 |
U Vojvodini su leta topla i zime hladne, a prolece i jesen traju
kratko. Letnje temperature su u proseku izmedu 21 i 23 stepena
celzijusa, a zime u proseku oko minus 2. Ekstremne temperature,
medutim, mogu biti vrlo velike, razlike izmedu najviših
i najnizih temperatura nekad su i 70 i više stepeni.
U Vojvodini duvaju uglavnom cetiri vetra. Najsnazniji vetar
su "košava" koja nastaje usled vazdušnih
strujanja iz juznih delova Rusije prema Sredozemnom moru, dolazi
dolinom Dunava i prolazi kroz Djerdapsku klisuru. To je hladan
i jak vetar koji moze da nanese velike štete, da isuši
zemljište i da otkrije i nosi zivi pesak u pešcare
u Banatu. "Severac" je hladan vetar koji zimi oštro
briše ravnicom, "juzni" je topli vetar, dok je
"zapadni" najcešci i donosi kišu ili sneg.
Vojvodina ima relativno male kolicine padavina. Najviše
ih je na Fruškoj gori (više od 750 mm u proseku) i
na Vršackim planinama, zatim u zapadnoj Backoj (650 do
750 mm). Prosecno godišnje belezi se od 550 do 650 mm vodenog
taloga. Najmanje kiše ima u severnoj Backoj i istocnom
Banatu. U toku godine ima prosecno 18 dana kada pada sneg, ali
se on odrzava na zemlji samo pri stalnom mrazu. Ima godina kada
dosta snega napada. Leti je moguc grad koji nanosi velike štete
poljoprivredi. Vojvodina ima umereno kontinentalnu klimu: njen
istocni deo više se priblizava kontinentalnim, a zapadni
morskim uticajima.
Vojvodina je izrazito ravnicarski kraj nastao posle oticanja
Panonskog mora (zahvata jugoistocni deo prostrane Panonske nizije),
ali njen pejzaz nije monoton. Jednolicnost ravnice razbijaju
reke, kanali, pešcare, lesne zaravni, razliciti usevi i
druga vegetacija, gusto rasporedena ušorena naselja, a
dve planine, cije visine jedva prelaze gornju granicu bregova,
daju poseban izgled jugoistocnom Banatu (Vršacke planine)
i severnom delu Srema (Fruška gora). Guduricki vrh (641
m) najviši je vrh na Vršackim planinama, a Crveni
cot (539 m) na Fruškoj gori.
Vojvodanska ravnica spušta se u vidu stepenastih površina
do reka. Tokom milenijuma vetar je nanosio prašinu i tako
je veliki deo Vojvodine prekriven debelim lesnim naslagama.
Na mnogim mestima izdvajaju se u ravnicarskom pejzazu lesne
zaravni, od kojih su vece Titelski breg i Telecka u Backoj i
one oko Banatskog peska i Fruške gore.
Peskom, koji i sada nose vetrovi, prekrivene su pešcare.
Banatski pesak (Deliblatska pešcara) u juznom Banatu zahvata
površinu od oko 300 kvadratnih kilometara, dok je Suboticka
pešcara manja, a pruza se severno od Subotice i prema istoku
do Tise. Lesne terase nize su od zaravni. One cine stepenicu
koja opkoljava zaravni, a nastale su nanosima vetrova ili naplavinom
reka. Aluvijalne ravni, poznatije kao ritovi, u kojima su reke
usekle svoja široka i plitka korita, nize su desetak metara
od lesnih terasa - njihova nadmorska visina je od 66 do 85 metara.
Tri velike reke, Dunav, Sava i Tisa, cine sa svojim pritokama
i kanalima citavu recnu mrezu. Sve reke imaju maji pad, spor
i krivudav tok, veliku akumulativnu moc i sklonost ka stvaranju
okuka i mrtvaja.
Dunav protice kroz Vojvodinu duzinom od 370 km. Širina
korita mu je od 380 do 2.000 metara, a dubina od 5 do 23 metara.
U širim delovima ima dosta rukavaca i prostranih niskih
ada. Najviši vodostaj je u maju i junu, kada se tope
alpski snegovi i padaju prve letnje kiše, a najnizi u
jesen i zimu. Visoka voda na Dunavu utice i na vodostaj na
pritokama. Ako je i na pritokama u isto vreme visoka voda,
dolazi do poplava. S leve strane u Dunav se, pored Tise ulivaju
Tamiš, Karaš i Nera, a s desne Sava.
Tisa protice kroz Vojvodinu duzinom od 167 km. Ranije je mnogo
krivudala i s obe strane stvarala mrtvaje. Veštackim
putem skracena je za trecinu, ali je zadrzala mali pad i tezinu
ka stvaranju meandara. Visoki vodostaj je u aprilu, kada se
krave karpatski snegovi, a najniza obicno u oktobru. Pri visokom
vodostaju Tisa utice na nivo vode u Dunavu. Vece pritoke Tise
s leve strane su Zlatica i Begej, a s desne Veliki kanal.
Sava kroz Vojvodinu protice duzinom od 210 km. Najviši
vodostaj je u aprilu i maju, a najnizi u avgustu i septembru.
U Sremu se u Savu uliva reka Bosut.
Sedam Banatskih reka dolazi iz Rumunije. Zlatica koja kao
podivljala recica razvija svoj tok u starom koritu Moriša,
iz kojeg povremeno prima suvišnu vodu. Begej povezuje
dva najveca grada u rumunskom i jugoslovenskom delu Banatu
- Temišvar i Zrenjanin. Paralelno s Begejom je Begejski
kanal. Tok reke Tamiš, koja se kod Panceva u nekolko
krakova uliva u Dunav, skracen je presecanjem mnogobrojnih
meandera. I recica Karaš je podivljala, ali nije regulisana.
Nera u duzini od 27 km cini granicu izmedu Jugoslavije i Rumunije.
U prošlosti u Vojvodini je bilo mnogo baruština
i jezera. Kada je u XVIII veku pocela intenzivnija obrada
zemlje, pristupilo se melioracijama i prokopavanju kanala.
Još 1793. godine poceta je izgradnja Velikog kanala koji
spaja Dunav i Tisu, proticuci središnjom Backom u duzini
od 118 km. Posle velikih poplava, u drugoj polovini XIX veka
preduzet je krupan zahvat u izmeni hidrološke slike Vojvodine:
skracivana su recna korita, presecani meandri, prokopavani
mnogobrojni kanali, isušivani ritovi kraj reka, podizani
odbrambeni bedemi i gradene crpne stanice.
Ovaj veliki posao trajao je skoro pedeset godina, ali nije
završen. Posle II svetskog rata pristupilo se izgradnji
hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav, ne samo da bi se odvodila suvišna
voda s velikih površina u Backoj i Banatu vec i da bi
se stvorili uslovi za navodnjavanje i plovidbu.
Iako su mnoge bare i jezera isušeni, Vojvodina je još
uvek bogata ovim vodama. Najvece jezero je Palic kod Subotice
(oko 5 kvadratnih kilometara). Otpadne vode su ovo jezero
toliko bile zagadile da su ribe uginule, a kupanje u njemu
predstavljalo je opasnost po zdravlje. Tada je sva voda ispuštena,
a jezero ocišceno i sanirano. Ovaj ekološki poduhvat
završen je 1977. godine. Palic je danas ponovo znacajan
turisticko-rekreacioni i banjski centar. Ludoško jezero,
Belo blato i Obedska bara su rezervati pticjeg sveta. Niz
jezera nastao je kod Bele Crkve na mestima gde se kopao šljunak.
Pošto je Vojvodina pokrivena lesom, najrasprostranjeniji
tipovi zemljišta su cernozemni i livadske crnice, a u
vlaznim predelima ritske crnice i slatine. Cernozemni, koji
zahvataju 60% obradivog zemljišta, odlikuju se velikom
plodnošcu, a na njima, kao i na livadskim crnicama, najvece
površine koriste se za pšenicu, kukuruz, šecernu
repu, suncokret, soju i drugo industrijsko, kao i krmno bilje.
Na padinama Fruške gore i Vršackih planina nalaze
se listopadne šume, u kojima preovladuju hrast, lipa,
grab i drugo drvece. Na nizim planinskom stranama šume
su pretezno iskrcene i tu su pašnjaci, vinogradi i vocnjaci.
Na aluvijalnim zemljištima nalaze se vrbove i topolove
šume, kao i livade. Na meliorisanim terenima gaje se
biljke koje zahtevaju više vlage, kao što su šecerna
repa, suncokret, kukuruz, povrce. Na slatinama, koje su najmanje
plodne, prostiru se pašnjaci, a na nekim mestima stvoreni
su ribnjaci.
Plodno zemljište, obilje vode i umerena klima privlacili
su odvajkada ljude u vojvodansku ravnicu. Mnogi narodi ostavili
su ovde tragove, a njihovi medusobni sukobi, uzajamna prozimanja
i uticaji davali su pecat pojedinim istorijskim razdobljima.
|
 |
