PRAŠKA ŠKOLA
Prema:Pravci u lingvistici, M.Ivić, Ljubljana 1978, str124-130

Praski lingvistički serkl i razvijanje praške skole 

Godine 1926. osnovano je u Pragu lingvističko društvo pod nazivom "Praški lingvistički serkl" Osnovali su ga uglavnom mlađi ljudi, poneseni tada najmodernijim strujanjima u lingvistici: idejama Saussurea , Baudouina de Courtenay i Fortunatovljeve slavističke škole. Uspeh takvog poduhvata obezbedila je već postojeća izvrsna tradidja lingvističkog rada u samome Pragu. (Na prašku sredinu je delovao u znatnoj meri svojim kritičkim duhom istoričar jezika Josef Zubaty (1856—1931) ukazajući revnosno na sve nedostatke dotada vladajućeg mladogramatičarskog metoda. Zubatyje bio uopšte vrlo progresivnih shvatanja; razumeo je npr. da je jezik sistem i da stoga jezičke pojave ne bi trebalo izolovano posmatrati već uvek s pogledom na njihov odnos prema drugim srodnim pojavama.) Društvo je imalo od samog početka intenacionacionalni karakter. (U vrlo tesnom kontaktu sa pražanima bio je i znameniti teoretičar jezika iz Beča Karl Buhler. Njegovi radovi su izvršili osetan uticaj na pražane. On je, uostalom, takođe sarađivao u TCLP , v. npr. njegov rad »Das Strukturmodel der Sprache«, TCLP 6, 1936, 3-11. U aktivnost Praškog serkla bio se, tridesetih godina, uključio i zaslužni mađarski pobornik novih, strukturalistickih pogleda na jezik Gyula Laziciusz (1896—1957). Njegovi originalni pogledi na fonoloiku problematiku, posebno na ekspresivnu funkciju glasovnih jedinica, oko čega je imao s Trubeckim vrlo zapažene diskusije, uživaju i danas lep ugled.)

Među centralnim figurama bila su, pre svega, tri znamenita Rusa: Roman Jakobson, Serge Karcevski (1884—1955) i N. Trubeckoj (1890—1938; član društva od 1928). Od Čeha se naročito isticao Vilem Mathesius (1882—1945; anglista po struci, originalan retko aktivan, koji je u bitnoj meri doprineo lingvističkom razvoju svoje sredine).⁸ (Njegov rad »O potencialnosti jevu jazykovych« koji je objavljen još 1911. godine u publikaciji »Vestnik Kral. česke společnosti nauk« II. na str. 1—24 smatra se danas značajnim doprinosom utiranju novih puteva u teorijskom osvetljavanju jezika.). Uz njega su bili B. Trnka, Bohuslav Havranek i istaknuti teoretičar njiževnosti J. Mukarovsky. Njima su se uskoro pridružili i predstavnici mlade generacije jezičkih stručnjaka, Jozef Vachek, Vladimir Skalička i A. Isačenko.

  Roman Jakobson

Društvo je svoju retko plodnu aktivnost razvijalo svega desetak godina (do nemačke okupacije Čehoslovačke). Smrću Trubeckog i odlaskom Jakobsona iz Čehoslovačke »pražani« gube svoje najeminentnije vođstvo. Za više od jedne decenije sjajni polet lingvističkog Praga bio je prigušen, utoliko pre što ni prilike u doba Hitlerove okupacije, kao ni one u vreme marrizma i Staljinove intervencije u lingvistici, nisu pružale povoljne uslove. Tek je, u stvari, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina Prag ponovo dobio reputaciju snažnog lingvističkog centra. Tu su se okupili, oko nekadašnjih članova "serkla" - Havraneka, Vacheka, Isačenka i Skaličke - brojni učenici i saradnici čija je aktivnost uopšte impozantna, a posebno na polju produbljivanja lingvističke teorije.

Treba istaći da se termin praška škola, bez obzira na geografsku stvamost, primenjuje na sve lingviste koji zastupaju koncepcije srodne lingvističkom programu Praškog serkla.

Jezik je sistem izražajnih sredstava koji služi sporazumevanju. Prema tome, treba proučavati konkretnu funkciju konkretnih iskaza: šta se saopštava, kako, kome, u kojoj prilici.

Za lingvistiku sinhronično ispitivanje treba da bude od prvenstvenog interesa, pošto se ono odnosi na neposrednu jezičku realnost. Ali to ne znači da iz kruga lingvističkog interesovanja treba isključiti istoriju jezika. Istorija jezika dobija pravi smisao ako se jezička evolucija osvetli kao evolucija sistema u celini, tj. ako se ne svodi isključivo na opisivanje pojedinaćnog razvoja određenih jezičkih osobina. U dijahroniji treba redovno sagledavati sistem, a u sinhroniji - dijahroniju (= u svakoj sinhroniji postoje poluzavršeni procesi i pokrenute tendencije ka novom procesu koje treba uočiti). Negiranjem dijahronije isključila bi se mogućnost objašnjenja takvih pojava kao što su, recimo, arhaizmi.

Komparativni metod u lingvistici ima svojeg opravdanja samo ukoliko se ne svodi na izolovano posmatranje pojedinih pojava i na traganje za njihovom genezom bez celovitijeg pogleda na korelaciju između svih postojećih jezičkih fakata. Komparativni metod treba da omogućuje rad na jezičkoj tipologiji = na opisivanju konkretnih tipova jezičkih struktura.

Fonološka ispitivanja treba da se tiču u prvom redu odredivanja tipova fonemskih opozicija u konkretnim jezicima. Morfološke pojave ne treba izolovati od fonoloških. Fonemske opozicije često imaju značaj na morfološkom nivou (misli se na slučajeve kao što je alternacija k/č u srpskohrvatskim oblicima jezike / jeziče gde odnos k / č obeležava razliku u padežu: akuzativ množine / vokativ jednine).

Razvijanje gledišta o tome, npr., da treba razlikovati konkretne vidove jezičke manifestacije omogućilo je otvaranje novih puteva u proučavanje različitih jezičkih stilova, posebno u proučavanje jezika poezije. U sferu lingvističke pažnje ušle su najzad i kategorije razgovornog jezika: intonacija, gestovi i sl.

Pražani su vrlo rano stekli visok renome i kao odlični teoretičari problematike književnog jezika. (Velikih zasluga ima u ovom pogledu istaknuti slavist B. Havranek. Danas su u ovoj oblasti istraživanja aktivni mnogi njegovi učenici i saradnici).

Proučanje uloge fonema u okviru morfoloških pojava razvilo se u posebnu granu jezičkih studija: morfologiju. Njeni rezultati nisu samo značajni za opštelingvističku teoriju, već i za praksu u razrađivanja konkretnih gramatičkih problema.

Celokupan ovaj radni program pražana predviđao je primenu novih lingvističkih pogleda na slovenski jezički materijal.(U programu od 1929. eksplicitno se ističe, u posebnim tačkama, da je potrebno proučiti: aktuelne probleme crkvenoslovenskog jezika; problem fonetske i fonološke transkripcije slovenskih jezika; principe lingvističke geografije; odnos lingvističke geografije prema etnografskoj geografiji na slovenskoj teritoriji; probleme koji se odnose na stvaranje slovenskih jezičkih atlasa, posebno atlasa leksike; metod slovenske leksikografije; značaj funkcionalne (= praške) lingvistike za kulturu slovenskih jezika.) Kao što su ostali verni i svim svojim teorijskim stavovima, tako su pražani ostali verni i ovom: zahvaljujući njihovim naporima izgrađeni su solidni temelji moderne slavistike.

Lingvistički centri širom Čehoslovačke vršili su tokom poslednje decenije ulogu rasadnika novih progresivnih pogleda na jezik doprinoseći pri tom, pre svega, produbljivanju naših znanja o gramatičkoj strukturi slovenskih jezika. Slavisti iz Brna, na primer, već poodavna razvijaju vrlo zapaženu naučnu aktivnost, i to pretežno na polju proučavanja sintaktičke problematike. Bratislava se takode ističe renomeom uglednog slavističlcog centra gde se s uspehom obraduju morfološke i sintaksičke teme (naročitu pažnju privlače slovački radovi iz oblasti »sintaksičke valencije. Sam Prag predvodi i dalje na polju produbljivanja opštelingvističke teorije, afirmišući se svojim rezultatima svakim danom sve odlučnije u svetskoj lingvističkoj javnosti.

U periodu do sedamdesetih godina pražani su, pored ostalog, ispitivali funkcionisanje pojedinih morfoloških sistema, uz poseban osvrt na razlikovanje markiranih i nemarkiranih gramatičkih kategorija. Sam pojam gramatičke kategorije pojavljivao se dugo kao stalna tema teorijskih diskusija. Istovremeno je i koncept rečenice dobijao svoju teorijsku razradu.

Još je u Mathesiusovo doba, i pod njegovim impulsom, otvoreno jedno originalno, plodonosno poglavlje jezičkih ispitivanja koje se obuhvata nazivom funkcionalne rečenice perspektive (češki termin: aktualni členi vety). Tu se radi, pre svega, o odnosima između rečeničnih delova sa gledišta rečenice kao saopštenja . Pokazuje se, naime, da ono što funkcioniše kao subjekat nije uvek i polazna tačka (tema) saopštenja, niti je predikat obavezno ono novo (rema) što se o pozatoj temi saopštava. Uporedi na primer sledeće rečenice: (1)Mira peva i (2) Peva Mira; u slučaju (2) subjekat — Mira — predstavlja, u stvari, ono novo što se rečenicom saopštava (karakteristično je da se rečenica (2) može proširiti ubacivanjem kontrastivnog podatka koji se tiče subjekta — Peva Mira, a ne Olga, dok se u slučaju (1) odgovarajući kontrastivni podatak tiče predikata: Mira peva, a ne plače). Rezultati praške škole na ovoj strani teorijskih studija veoma su zapaženi u svetu, naročito poslednjih godina (imena kao J. Firbas, P. Adamec, E. Beneš, F. Daneš i dr. dobijaju danas širi publicitet i van Evrope zbog svojih radova u ovoj oblasti).

Tokom šezdesetih godina 20 veka najviše se raspravljalo o defmisanju iskaza na različitim nivoima apstrakcije. Uočene teorijske distinkcije omogućile su da se na pragu sedamdesetih godina pristupi ispidvanju "semantičke konfiguracije rečenice", tj. principa po kojem se organizuje snusaona strana rečenice. Radovi pražana iz ove oblasti privlače danas veliku pažnju, u krugovima jezičkih teoretičara (tu su najzapaženije studije F. Daneša koji je, po neposrednom naučnom interesovanju i usvojenim teorijskim okvirima, dosta blizak Ch. Fillmoreu, ali ipak pri tom i sasvim svoj, originalan, najneposrednije povezan sa svojom domaćom, tipično praškom klimom lingvističkog razmišljanja).

Praška škola je prva sistematski počela izlagati shvatanje da se sintaksička ispitivanja ne smeju završavati na nivou rečenice, već da moraju zahvatati i nivo celokupnog kazivanja, tj. diskursa (engl. termin discourse). Diskurs se, naime, na svoj način takođe manifestuje kao sintaksička jedinica sa posebnim strukturalnim odlikama. Danas se sve više učvršćuje uverenje u umesnost ovakve koncepcije (podrška ovom uverenju dolazi najenergičmje iz krugova sociolingvista. Istraživanja pražana u ovom pravcu utrla su, pored ostalog, put onim sintaksičkim studijama koje se danas obuhvataju terminom »tekstualna lingvistika« a koje u ovom trenutku pobuduju živo interesovanje jezičkih stručnjaka na raznim stranama sveta.

Treba naglasiti i to da se danas u Čehoslovačkoj uveliko neguje i matematička lingvistika (u tome je naročito aktivan P. Sgall i grupa njegovih saradnika. Ali, bez obzira na svoja »algebarska« opredeljenja, po nekim temama koje obrađuju (među kojima je na prvom mestu problematika reda reči), kao i po mnogim osnovnim koncepcijama o jeziku i njegovoj nameni, predstavnici ovog lingvističkog pravca ostaju duboko vezani za praške lingvističke tradicije. Stoga se oni i ne osećaju kao neko strano telo u današnjoj praškoj lingvističkoj sredini. U stvari, uprkos svim specifičnostima, njihov se pristup jeziku javlja kao jedan od najnovijih razvojnih vidova praške škole. Istina je da su inovacije, pa i importi sa strane brojni; ali je činjenica i to da su fundamentalne tekovine pražana ostale ipak neokrnjene u njihovoj teorijskoj viziji jezika.

Copyright © Omeragic