu kojih se produkuju rečenice.) Jednim od najvećih događaja u lingvistici našeg vremena smatra se objavljivanje njegove knjige: "Syntactic Structures" (1957. godine) kojom je transformacionalizam zasnovan i razglašen širom lingvističkog sveta.

Noam Chomsky

Generativna gramatika je već nagoveštena u radovima eminentnog predstavnika jelske škole, Zelliga Harisa (rod. 1909). Razrađujući svoju teoriju distribucije, Harris je došao do uverenja da bi se efikasna analiza morfema mogla izvršiti tek sukcesivnim uključivanjem simbola u metodološku proceduru ( simbol N bi se, na primer, upotrebio za oznaku imenice, pa bi se zatim njime operisalo kao sa predstavnikom bilo koje konkretne imenice). Ta bi se procedura odlikovala postupnošću poniranja u suštinu strukture iskaza: prvo identifikovati svaku morfemsku jedinicu, pa se odnose koji će dati sliku o neposrednim konstituentima, i, najzad, utvrditi osnovnu shemu strukture cjelokupnog iskaza. Poći, dakle, od manjih jezičkih jedinica ka većim. Svoje prve ideje o tome Harris izlaže još 1946. u studiji "From Morpheme to Utterance"

Harris se služio transformacijom pri svojoj analizi. To je za njega postupak na osnovu kojeg se uspostavlja odnos između dveju postojećih rečenica (na primer aktivne i odgovarajuće pasivne u engleskom jeziku). Za Chomskog je, međutim, transformacija samo jedno u nizu raznih pravila, a primenjuje se na jednu apstraktnu strukturu da bi se umesto nje dobila druga, manje apstraktna struktura.Transformadonalizam Noama Chomskog nije, dakle, identičan s transformacionali-zmom Zelliga Harrisa.

I Chomsky se opredelio za postupnost analize i simbolično prikazivanje jezičkih fakata. Ali je redosled postupnosti zamišljen u obrnutom smislu: poći od većih jezičkih jedinica ka manjim. tj. prvo utvrditi osnovnu strukturu iskaza (odrediti neposredne konstituente), a opisivanje bazičnih morfemskih jedinica obaviti tek na kraju. Dok je, dakle, Harrisova analiza morfološka po svojoj polaznoj orjentaciji, dotle Chomsky pristupa analizi sa pozicija sintaksičara. Ova se dva naučnika, uostalom, razlikuju i po rasponu teorijskih ambicija. Harris je prvenstveno lingvistički (tj. kao gramatičar) zainteresovan za osvetljavanje rečeničnih struktura. Chomsky, međutim, prilazi jezičkom ispitivanju sa željom da dozna što više o odnosima gramatičkog i logičkog.

Naučni horizont Chomskog bio je u osnovi određen njegovim izvrsnim poznavanjem i principa klasičnog američkog distribucionalizma i logističke koncepcije sintakse. Osmatrajući jezik iz perspektive takvih svojih znanja, on je počeo razmišljati o potrebi iznalaženja jedne univerzalne teorije o gramatičkim strukturama koja bi se u dužnoj meri koristila uvođenjem simbola u proces analize (budući da bi se samo takvim metodološkim postupkom naučnom pristupu obezbedila željena preciznost). Iz te se zamisli rodila generativna gramatika.

Teorija Chomskog zasniva se, pre svega, na uverenju da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba da nam objasni principe po kojima stvaramo rečenice odnosno razumemo njihovo značenje. U žižu pažnje postavljaju se procesi, ovog puta ostvareni na planu sinhronije (o distinkciji sinhronija / dijahronija), do kojih dolazi prilikom kreiranja rečenica, odnosno njihovog poimanja.

Gramatika jednog jezika definiše se kao sistem pravila čijom primenom dolazi do korišćenja jezičkog sredstva. Po Chomskom, ova pravila su sređenog karaktera (engl. ordered rules), što znači da se ne mogu primenjivati proizvoljno, već samo po određenom redosledu. Transformaciona gramatika Chomskog se odnosi, dakle, na sistem sređenih pravila koja se prikazuju pomoću simbola.

Nasuprot distribucionalistima koji su opisivali ono što se nalazi u korpusu, Chomskog zanimaju pravila pomoću kojih se izvode »gramatičke« rečenice, tj. one koje jezičko osećanje nosilaca datoga jezika prima kao pravilne.

Rečenice se razlikuju između sebe po tome koliko su u gramatičkom pogledu uspele; neke dosežu punu meru gramatičnosti, neke ne. Procenjivanje rečenica s obzirom na njihovu gramatičnost spada obavezno u nadležnost govomih predstavnika datoga jezika. Pod terminom kompetencija govormg predstavnika (engl. competence of the native speaker) treba razumeti i sposobnost da se uoče devijantne (tj. gramatički nedovoljno uspele) rečenice, s tim da se čak i njihovo značenje shvati, i sposobnost da se razume potpuno nova, tj. ranije nikada registrovana rečenica. Pošto Chomsky i njegovi sljedbenici postavljaju sebi u zaatak iznalaženje principa na osnovu kojeg se generiraju samo one

rečenice koje govorni predstavnik prihvati kao gramatički pravilne, a isključuju one koje govorni predstavmk odbacuje kao "negramatičke" jasno je da pojmovi lingvističke intuicije i lingvističke procene ulaze u krug njihovog neposrednog interesovanja. Chomsky čak naglašava da bi želeo da iznađe takvu teoriju koja bi objasnila i pojavu lingvističke intuicije. On se, dakle, eksplicitno opredeljuje za ispitivanje fenomena koji su u vezi s lingvističkom kompetencijom, zapostavljajući pri tom svesno sve ono što se neposredno tiče samog čina jezičkog ispoljavanja (engl. termin: performance).

Jedna od fundamentalnih distinkcija koju uvodi teorija Chomskog odnosi se na razlikovanje dvaju apstraktnih nivoa jezika: površinske i dubinske strukture (engl. surface structure / deep structure) Površinska struktura jeste direktna apstrakcija odnosa koji se uočavaju u ostvarenim rečenicama jednog datog jezika; dubinski nivo budući apstraktniji (i u tom smislu "dublji") podrazumeva, naproti, one odnose koji se ne uočavaju neposredno posmatranjem ostvarenog jezičkog venomena, već se moraju rekonstruisati na osnovu izvesnih principa koje postavlja teorija. Pošto se opredelio u načelu za domen jezičke kompetencije, Chomsky svoju naučnu pažnju koncentriše na problem dubinske strukture; njegova gramatika, dakle, ima u suštini "dubinski" karakter ( Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove termine su popularizovali filozofi (poznato je npr. da je L.Wittgenstein još 1953. god. upotrebljavao izraze Tiefengrammatik i Oberflachengrammatik.)

Od 1957. do danas Chomsky je znatno evoluirao u shvatanjima. Definitivnija verzija teorije, koja je objavljena 1965. u reprezentativnom delu »Aspects ofthe Theory ofSyntax«, sadrži mnoge korekcrje prvobitnih postavki. Srž te novije verzije bi se mogla u najkraćim crtama rezimirati na sledeći način:

Osnovni nivo analize jezika naziva se bazičnom komponentom gramatike. Bazična komponenta gramatike se sastoji iz sintaksičkog dela čiji je karakter generativan, i takzvanog leksikona.

Sintaksički deo obuhvata sistem sređenih sintaksičkih pravila. Njihovom primenom generiraju se sintaksičke jedinice. Ukupnost tih jedinica ispoljava se u vidu "fraznih" struktura. S obzirom na karakterističan način prikazivanja, "frazna" struktura se najčešće naziva "drvetom"; up. npr. »drvo« nastalo u procesu generiranja rečenice (S) koja je sačinjena od subjekatske »fraze« (NP), reprezentovane imenicom (N) u konstrukciji s pridevom (Adj), i od predikatske »fraze« (VP) čiji su konstituend glagol (V) i njegova priloška odredba (Adv)(Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim primerima kao što su: dobro dete mirno spava, uvređena žena glasno negoduje, jesenje sunce blago sija i sl.)

Pravila kojima se generiraju "frazne" strukture primenjuju se bez kontekstualnih ograničenja (engl. termin: context-free rules) i nazivaju se pravilima prepisivanja (engl. rewritmg rules). Prepisivanje se odnosi na činjenicu da prilikom procesa generiranja »drveta« dolazi do postupnog zamenjivanja simbola (NP se npr. u gore prikazanom »drvetu« zamenjuje sekvencom Adj + N). Ovakvo zamenjivanje (= »prepisivanje«) ima, u stvari, za cilj da preciznije osvetli prirodu sintaksičke jedinice o kojoj se radi (u pomenutom slučaju uvedena sekvenca Adj + N daje podatke o konstituentima "fraze" NP).

Među sintaksička pravila koja dejstvuju u bazičnoj komponenti svrstavaju se i pravila za uspostavljnje kompleksnih simbola (uvođenje ovih pravila u fond teorijskih pojmova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s onim što sadrži prvobitna verzija teorije).

Kompleksni simboli jesu oni simboli koji se uključuju u »drvo« neposredno pre nego što će se izvršiti leksičko razrešenje rečenice s tim da se pomoću njih ukaže na sve one momente koji će biti odlučujući za njeno značenje. Npr. kompleksni simbol će dati informaciju o tome da li će dati prelazni glagol u poziciji objekatske dopune zahtevati ili isključivati prisutvo imenice koja označava živo biće: registrovanje takvog podatka ograničiće u odgovarajućem smislu izbor imeničkih leksema koje bi došle u obzir kao kandidati za leksičko razrešavanje objekatskog konstituenta (reprezentovanog u "drvetu" simbolom N)

Jedinice generirane u bazičnoj komponenti primenom sintaksičkih pravila sačinjavaju takozvanu dubinsku strukturu jezika.

Leksikon je onaj deo baziče komponente koji je zamišljen kao skup specifičnih kompleksa leksičkih pojedinosti. Te (hijerarhijski inače nesređene) pojedinosti obuhvataju relevantne podatke semantičkog, sintaksičkog i fonološkog karaktera. Ovi se podaci priključuju fraznoj strukturi primenom naročitih pravila. Pod njihovim se dejstvom odabiraju odgovarajuće jedinice (reči odnosno morfeme) iz leksikona i ubacuju na određena mesta u "drvo" (po jedna jedinica ispod svakog kompleksnog simbola). Tek prisustvo ovih pojedinosti konačno osmišljava dotle vrlo apstraktnu sintaksičku konstrukciju.

Pošto su sve teze konstrukcionih postupaka i postupaka leksičkog osmišljavanja u bazičnoj komponenti obavljene, u dejstvo stupaju tzv. transformaciona pravila.

Transformaciona ravila služe povezivanju nivoa dubinske s nivoom površinske strukture; drugim rečima, njihova se primena sastoji prvenstveno u prenošenju podataka s tog početnog nivoa jezičke apstrakcije na završni. Pri tom prenošenju može doći do različitih preobražaja drveta" (bilo ostvarivanjem izvesnih permutacija, bilo ispuštanjem odnosno dodavanjem određenih pojedinosti), sve u zavisnosti od konkretnog jezika čije se rečenice realizuju. Pravila transformacije su, naime, specifična za svaki jezik i sačinjavaju deo njegovog individualnog strukturalnog profila.

Tokom šezdesetih godina generativna gramatika je postala jedna od centralnih disciplina savremene lingvistike. Mnogi lingvisti, uprkos činjenici da ne dele sva teorijska uverenja njenog tvorca, ipak najčešće usvajaju njen metod analize, prvenstveno u sintaksi. Taj se metod inače već uveliko primenjuje u semantici, u ispitivanjima tvorbe reči, pa i u osvetljavanju jezičkog razvoja i dijalekatske diferencijacije. I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati metodološka iskustva stečena u radu na području sintakse.

Američki lingvista Morris Halle je prvi uveo generativni pristup u fonoloski opis jezika. I on operiše pojmom sređenih pravila, primenjujući ih na jedinice »leksikona« date u svom morfofonološki osnovnom vidu, s tim da su glasovni elementi u njima razloženi na distinktivne osobine. Tako bi se, na primer, srpskohrvatska reč radošću kod Hallea pojavila ne kao skup fonema /r/, /a/, /d/, /o/, /š/, /ć/, /u/ već kao kombinacija elemenata radost- i -ju, ali tako da je svaki glas u tim elementima, dakle r, a itd., predstavljen ne kao glas, već kao "skup distinktivnih obeležja". Primenom svojih pravila na obeležja u takvom nizu, Halle bi izveo oblik radošu, tačnije onaj skup distinktivnih osobina koje određuju ovaj glasovni niz. Na taj način su jedinice koje razmatra Halle vrlo apstraktnog karaktera u poređenju s onim što je tipično za fonoloski opis jezika u »predgenerativnoj« eposi (kao što su i sintaksičke jedinice Chomskoga mnogo apstraktnije nego lingvistička realnost kojom su se bavili distribucionalisti). Pri tom je fonema potpuno zaobiđena kao relevantna lingvistička stvamost (čime se generativna fonologija bitno razlikuje od dotadašnje). Generativna fonologija mnogim detaljima svog metodološkog postupka navodi na opasku da se ono sto je za Pražane bilo morfofonološki nivo ovde naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativnoj gramatici uključuje i informacije relevantne za gramatičku strukturu rečenice.

Poslednjih godina se među fonolozima najviše vode diskusije o tome kako treba postupati sa "sređenim pravilima" (da li ih primenjivati ciklički, da li, i u kojim slučajevima, posebno određivati njihov međusobni poredak). Iz redova fonologa čuju se u poslednje vreme i glasovi u prilog svestranijem tretiranju morfoloških tema na generativan način (M. Halle u tome prednjači.)

Najnoviji razvojni period generativne gramatike u SAD doneo je žive diskusije o mriogim binim a kontroverznim teorijskim pitanjima. Doskorašnji sledbenici Chomskog počeli su predlagati svoja originalna teorijska rešenja koja su često značila odstupanja od nekih stavova učitelja. I sam Chomsky je, uostalom, unosio izvesne novine u svoja prvobitna shvatanja. Mnoge diskusije je izazvalo, na primer, suštinsko pitanje o tome šta sve treba postaviti u bazičnu komponentu sintakse. Tu su se suočila dva upravo suprotna shvatanja: jedno, da treba što više suziti inventar jedinica koje se pojtivljuju u bazi, a povećati broj transformacionih pravila (ovo rasprostiranje "u dubinu" predlaže na primer G. Lakoff); drugo, da bi, naprotiv, trebalo smanjiti broj transformacionih procesa, s tim što će se povećati inventar jedinica koje se postavljaju u bazu (za ovo svojevrsno rasprostiranje "u širinu" opredeljuje se u poslednje vreme sam Chomsky).

U drugoj polovini šezdesetih godina prezentirana je lingvističkoj javnosti jedna nova teorija pod nazivom generativne semantike. Njeni osnivači su učenici Chomskog (u prvom redu G. Lakoff, J. Ross i J. McCawley; najdublje je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni formalni aparat prikazivanja koji je svojstven generativnoj gramatici Chomskog, pristalice nove teorije zamenili su osnovni sintaksički pristup semantičkim: umesto da pretpostave, kao sto čini Chomsky, da je u obrazovanju rečenice primarna sintaksa, oni polaze od toga da je za jezik značenje najvažnije. Pošto je najvažnije, ono mora prethoditi u procesu generiranja rečenice uspostavljanju sintaksičkog poretka. "Dubinska struktura", dakle, u onom isključivo sintaksičkom smislu u kojem je sagleda Chomsky ovde uopšte ne postoji, budući da se svi osnovni sintaksički pojmovi zamenjuju semantičkim.

Semantičko konstituisanje rečenice javlja se početkom sedamdesetih godina kao velika teorijska tema na kojoj rade najeminentniji predstavnici generativne gramatike, bez obzira na to da li dokazuju primat semantičke komponente nad sintaksičkom ili obrnuto. No sada postojeća razlika u gledanju na polazište generativnog procesa uslovljava i neidentičnost rešenja koja se predlažu za neke od ključnih problema u ovom teorijskom domenu.

Interpretativnom semantikom naziva se pristup ovoj temi koji je svojstven Chomskom i njemu vernim sledbenicima (Jackendoffu, Akmajianu i dr.). Budući da je ovim razmatranjem semantičkog konstituisanja rečenice dotadašnja standardna teorija u stvari proširila svoje okvire zahvatajući jednu novu oblast, sadašnja faza razvoja teorijskih stavova Chomskog naziva se proširenom standardnom teorijom (en.gl. termm: extended standard theory).

Po interpretativnoj semantici, za značenje rečenice su važni i neki podaci koji se javljaju tek na nivou površinske strukture (ili bar takve strukture koja niukoliko nije dubinska, već se nalazi negde bliže površinskom nivou). Iskazivanje anaforskih odnosa, na primer, pretpostavlja i uključivanje relevantnih površinskih podataka (tu je između ostalog, vrlo važan red reči koji se može razlikovati od poretka odgovarajućih elemenata na nivou dubinske strukture). Predstavnici interpretativne semantike obično zastupaju i leksikalizam, tj. shvatanje da bi leksikon bazične komponente trebalo da sadrži kao posebne jedinice čak i takve međusobno slične reči kao što su slika, slikati ili nastupiti, nastup.

Generativni semantičari se ne slažu sa predloženim uključivanjem nivoa površinske strukture u rad semantičke komponente. Njihov glavni operacioni pojam za rešavanje mnogih problema koji se tiču semantičke interpretacije rečenice jesu ograničenja na moguće derivacije (engl. termin.: derivational constraints; za uvođenje ovog pojma u osnove generativne teorije najzaslužniji je G. Lakoff). Radi se o unapred datim generacionim pravilima postavljenim na princip: »Ako je A na dubinskom nivou, mora biti (odnosno ne sme biti) B na drugom nivou« (ovde se »drugi nivo« često tiče površinskog nivoa). Na primer, jednom utvrden odnos između dva kvantifikatora na nivou dubinske strukture ne sme se menjati; u protivnom, derivacija rečenice ne valja. To ogra-ničenje je, na primer, na snazi u odnosu na transformacione mogućnosti engleske rečenice one boy kissed every girl (= »jedan momak je poljubio svaku od devojaka«). Takva rečenica, zbog prisustva kvantifikatora, ne može slobodno biti preobraćena u pasiv. Bez neophodnih derivadonih ograničenja, primenom transformacionih pravila dobili bismo rečenicu every girl was kissed by one boy gde je razvijeno distribuciono značenje (= »svaku devojku poljubio je po jedan momak«). Pošto takvog distribucionog značenja u aktivnoj rečenici nema, pasivna rečenica o kojoj je reč se ne može smatrati odgovarajućim transformom aktivne strukture i njeno se generiranje u tom svojstvu mora sprečiti primenom određenih derivacionih ograničenja.

Generativni semantičari odbacuju leksikalizam. Po njima, semantički srodne reči kao što su slika, slikati ili nastupiti, nastup trebalo bi izvoditi iz istovetnih, ili barem delimično istovetnih, kombinacija odgovarajućih semantičkih obeležja.

Krajem šezdesetih godina je veliku pažnju izazvala teorija o "dubinskim padežima" (poznata i pod terminom padežne gramatike — engl. case grammar) koju je razradio Charles Fillmore (rođ. 1929). Radi se o osvetljavanju odnosa koji se uspostavljaju na nivou dubinske strukture između predikata i njegovih argumenata, zavisno od njihovih leksičkih značenja. Broj tih odnosa — po Fillmoreu: dubinskih padeža — je ograničen i svodi se na sintaksička značenja kao što su "vršilac radnje" ili "objekat vršenja radnje" ili "posesor" i sl.

Pošto se pokazalo dosta komplikovanim utvrditi šta je zaista tu osnovno, i prema tome, univerzalnog karaktera, Fillmore je svoje prvobitne poglede na dubinske padežne jedinice morao vrlo brzo unekoliko revidirati. Teorija ni do danas nije dobila svoj definitivan vid. Međutim, istraživanja na toj strani donela su neka zapažanja o odnosu leksičkog i sintaksičkog nivoa koja su obogatila jezičku teoriju. Fillmore je inače i danas mnogo, i vrlo uspešno, angažovan upravo u ovoj oblasti naučnog rada.

Generativna gramatika je poslednjih godina veliku pažnju poklanjala razrađivanju koncepta presupozicije (engl. termin presupposition), uvodeći ga sistematski u svoje teorijsko-metodološke okvire. Presupozicija se odnosi na ono što se već zna, odnosno podrazumeva (pretpostavlja) u trenutku komunikativnog čina, tako da se u svetlu ovog specifičnog predznanja vrši semantička interpretacija datog iskaza, čime se on konačno i oformljuje sa značenjske strane. Izbor određenih leksičkih elemenata pri konstituisanju rečenice povlači sa sobom, razumljivo, i odgovarajući tip presupozicija (na primer glagol vratiti se nameće ideju o tome da je neko mesto A zamenjeno mestom B, ali i to da je pri tom onaj koji se vraća bio u B pre nego što je bio otišao u A). Sintaksička ispitivanja u celini dobila su znatno u kvalitetu od kada je pojam presupozicije uključen u proces analize.

Celokupan razvoj generativne gramatike osigurao je najtešnju povezanost semantičkih sa sintaksičkim studijama tako da danas, početkom sedamdesetih godina, ta povezanost spada u najmarkantnije odlike savremene lingvistike. Najbolji kadar generativista zainteresovan je za što tešnje prožimanje semantike sa sintaksom. Pojedinci nude svoja individualna rešenja, često pod neposrednom inspiracijom radova logičara.

Krajem šezdesetih godina u SAD za kompleksan semantičko-sintaksički pristup pri generativnom opisu jezika zalagao se i Wallace L. Chafe, čija su shvatanja privukla dosta pažnje u to vreme. Chafe je, u stvari, bio dosta blizak generativnim semantičarima, od kojih se razlikovao najviše po tome što dubinske semantičke strukture nije sređivao lineamo već samo hijerarhijski (pravila linearizacije, po njemu, treba primenjivati tek naknadno, onda kad stupe u dejstvo sintaksička pravila). Po nekim drugim pojedinostima, inače, Chafeova teorija podseća na Fillmoreovu padežnu gramatiku. Danas je uticaj Chafeovih koncepcija manje osetan u krugovima generativista nego pre pet šest godina.

Početkom sedamdesetih godina mnogi su generativisti prihvatili shvatanja logičara Richarda Montaguea (ona su postala pristupačna široj lingvističkoj javnosti tek od 1970. godine).

Montague je pristupao analizi engleskog jezika primenjujući metodoloski aparat formalne logike, ali je pri tom, što je novina, sistematski uzimao u obzir značenjsku stranu sintaksičkih konstrukcija. On je, u stvari, imao u vidu izgrađivanje neke vrste kategorijalne gramatike engleskog jezika uz doslednu semantičku interpretaciju izdvojenih kategorija. Radovi su ostali nedovršeni, pošto ga je smrt pretekla. U ovom trenutku (početak 1974. godine) interesovanje za »Montagueovu gramatiku engleskog jezika« samo dobija u intenzitetu u krugovima generadvista, posebno u SAD.

Generativna gramatika je prihvaćena na mnogim stranama i van SAD. Šezdesetih godina imala je jako uporište u lingvističkim krugovima DR Nemačke (sa Berlinom i Leipzigom kao centrima). Među generativno orijeritisanim istočnonemačkim germanistima od najugledmjih su Manfred Bierwisch [Gramatika nemaikog jezika je prvi put doživela generativnu obradu u Bier-wischovom radu »Grammatik des deutschen Verbs« (= Studia grammatica II, Berlin1963).] i Wolfgang Motsch. [Još 1964. godine objavio je Motsch zapaženu studiju "Syntax des deutschen Adjektivs" (= Studia grammatica III, Berlin 1964).Njihov doprinos razvijanju teorije nije od malog značaja. Sem germanista u rad na produbljivanju generativne gramatike uključeni su tamo i pojedini slavisti, u prvom redu istaknuri sintaksičar Rudolf Ružička, koji je pored ostalog, izuzetno zaslužan za širenje generativnih pogleda na jezik u slovenskom lingvističkom svetu. [Ružička je poslednjih godina objavio niz studija iz oblasti sintakse slovenskih jezika, prvenstveno ruskog, u kojima je primenio metod generativne gramatike Chomskog. Jedan od naročito znažajnih radova te vrste jeste njegova knjiga »Studien zur Theorie der russichen Syntax« (= Sitzungsberichte der Deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin, Klasse fur Sprachen, Literatur und Kunst, Nr. 1, Berlin 1966).]

Copyright © Omeragic