KOPENHAŠKA ŠKOLA
Prema:Pravci u lingvistici, M.Ivić, Ljubljana 1978, str153-161.

Počeci škole - Viggo BrĆndal

Kopenhaška škola je termin koji se u prvom redu odnosi na strukturalnu lingvistiku izgrađenu na idejama danskih naučnika Hjelmsleva i BrĆndala, krajem tridesetih godina 20. veka u Kopenhagenu. Mnogi misle da termin, ukoliko se odnosi na tu početnu fazu danskog strukturalizma, ima samo geografsku vrednost: Hjelmslev i Brondal slažu se po osnovnoj strukturalnoj koncepciji, ali ne i po daljoj razradi teorije i metoda. Medutim, svi predstavnici ove škole, uključujući Hjelmsleva i Brondala, odlikuju se od početka (što je sasvim izuzetno ) izrazitim interesovanjem za mogućnost primene logističkih procedura u osvetljavanju jezičih fakata. Stoga i zaslužuju posebno mesto pod zajedničkim terminom, u istoriji moderne lingvistike.

Kopenhaška škola ima svoje korene u "Kopenhaškom serklu lingvista", osnovanom 1934. god., pod neposrednim naučnim vođstvom Brondala i Hjelmsleva. Škola je dobila svetski značaj u razvoju moderne lingvistike kada je 1939. pokrenut časopis Acta linguistica sa jasnim podnaslovom: »Internacionalna revija strukturalne lingvistike« (»Revue internationale de linguistique structurale«). Tu su za protekle dve decenije objavljeni mnogi interesantni radovi koji nisu doprineli samo ugledu kopenhaške lingvistike već i razvoju strukturalne lingvistike uopšte.

Pionirski rad Vigga Brondala na uvođenju strukturalnog metoda u lingvistiku započet je programsko-propagandnim člankom »Linguistique structurale« u prvom broju Acta linguistica (1939). Dalji njegovi radovi doprineli su prvenstveno produbljivanju teorije o opozicijama; on se veoma zalagao za to da se kriteriji opozicila, izgradeni u fonološkom proučavanju, počnu primenjivati i pri analizi morfoloških i semantičkih fenomena.

(Brondal je bio naučnik velike kulture, poznavao je mnoge jezike; bio je specijalista za romansku lingvistiku, za istoriju nordijskih jezika i za skandinavsku toponimiju. Njegova lingvistička orijentacija određena je neposrednim uticajem danskih lingvista - Thomsena, Jespersena, Pedersena i dr., i francuske škole - Meilleta i Grammonta. Veoma je cenio Saussureove ideje. I poznanstvo sa Trubeckim 1928. god. bilo je za njega od presudnog značaja: počeo se interesovati za fonologiju. Najmiliji Brondalovi učitelji nisu, međutim, bili lingvisti već filozofi - Aristotel, Spinoza, Leibniz, Kant, Bergson i dr.. Najviše je uticaja na njega imao danski filozof Harald HĆffding koji mu je otvorio volju za proučavanjem teorije relativiteta i uopšte za orijentisanjem u pravcu filozofije, teorije fizike i matematike. Tako se Brondal formirao kao izrazit predstavnik strukturalne, logičko-filozofske lingvistike. Njegovi su radovi pisani u tome duhu.)

Glavna Brandalova naučna interesovanja bila su, međutim, usmerena ka sagledanju načina na koje se, kroz jezička fakta, manifestuju osnovne kategorije logike. Za njega su jezički problemi bili u suštini filozofski, i on ih je kao takve i rešavao. Njegovo ispitivanje predloga npr. (izloženo u knjizi »Theorie des prepositions«) izvršeno je sa ciljem »da se odrede osnovna nužna saznanja i da se uspostavi princip njihove primene na svaki mogući sistem predloga i uopšte reči«.

Nalazeći se po svojim naučnim koncepcijama negde na sredini izmedu filozofa i lingviste, Brondal nije uspeo da potpuno zakorači ni u jednu ni u drugu disciplinu. Filozofi mu zameraju da je idealista koji bezuspešno miri modernu logiku sa Aristotelovom. Za današnje glosematičare on je nedovoljno izrazit strukturalista, suviše pomirljiv prema tradicionalnoj lingvistici. Ali ga svi priznaju za jednog od prvih pionira strukturalizma u lingvistici, osobito zaslužnog za modernizovanje danske škole. Ocenjujući njegov rad iz perspektive sadašnjeg razvojnog trenutka lingvistike u svetu treba istaći kao veliku zaslugu i to što je bio jedan od prvih koji su pokušali da jezičkoj problematici pridu metodom simbolične logike .

Louis Hjelmslev (1899-I965) svakako spada u najinteresantnije figure lingvistike sredinom XX veka.( Hjelmslev je bio učenik danskih profesora Holgera Pedersena (1867-1953) i Kristiana Sanfelda (1873-1942). Proveo je godinu dana u Čehoslovačkoj (1923. do 1924) slušajući predavanja poznatog lingvtste Josefa Zubatog i godinu dana u Parizu gde se bliže upoznao sa shvatanjima A. Meilleta i J. Vendryesa .) Taj oduševljeni teoretičar zadivljuje svojim postojanim naporom u traženju novih puteva lingvističkoj misli. Nije, međutim, uvek bio srećne ruke - udarao je često i stranputicom, ali se nije ustručavao da prizna poraz i odmah pohrli za novom stazom. Ovo je imalo i posledica negativnih po njega: češće mu je zamerano da nije konzekventan, da se odriče danas onoga u šta je juče verovao, i da se stoga u njegovoj teorij mogu naći suprotna tvrđenja i nedorečenosti. Njime su se ljudi lako oduševljavali i lako ga se odricali. Jedno je međutim neosporno: on je bio uvek svoj, uvek iskreno spreman da krene u potragu za novim oblicima naučnog rada. Ne može se npr. poreći činjenica: Hjelmslev je rvi lingvista koji je uvideo i naglasio da u velike lingvističke poslove budućnosti spada i izgrađivanje "metajezika", tj na logičkim principima zasnovanog sredstva naučne definicije ljudskog jezika.

Radeći na mašinskom prevođenju predstavnici jezičkih discipjina danas sve više uviđaju koliko je, u stvari, proročki zvučalo Hjelmslevljevo oduševljenje matematičkom »apstrakcijom« u godinama oko drugog svetskog rata. Čak i kad ne bi ostalo ništa konkretno od njegovog teoretisanja, ostaće ipak u sutrašnjici lingvistike časno mesto njemu kao vizionaru novih, do njega neslućenih horizonta koje bi trebalo osvojiti.

  Louis Hjelmslev

Nijedna škola nije toliko uporno insistirala na svojim neposrednim korenima u Saussureu kao Hjelmslevljeva. Hjelmslev je uopšte od najzaslužnijih za definisanje Saussurea kao utemeljača lingvističkog strukturalizma. Mnogi, zbog takvog insistiranja, Hjelmslevljevu lingvističku teoriju nazivaju neososirjanstvom.

Hjelmslevljeva lingvistika se na Saussureovu izrazito naslanja samo u dva pravca. Saussure je upozoravao na psihološku vrednost glasova u procesu sporazumevanja; Hjelmslev ispituje glas samo kao apstraktnu jedinicu, uskraćujući svaku pažnju materijalnoj (fizičkoj, glasovnoj) strani jezika. Saussure je prvi skrenuo pažnju na to da su glasovne jedinice znaci za sporazumevanje i da ih u toj svetlosti treba proučavati; Hjelmslev je celu svoju lingvistiku sveo upravo na teoriju o znaku za sporazumevanje( koji čak ne mora biti jezičke prirode; može biti isto tako saobraćajni signal ili što drugo čime se prenose informacije). Inače, Hjelmslevljeve naučne ideje su mnogo srodnije opštim idejama logičkog empirizma XX veka nego što su neposredno razvijanje Saussureovog lingvističkog učenja.

Polazeći od shvatanja da za sporazumevanje nije bitno upotrebiti ljudski jezik (gluvonemi se sporazumevaju gestovima i mimikom; svetlosni signal »govori«: zeleni - put je slobodan; crveni - stoj, ne sme se napred; itd.). Hjelmslev je našao neposrednu idejnu sabraću u predstavnicima logičkog empirizma: oni su se upravo interesvali za izgrađivanje opšte teorije znakova komunikacije - semiotike (ili semilogije, izvedeno od gčkog izraza semeion = znak). Naročito su na Hjelmsleva snažno uticali Carnapovi radovi - i oni u kojima se (tridesetih godina) jezički fenomen posmatra naporedo sa ostahm komunikativnim sredstvima (kao što su: vojni, železnički i saobraćajni signali, Morzeovi znaci, azbuka gluvonemih i sl.), dakle u sklopu opšte semiotike, i kasnije studije u kojima se razrađuje primena matematičkih metoda u jezičkoj analizi.

Svoju jezičku teoriju Hjelmslev je nazvao glosemantikom (grč. glosa = jezik). Danas je njegova skola poznata najviše pod tim nazivom.

Predmet glosematike je sistematsko poređenje struktura postojećih jezika sa osnovnim strukturama svih semiotičkih sistema, tj. svih (i jezičkih) sredstava pomoću kojih se ostvaruje komunikacija. Te osnovne strukture su utvrdene logičkom analizom koja se sprovodi matematičkim metodom. Hjelmslevljeva lingvistika, dakle, ima izrazito-pragmatičan karakter: da pomogne izgrađivanju opšte teorije znakova za sporzumevanje - semiologije. Rezultati ovako zamišljenog lingvističkog ispitivanja postaju i u drugom smislu takođe praktični: pomažu izgrađivanju »metajezika« za mašinsko prevođenje, tj. onog sistema formula u koji se prebacuje ljudski jezik pri prevođenju u mašini.

Jedna od najznačajnijih Hjelmslevljevih tekovina jeste uvođenje sledećih novih distinkcija u jezičku nauku: razlikovanje izraza od sadržine i forme od supstance.

Forma sadržine označava našu psihičku predstavu supstance sadržine, tj . kako mi primamo, poimamo životnu realnost oko nas.

Supstanca izraza - to je fizička, glasovna strana jezika.

Forma izraza - to je psihička predstava supstance izraza, tj kako m primamo, poimamo jezički znak u procesu sporazumevanja.

Forme se mogu izdvojiti od supstance i posebno studirati. Posao lingviste glosemantičara upravo i jeste - studiranje forme izraza u odnosu na form sadržine. Uzimajući u ovom smislu termin forma, glosemantičari sebe nazivaju često i formalistima.

Po Hjelmslevljevom mišljenju najbitnije je uvek istraživati odnose. Sadržinu po sebi, recimo, glosemantičar treba da uzima u obzir zbog toga što odnos između u supstance sadržine i forme sadržine uslovljava konkretan izraz. Poznato je da u nekim afričkim jezicima postoje dve posebne reči - jedna za belu, druga za crnu kravu, ali reč za opšteg predstavnika određene, životinjske vrste (koja bi odgovarala našem krava) ne postoji. Ovo treba objašnjavati specifičnim odnosom forme i sadržine prema supstanci kod govornih predstavnika odgovarajućeg afričkog jezika (tj. činjenicom da oni, za razliku od većine drugih naroda, u ovom slučaju pridaju posebnu važnost razlikovanju bele od crne krave, nemajući pri tom potrebu za apstrahovanjem opšteg predstavnika ove životinjske vrste).

Odnos sadržine i izraza je mnogo kompleksniji nego što na prvi pogled izgleda, ističe Hjelmslev. Kako objasniti, recimo, činjenicu da jednoj nemačkoj reči blau odgovaraju dve ruske reči goluboj i sinij ? Zar Rusi u ovom slučaju, gledajući isto što i Nemci, zapažaju više od Nemaca? U srpskohrvatskom jeziku npr. za razlikovanje dvaju gramatičkih pojmova - značenja instrumentala i značenja jednine, odgovaraju, kad se radi o imenicama muškog roda tipa jelen, dva jezička znaka - o i m (nastavak -om), ali nijedan od njih, samostalno uzet, ne odgovara posebno ni jednom od gramatičkih pojmova o kojima je reč (niti je o znak instrumentalnog značenja, niti m znači jedninu, niti obratno, već samo kao celina - -om - ova dva znaka određuju ove dve gramatičke kategorije).

Već se odavno nauka trudi da precizno definiše razliku između pojava homonimije i polisemije. Hjelmslevljeva analiza je najzad omogućila ovakvu preciznost: ako jedna ista reč obuhvata dve sadržine među kojima nema nikakvog odnosa, onda je u pitanju homonimija, tj u toj jednoj reči treba videti dve (isp srpskohrvatskom: sud = 1 posuda; 2 ustanova za suđenje); ako jedna ista reč obuhvata dve sadržine među kojima ima odnosa, onda je u pitanju polisemija, tj. u pitanju je jedna reč sa dva značenja (isp. pridev pun sa značenjima: 1 ispunjen; 2. debeo).

Supstanca je po njegovom mišljenju varijabilna pojava - glasovna strana jezika zbilja se konstantno menja, iz generacije u generaciju - a Hjelmslev traga za "ultimnim invarijantama", tj. za onim što je krajnje stabilno, neizmenljivo, dokle god postoji konkretna jezička struktura. Eto, recimo, napominje on - koliko se francuski jezik u glasovnom pogledu izmenio tokom vekova; pa opet, to je po svojoj osnovnoj strukturi još uvek isti, francuski jezik. Izmenjene su konkretne glasovne vrednosti, ali odnosi među njima ostali su i dalje u istom smislu tipični za ono što podrazumevamo pod pojmom francuskog jezika. Mi uopšte poimamo ulogu jednog jezičko znaka prvenstveno na osnovu njegovog odnosa prema drugim jezičkim znacima, tj na osnovu njegovog mesta u sistemu Pa i inače van jezičke problematike, pojave za nas imaju pravu vrednost tek kad odredimo njihov odnos prema drugim, srodnim fenomenima.Dogodi se na primer da poznatu nam ulicu u rodnome gradu godine sasvim promene. Bombardovanje uništi sve kuće; na mestu starih, znanih zgrada izniknu nama nepoznate, nove. Čak se i prvobitno ime ulice zameni novim. Ali pored svega toga, ona je još uvek za nas ista ulica koju u svako doba lako pronalazimo. Njeno mesto u spletu drugih ulica u gradu ostalo je isto, a to je uvek odlučujuće za naše prepoznavanje pojave.

Ovakva osnovna teorijska koncepcija je uslovila vrlo specifičan smer lingvističkog interesovanja svih predstavnika glosematike. Oni su potpuno ravnodušni prema klasičnoj dilemi ostalih lingvista: da li se opredeliti za sinhronično ili dijahronično proučavanje jezika. Za njih je ovakvo opredeljivanje bespredmetno. Oni traže ono što je osnovno u jezičkoj strukturi, ono bez čega nikad ne može biti sporazumevanja, a to su odnosi medu jezičkim znacima, prisutni u sadašnjosti kao što su bili u prošlosti i kao što će biti u budućnosti. Njihova lingvistika, dakle, nije ni sinhronična ni dijahronična; ona je nezainteresovana za faktor vreme.

Glosematičari ne obrađuju posebno ni fonologiju, ni morfologiju, ni sintaksu ni semantiku. Baviti se time značilo bi neminovno imati posla i sa supstancom (tj. sa konkretnim glasovima, rečima, rečenicama).Jezik je za njih (kako je to definisao njihov sabrat po ovoj koncepciji, sovjetski lingvist Šaumjan) "imanentna (= unutrašnja suštinska) pojava nedostupna čulnom iskustvu".

U svojoj naučnoj obradi jezika oni se služe apstrakcijama, tj. svaku konkretnu jezičku jedinicu identifikuju uslovnim simbolima (svaki se vokal može npr. uslovno obeležiti sa A, svaki konsonant sa C, svaki odnos sa R, svaka rečenica sa F i sl.). Celu strukturu konkretnog jezika oni opisuju tako služeći se simbolima. Time se postiže maksimalna jasnost u pogledu onoga što je bitno za jezičku strukturu. Primena ovakvih apstrakcija u metodološkoj proceduri pri tom ne znači ograđivanje od problematike koja se tiče vrlo konkretnih lingvističkih pojava (sam Hjelmslev je obrađivao, između ostalog, probleme kao što su sintaksička determinacija ili kongruencija).

Jedinice svog apstraktnog jezičkog sistema glosemantičari nazivaju formama. Forma je takođe količina.Ona označava totalni zbir mogućnosti kombinacija datog jezičkog znaka sa drugim jezičkim znacima.Kakve su konkretne mogućnosti kombinacije doznaje se komutacijom: sistematskim postavljanjem svakog jezičkog znaka u neki kontekst s tim da se pokaže koji znak može u njemu stojati a koji ne, pri čemu se dobija obaveštenje o tome koji su sve znaci međusobno srodni a koji nisu. Kakav je, recimo, odnos između srpskohrvatskih glagolskih oblika vidi, gleda, voli, živi pokazaće poređenje njihove uloge u određivanju smisla istoga konteksta: čovek vidi psa čovek gleda psa / čovek voli psa / čovek živi psa (prve tri kombinacije su mogućne, dok četvrta nije).

Pragmatika se odnosi na ispitivanje međusobnog odnosa jezičkih jedinica u celom jezičkom sistemu, sintagmatika - na njihov neposredna odnos u govornom lancu (uporedi ovo sa Saussureovim izdvajanjem sintagmatskih odnosa od asocijativnih; prvi su za Saussurea neposredni odnosi jezičkih znakova u kontekstu , a drugi se tiču povezivanja asocijacijom jednog jezičkog znaka sa drugima koji su izgradeni po istome kalupu (povezivati npr. u svest oblik izvući sa izvačiti ili izvaditi i sl. Hjelmslev objšnjava da je izvršio terminološku korekciju zamenjujući Saussureov izraz asocijativni odnosi u nameri "da izbegne psihologiranje"). Paradigmatski i sintagmatski odnosi su međusobno povezani, štose utvrđuje primenom komutacije. Otkriti tu njihovu ezu komutacijom jeste upravo glavni posao lingvističke analize. Jer - šta bi drugo smeo biti zadatak lingvistike nego obrađivati lingvistički fenomen ? A lingvistički fenomen ne podrazumeva ni glasovnu ni značenjsku stranu jezika, već odnos između njih. Taj se odnos u svakom konkretnom jeziku individualno ostvaruje. Utvrđivanjem odnosa paradigmatsko-sintagmatskih primenom komutacije doznaće se ono najbitnije o lingvistikom fenomenu: šta je u njemu opšte, a šta, u konkretnom slučaju, individualna realizacija.

Jedna od opštih karakteristika 20. veka je poplava novih termina. Novi pojmovi su čekali na svoje nazive. Hjelmslevljeva glosematika samo je veran otklik opštih prilika u tome pogledu: novajlija u glosematičarskoj teoriji mora na svakom koraku da zastane zbog terminologije. Oduševljeni sadrug modernih logičara, Hjelmslev je pre svega epistemološki (= sa pozicija epistemologije, teorije saznanja) prilazio definisanju pojava, što implicira napor ka ostvarenju maksimalne preciznosti u izrazu. Neophodno je bilo uzeti u pomoć adekvatnu terminologiju; nju je međutim, u mnogo slučajeva trebalo tek zasnivati. Najviše se u ovom pogledu može Hjelmslevu zameriti nedovoljno obaziranje na već postojeću terminologiju koja nije uvek bila nepodesna, naprotiv. I još jedan krupan nedostatak, i njegove kao i drugih strukturalnih škola: nedostaje, i naročito, nedostajalo je u prvim godinama strukturalizma u lingvistici, potrebnog kontakta medu glavnim školama. Ovo je donelo nezgodan raskorak u stvaranju terminologije za opšte teorijske tekovine moderne lingvistike. Dosta vremena treba početniku u lingvističkim studijama da pronikne u to, recimo, da Hjelmslevljeva distinkcija intenzivne od ekstenzivne kategorije odgovara pojavi koja se u Jakobsonovoj terminologijioznačava kao opozicija obeleženog prema neobeleženom; da ono što Hjelmslev podrazumeva pod deduktivnim metodom u gramatici odgovara onome što pripadnici jelske škole nazivaju traženje neposrednih konstituenta; da ista, jelska škola naziva tehnikom supstitucije ono što odgovara po terminologiji glosemantičara komutaciji itd. Ali kad se strpljivom studijom studijom savlada početna terminološka azbuka moderne lingvitike, vrata u nove vidike se lako sama otključavaju.

Teorijske koncepcije glosematičara, od početka izrazito logističke, izdvajale su njihov rad od rada ostalih strukturalnih škola, naročito u prvim fazama razvoja strukturalne lingvistike. Izvikani zbog apstrakcije i formalizma(Ovaj termin, pogrešno u početku protumačen od strane neobaveStenih o nje-govoj konkretnoj vrednosti u ovom slučaju, odbijao je mnoge od glosematičkih studija ),ne uvek srećne ruke u primeni svojih logičkih kombinacija sa područja teorije na konkretni jezički materijal (što je odmah od kritike dočekivano sa ogorčenim povikama), glosematičari su tek pedesetih godina, u doba procvata rada na mašinskom prevođenju, prestali biti neka vrsta egzotike na polju lin-gvističkog strukturalizma.

Predstavnici jelske škole su među prvima uočili da nerazumevanje sa glosematičarima proističe više iz nedostatka uzajamnog kontakta u razmenjivanju ideja i iskustava nego zbog razlika u osnovnim teorijskim koncepcijama

Glosematika je krajem pedesetih godina bila naročito populama kod sovjetskih strukturalista (Taj uticaj ilustruje npr. lingvistički stav S. K. Šaumjana izložen u »Strukturnaja lingvistika kak immanentnaja teorija jazyka« , izd. AN SSSR, Institut slavjanovedenija, Moskva 1958).

Copyright © Omeragic