12.

     Bernard je morao da viče kroz zaključana vrata; Divljak nije hteo da otvori.
     "Ali svi su već dole, čekaju te."
     "Neka čekaju", ču se iza vrata prigušeni glas.
     "Džone, pa znaš dobro", (kako je teško delovati ubedljivo kad se mora vikati na sav glas!), "da sam ih pozvao samo zato da se upoznaju s tobom."
     "Trebalo je prvo da pitaš mene da li ja hoću da se upoznam s njima."
     "Džone, pa ranije si uvek dolazio."
     "Baš zato više neću."
     "Meni za ljubav", umiljavao se Bernard iz sveg glasa. "Zar nećeš bar meni za ljubav?"
     "Neću."
     "Ozbiljno?"
     "Ozbiljno."
     "Ali šta sada da radim?" zaječa Bernard.
     "Idi do đavola!" dreknu razdraženi glas iznutra.
     "Ali večeras dolazi Kenterberijski arhipojac." Bernard je bio na ivici suza.
     "Ai yaa tGkwa!" Jedino je jezikom plemena Sunji Divljak mogao potpuno da izrazi ono što misli o arhipojcu. "Hani!" dodade on kao da se naknadno setio, a zatim (s kakvim krvožednim podsmehom!): "Sons eso tse-na."
     I pljunu na pod, kao što bi učinio Pope.
     Na kraju je Bernard bio prinuđen da odstupi, oborene glave, sav pogružen, i obavesti nestrpljivi skup da se Divljak te večeri neće pojaviti. Muškarci primiše vest s negodovanjem. Svi su bili besni što su morali da se ponašaju ljubazno prema tom beznačajnom biću jeretičkih pogleda. Što su u hijerarhiji bili viši, to im je ogorčenje bilo dublje.
     "Da me tako povuče za nos", neprestano je ponavljao Arhipojac, "mene!"
     Što se tiče žena, one su smatrale, negodujući, da ih je ovamo dovukao pod lažnim izgovorom - i podvalio im, taj bednik u čiju su bocu pogrešno nasuli alkohola - ta kreatura građena kao Gama-minus. To je bila Sramota, to su i govorile, sve glasnije i glasnije. Upraviteljica iz Itona je bila naročito sarkastična.
     Jedino Lenina nije rekla ništa. Bleda, plavih očiju zamagljenih neuobičajenom tugom, ona je sedela u uglu, odvojena od društva oko sebe osećanjem u kome oni nisu mogli da učestvuju. Na zabavu je došla sa čudnim osećanjem zebnje i likovanja u isto vreme. "Za koji minut", beše rekla u sebi dok je ulazila u sobu, "videću ga, razgovaraću s njim, reći ću mu", (jer ona je ovamo došla s gotovom odlukom), "da mi se sviđa - više nego iko. A on će na to možda reći..."
     Šta će reći? Krv joj udari u obraze.
     "Zašto je ono veče posle predstave bio tako čudan? Tako neobičan. A ipak sam sasvim sigurna da se i ja njemu sviđam. Sigurna sam..."
     Upravo u tom trenutku Bernard je došao sa svojim saopštenjem; Divljak neće doći na zabavu.
     Lenina odjednom oseti sve ono što se normalno iskusi na početku kure surogatom dubokih osećanja - strašnu prazninu, zebnju bez daha, mučninu. Učini joj se da joj je srce stalo.
     "Možda zato što mu se ne sviđam", reče ona u sebi. I odjednom ova pretpostavka postade utvrđena činjenica: Džon nije hteo da dođe zato što mu se ona ne sviđa. Zato što mu se ona ne sviđa...
     "Znate, ovo je stvarno previše", govorila je upraviteljica Itona direktoru Preduzeća za krematorijume i rekuperaciju fosfora. "Kad samo pomislim da sam čak..."
     "Jeste", ču se glas Fani Kraun, "ono za alkohol je čista istina. Jedna moja prijateljica poznavala je jednu devojku koja je u to vreme radila u depou embriona. Ona je rekla mojoj prijateljici, a prijateljica je rekla meni..."
     "Šteta, šteta", reče Henri Foster, saučestvujući u Arhipojčevom negodovanju. "Verovatno će vas interesovati da čujete da ga naš bivši direktor zamalo nije premestio na Island."
     Probušen svakom izgovorenom reči, čvrsto naduvani balon Bernardove srećne samouverenosti izdušivao je na hiljadu rana. Bled, smušen, ponizan i nervozan, on se vrteo oko svojih gostiju, mucao nepovezane reči izvinjavanja, uveravajući ih da će idući put Divljak svakako doći, moleći ih da sednu i pojedu sendvič s karotinom, malo paštete s vitaminom, da popiju čašu lažnog šampanjca. Oni su jeli, ali njega su ignorisali; pili i sipali mu uvrede u lice, ili razgovarali o njemu, glasno i upadljivo, kao da ga i nema.
     "A sad, prijatelji moji" reče Kenterberijski arhipojac onim svečanim zvučnim glasom kojim je vodio svečanu službu na proslavama Fordovdana, "a sada, prijatelji moji, mislim da je vreme..." On ustade, spusti svoju čašu, očisti rukom sa svog prsluka od purpurne viskozne tkanine mrvice bogatog obeda i pođe vratima.
     Bernard polete kao strela da ga zadrži.
     "Zar baš morate, Arhipojče?... Još je rano. Ja sam se nadao da ćete..."
     Da, čemu se on sve nije nadao kad mu je Lenina u poverenju rekla da će Kenterberijski arhipojac doći ako mu se uputi pozivnica. "Znaš, on je u stvari jako simpatičan." I pokazala je Bernardu mali zlatni patent-zatvarač u obliku slova T; dobila ga je od Arhipojca za uspomenu na vikend koji je s njim provela u Pojaonici dijeceze. U čast Kenterberijskog arhipojca i g. Divljaka, objavio je Bernard svoj trijumf na svakoj pozivnici. Ali Divljak je od svih večeri izabrao baš ovo da se zaključa u svoju sobu, da mu viče "Hani!" i čak (sreća što Bernard nije razumeo jezik plemena Sunji) "Sons so tse-ns!" Ono što je trebalo da bude vrhunski domet u celoj Bernardovoj karijeri, ispalo je trenutak njegovog najdubljeg poniženja.
     "Ja sam se toliko nadao..." ponavljao je on mucajući, uprevši oči pune molbe i smušenosti u velikog dostojanstvenika.
     "Mladi moj prijatelju", reče Arhipojac tonom glasne i svečane strogosti. Zavladala je opšta tišina. "Daću vam jedan mali savet." On zapreti prstom Bernardu. "Pre nego što bude prekasno. Ali, ali koristan savet." (Glas mu postade zagroban.) "Popravite svoje ponašanje, mladiću, popravite svoje ponašanje." On načini znak T nad Bernardom i okrete se. "Lenina, dete moje", pozva on izmenjenim glasom, "pođite sa mnom."
     Poslušno, ali bez osmeha (potpuno nesvesna ukazane počasti) i bez vidljive radosti, Lenina krete za njim i iziđe iz sobe. Ostali gosti su ih sledili u razmacima koje je nalagalo poštovanje. Poslednji zalupi vrata. Bernard ostade sasvim sam.
     Probušen, potpuno izduvan, on pade u fotelju i, pokrivši lice rukama, zaplaka. Nekoliko trenutaka kasnije predomisli se i uze četiri tablete some.

     Gore u svojoj sobi Divljak je čitao 'Romea i Đulijetu'.

     Lenina i Arhipojac iziđoše na krov Pojaonice. "Požurite mladi moj prijatelju - hoću reći, Lenina", povika nestrpljivo Arhipojac sa ulaza u lift. Lenina, koja se za trenutak beše zaustavila da pogleda Mesec, spusti pogled i pohita preko krova da mu se pridruži.

     Naučna rasprava koju je Mustafa Mond upravo bio pročitao nosila je naslov 'Nova teorija biologije'. On je neko vreme sedeo, čela nabrana u razmišljanju, zatim uze pero i napisa preko prve strane: 'Autorov matematički tretman pojam svrhe nov i veoma inventivan, ali jeretičan, u odnosu na sadašnje društveno uređenje opasan i potencijalno subverzivan. Ne odobrava se za štampu.' On podvuče poslednje reči. 'Autora držati pod specijalnim nadzorom. Može se ukazati potreba za njegovim premeštanjem u Stanicu za pomorsku biologiju na Sv. Jeleni.' Šteta, pomisli on potpisujući se. Maestralno delo. Ali kad se jednom počnu dopuštati objašnjenja koja uzimaju svrhu kao osnovnu premisu - onda, Forda mi, ko zna kuda to može da odvede. Takve ideje mogu lako da potru dejstvo obrađivanja među nestabilnijim duhovima viših kasta - da im unište veru u sreću kao Najviše Dobro i navedu ih da umesto toga poveruju kako je cilj negde dalje, negde van sadašnje sfere ljudskog dohvata, da cilj života nije u održavanju stanja lagodnosti nego u nekom jačanju i prečišćavanju svesti, u nekom proširenju znanja. Što vrlo lako, razmišljao je Upravljač, može da bude istina. Ali nedopustiva u sadašnjim uslovima. On ponovo uze pero i ispod reči Ne odobrava se za štampu povuče još jednu crtu, deblju i crnju od prve, onda uzdahnu. Kako bi bilo lepo, pomisli, kad se ne bi moralo misliti o sreći!

     Zatvorenih očiju, lica koje je plamtelo u zanosu, Džon je deklamovao praznini:

     O, nek se uči luč od nje da sja!
     Misliš na licu noć je nosi ta
     Ko alem-kamen skup Ciganka kakva
     Na uhu svom. Za svaki dan ovakva
     Lepota nije, nit za svet: za jedne
     Raskošna odveć, skupa izvanredno za druge...
     Romeo i Đulijeta, I, 5 (prevod B. Nedića i V. Živojinovića).

     Na Lenininim grudima sijalo je zlatno T. Arhipojac ga nestašno dohvati i nestašno poče da vuče, da vuče. "Najbolje će biti", odjednom reče Lenina, prekinuvši dugu tišinu, "da ja uzmem dva-tri grama some."
     Bernard je u to vreme već zaspao dubokim snom i smešio se svom privatnom raju snova. Smešio se, smešio. Ali svakih trideset sekundi, neumoljivo, kazaljka za minute na električnom satu iznad njegove glave skočila bi unapred uz jedva čujan tik, tik, tik, tik... I dođe jutro. Bernard se ponovo nađe u blatu vremena i prostora. Do Centra se odvezao taksijem, u najmračnijem raspoloženju. Pijanstvo od uspeha beše izvetrilo; ponovo se nađe trezan u sebi samom; a suprotno od privremenog balona u toku poslednjih nekoliko nedelja, njegovo staro ja je izgledalo teže od okolne atmosfere, teže nego ikad ranije.
     Prema ovako izduvanom Bernardu Divljak, preko svakog očekivanja, ispolji veću prijaznost.
     "Sad ste bliži onom raspoloženju u kome ste bili u Malpaisu", reče on kad mu je Bernard ispričao svoju žalosnu priču. "Sećate li se našeg prvog razgovora? Ispred kućice. Sad izgledate kao što ste izgledali tada."
     "Zato što sam ponovo nesrećan; eto zašto."
     "Ja lično bih radije bio nesrećan nego ovako lažno srećan kao što ste vi."
     "E, ovo mi se dopada", jetko reče Bernard. "Tim pre što ste vi krivi za sve ovo. Niste došli na zabavu i zato su se sad svi okrenuli protiv mene." Znao je da je njegova optužba nepravična do apsurda; on priznade u sebi - kasnije, čak i naglas - da je istina ono što mu je Divljak rekao u odgovoru: da prijatelji koji se za takvu sitnicu pretvaraju u neprijatelje i progonioce nisu nikakvi prijatelji. No uprkos tom saznanju i tim priznanjima, uprkos tome što su mu podrška i simpatija njegovog prijatelja ostali jedina uteha, Bernard perverzno nastavi da gaji, uporedo sa sasvim iskrenim prijateljskim osećanjima, potajnu mržnju prema Divljaku, da smišlja kampanju sitnih osvet uperenih protiv njega. Gajiti mržnju prema Arhipojcu bilo je beskorisno; šefu Odeljenja za flaširanje ili pomoćniku Direktora odeljenja za predodređivanje bilo je nemogućno svetiti se. Kao žrtva, Divljak je za Bernarda posedovao ogromno preimućstvo nad ostalima stoga što mu je bio pri ruci. Jedna od glavnih funkcija prijatelja jeste da izdrži (u blažem i simboličnom obliku) kazne koje bismo želeli, ali ne možemo, da izvršimo nad našim neprijateljima.
     Bernardov drugi žrtvoprijatelj bio je Helmholc. Kad je, poražen, otišao i ponovo ga zamolio za prijateljstvo koje se, u svom sjaju, nije trudio da održi, Helmholc mu ga je pružio; i to ga pružio bez prekora, bez reči primedbe, kao da je zaboravio da su se ikad svađali. Dirnut, Bernard se istovremeno osetio ponižen ovom velikodušnošću - velikodušnošću utoliko izuzetnijom i stoga dublje ponižavajućom što nije dugovala ništa somi, nego samom karakteru Helmholcovom. Zaboravio je i oprostio Helmholc, onakav kakav je bio svakog dana, a ne Helmholc kakav postaje pod dejstvom pola grama some. Bernard je osetio odgovarajuću zahvalnost (bila je velika uteha ponovo imati prijatelja), a i odgovarajuću odbojnost (bilo bi zadovoljstvo osvetiti se na neki način Helmholcu za njegovu dobrotu).
     Prilikom prvog susreta posle zavade, Bernard otvori srce, ispriča mu sve o svojoj zloj sreći i prihvati utehu. Tek nekoliko dana kasnije on saznade, sa iznenađenjem i dubokim stidom, da nije jedini koji ima teškoća. Helmholc beše takođe došao u sukob s vlašću.
     "Sve zbog nekih stihova", objasni on. "Držao sam moj redovni kurs za treću godinu, viši krus emocionalne tehnologije. Dvanaest predavanja, od kojih je sedmo o stihovima. Tačnije, 'O upotrebi stihova u moralnoj propagandi i reklami'. Predavanja uvek ilustrujem mnoštvom praktičnih primera. Ovog puta sam im dao nešto što sam sam napisao. Sve same gluposti, razume se; ali nisam mogao da odolim." On se nasmeja. "Interesovalo me je da vidim reagovanje. Pored toga", dodade on ozbiljnim tonom, "hteo sam da sprovedem malčice propagande; da ih navedem da osete ono što sam je osećao dok sam pisao te stihove. Forde!" On se ponovo nasmeja. "Kakva se dreka digla! Na kraju me je pozvao dekan i zapretio da će me smesta otpustiti. Sad sam obeležen."
     "A o čemu su govorili ti stihovi?"
     "O samoći."
     Bernardove obrve pođoše naviše.
     "Ako hoćeš, izrecitovaću ti ih." I Helmholc poče:

     "Sastanak odbora održan juče,
     Maljice cele, a doboš razbijen.
     Ponoć u gradu, vreme se vuče,
     U vakuumu budilnik navijen.
     Stegnuta lica, sklopljena usta,
     Zaustavljene sve su mašine;
     Nekad puni sveta, sada pusti,
     Trgovi postaše carstvo tišine.
     Ćutnja sva se sada vesele,
     Plaču (koje tiho, koje glasno),
     Govore nešto - ali šta žele
     Nikako nije mi jasno.

     U odsustvu, recimo, Dženi,
     Odsustvu Egerije škrtice,
     Odsustvu njihovih grudi, ramena,
     Usana i, ovaj, trtice,
     Prisustvo raste, u tišini,
     Al' čije? pitam, i kojeg
     Apsurda koji, evo, čini
     Da nešto što ne postoji
     U prazne noći ipak se useli
     Opipljivije i jače no ono
     Sa čim se parimo u sobama belim -
     Al' zašto je ružno i gadosti sklono?

     Eto, to sam im naveo kao primer; a oni su me prijavili dekanu."
     "Nimalo se ne čudim", reče Bernard. "Ti stihovi direktno napadaju sve ono što su oni naučili u snu. Imaj u vidu da su im upozorenja protiv samoće ponovljena najmanje dvesta pedeset hiljada puta."
     "Znam. Ali hteo sam da vidim kako će delovati."
     Helmholc se samo nasmeja. "Čini mi se", reče on, poćutavši malo, "da tek počinjem da pronalazim nešto o čemu vredi pisati. Kao da tek počinjem da koristim onu moć koju osećam u sebi - onu dodatnu, skrivenu moć. Čini mi se da se to sada budi u meni." Bernardu se učini da je njegov prijatelj duboko srećan uprkos svim svojim nedaćama.
     Helmholc i Divljak se smesta sprijateljiše. I to tako srdačno da Bernard oseti oštar ubod ljubomore. U toku svih tih nedelja on nije dospeo do takve prisnosti s Divljakom kakvu je Helmholc uspostavio za trenutak. Posmatrajući ih, slušajući njihov razgovor, on je ponekad hvatao sebe u osećanju da žali što ih je sastavio.
     Stideo se svoje ljubomore i trudio se da je uguši naizmeničnim naporima volje i dozama some. Ali napori volje nisu uvek donosili uspeh; a u razmacima između soma-odmora neizbežno se vraćalo svakodnevno stanje. Odvratno osećanje mu se uporno vraćalo.
     Pri trećem susretu s Divljakom, Helmholc izrecitova svoje stihove o samoći.
     "Kako vam se dopada?" upita kad je završio.
     Divljak odmahnu glavom. "Čujte vi ovo", beše njegov odgovor; on otključa fioku u kojoj je čuvao knjigu koju su miševi izgrizli, otvori je i poče da čita:

     Neka ona ptica najglasnijeg poja
     S jedinog drveta Arabije cele
     Bude tužni glasnik, truba nevesela...

     Helmholc je slušao sa sve jačim uzbuđenja. Na reči "jedinog drveta Arabije cele" on se trže; na "drečavi vesniče", osmehnu se od iznenadnog zadovoljstva; na "svaka ptica tiranskog krila", krv mu jurnu u obraze; ali na "posmtrnu muziku" poblede i zadrhta od neke potpuno nove emocije. Divljak je čitao i dalje:

     I tako strava preplavi svojinu,
     Jer ispod 'ja' se nešto drugo krilo;
     Ni dva ni jedan sad već nije bilo
     Dvostruko ime prirode jedine.
     Razum sam sobom pomućen posta
     I vide podelu gde se opet spaja...

     "Forda slavimo, orgije pravimo!" reče Bernard, prekidajući čitanje glasnim, neprijatnim smehom. "Pa to je, prosto-naprosto, himna s Mise solidarnsoti." Svetio se svojoj dvojici prijatelja što više vole jedan drugog nego njega.
     Prilikom sledeća dva-tri susreta on je često ponavljao ovaj mali čin osvete. Sistem je bio jednostavan i, pošto je i Helmholca i Divljaka strašno pogađalo razbijanje i kaljanje omiljenog poetskog kristala, neobično efikasan. Najzad mu Helmholc zapreti da će ga udarcem noge u stražnjicu izbaciti iz sobe ako se još jednom usudi da ih prekine. Pa ipak je, za divno čudo, sledeći incident, najsramniji od svih, bio Helmholcovo delo.
     Divljak je čitao 'Romea i Đulijetu' naglas - čitao (pošto je sebe stalno video kao Romea a Leninu kao Đulijetu) glasom drhtavim od jakog uzbuđenja. Helmholca je scena prvog susreta dvoje zaljubljenih zbunila i zainteresovala. Scena u voćnjaku oduševila ga je svojom poetičnošću; ali izražena osećanja su mu bila smešna. Tako se sekirati oko toga hoće li čovek imati devojku ili ne - bilo mu je prilično smešno. Ali, ako se raščlani svaki verbalni detalj, kakva divna manipulacija emocijama!
     "U poređenju sa ovim starcem", reče on, "naši najbolji stručnjaci za propagandu ispadaju prosto smešni." Divljak se pobednički osmehnu i nastavi da čita. Teklo je, manje-više, dobro, sve dok u poslednjoj sceni trećeg čina Kapulet i njegova žena nisu počeli goniti Đulijetu da se uda za Parisa. Helmholc se vrpoljio u toku cele te scene; ali kad, u patetičnoj imitaciji Divljakovoj, Đulijeta zavapi:

     Zar samilosti među oblacima
     nema da vidi ponor jada mog?
     O slatka majko, ne oturaj mene:
     bar jedan mesec jednu nedelju
     odloži brak moj; ili ako ne,
     pripremi bračnu postelju za mene
     u grobu mračnom gde no Tibalt spi...
     Romeo i Đulijeta, III, 5 (prevod B. Nedića i V. Živojinovića).

     kad Đulijeta izgovori ovo, Helmholc pršte u neobuzdan grohot.
     Otac i majka (kakva groteskna vulgarnost!) koji gone svoju kćer da ima nekog koga neće! I ta glupača koja ne govori da se ima s nekim drugim koga (bar u tom trenutku) više voli! U svom skarednom besmislu situacija je bila neodoljivo smešna. Pođe mu za rukom, uz herojski napor, da zadrži sve veći pritisak svog osećanja za smešno; ali 'slatka majko' (u Divljakovom glasu drhtavom od bola) i pominjanje Tibalta, mrtvog a očigledno nekremiranog, kako rasipa sav svoj fosfor u grobu mračnom - to je bilo i suviše za njega. Smejao se i smejao dok ga je Divljak, bled od uvrede i besa, gledao preko svoje knjige koju, najzad, videvši da smeh ne prestaje, gnevno zatvori, posle čega ustade i, pokretom čoveka koji sklanja biser od svinja, zaključa je u fioku.
     "Pa ipak", reče Helmholc kad je, povrativši dovoljno daha da se može izviniti, smirio Divljaka toliko da je ovaj pristao da sasluša njegovo objašnjenje, "ja dobro znam da su ovakve smešne, sumanute situacije potrebne; ni o čemu drugom se ne može pisati zaista dobro. Zašto je taj stari bio tako dobar propagandista? Zato što je imao toliko bezumnih, ludački bolnih situacija zbog kojih se može uzbuđivati. Treba biti povređen i uznemiren; inače se ne može smisliti nijedna stvarno dobra, rendgenski prodorna rečenica. Ali ono sa očevima i majkama!" On odmahnu glavom. "Ja ipak ne mogu da ostanem ozbiljan kad se tako šta pomene. I ko se još može uzbuditi zbog toga hoće li neko imati devojku ili ne?" (Divljak se trže; ali Helmholc, koji je zamišljeno gledao u pod, ne vide ništa.) "Ne", zaključi on sa uzdahom, "to ne ide. Potrebne su nam neke druge vrste ludila i žestine. Ali kakve? Kakve? Gde se mogu naći?" On zaćuta; a zatim reče, odmahujući glavom: "Ne znam. Ne znam."