13.

     Iz sumraka u skladištu embriona izroni silueta Henrija Fostera.
     "Hoćeš li sa mnom večeras u taktil?"
     Lenina bez reči odmahnu glavom.
     "Ideš s nekim drugim?" Interesovalo ga je ko se od njegovog društva trenutno ima s kim. "S Benitom?" upita on.
     Ona ponovo odmahnu glavom.
     Henri primeti umor u purpurnim očima, bledilo ispod prevlake lupusa, tugu u uglovima grimiznih usana bez osmeha. "Šta ti je, da nisi bolesna?" upita on sa izvesnom strepnjom, bojeći se da nije, možda, u pitanju neka od šačice još neiskorenjenih zaraznih bolesti.
     Lenina još jednom odmahnu glavom.
     "Bilo kako bilo, trebalo bi da odeš doktoru", reče Henri. "Kod lekara treba svakodnevno ići - nikakva ti bolest onda neće prići", dodade srdačno i potapša je po ramenu, potkrepljujući hipnopedijsku izreku. "Možda ti je potrebna veštačka trudnoća", nabaci on. "Ili jedna intenzivna kura SDO. Kažem intenzivna, jer ovaj standardni surogat dubokih osećanja nije uvek..."
     "Za ime Forda", reče Lenina, prekidajući svoje uporno ćutanje, "prekini!" I okrete se svojim zanemarenim embrionima.
     Kako da ne, kura SDO! Da se slatko ismeje, kad joj ne bi bilo do plača. Kao da i bez toga ne pati od svojih ličnih DO! Puneći špric, ona duboko uzdahnu. "Džone", promrmlja ona za sebe, "Džone..." Zatim: "Forde! jesam li ovome dala injekciju protiv spavaće bolesti ili nisam?" Prosto nije mogla da se seti. Najzad reši da ne preuzima rizik dajući mu drugu dozu i pomače se uz tekuću traku do sledeće boce.
     Dvadeset dve godine, osam meseci i četiri dana posle tog trenutka, mladom i prespektivnom Alfa-minus guverneru u Mvanza-Mvanzi beše suđeno da umre od spavaće bolesti - prvi slučaj za više od pola veka. Uzdahnuvši, Lenina nastavi svoj posao.
     Jedan sat kasnije, u svlačionici, Fani Fanik je energično protestovala. "Pa to je krajnje glupo, dopustiti sebi da dođeš u takvo stanje, krajnje glupo", ponovi ona. "I to zbog čega? Zbog muškarca - jednog muškarca."
     "Ali ja hoću baš njega."
     "Kao da na svetu nema na milione drugih."
     "Ali ja neću druge."
     "Otkud znaš ako nisi probala?"
     "Probala sam."
     "Ali koliko?" upita Fani, prezrivo slegnuvši ramenima. "Jednog, dvojicu?"
     "Na tuceta. Ali nije pomoglo", odvrati Lenina odmahnuvši glavom.
     "Pa šta ćeš, treba biti uporan", poučnim tonom reče Fani. No bilo je očigledno da joj je vera u sopstvene recepte bila poljuljana. "Upornost i strpljenje često su bili ključevi mnogih uspeha."
     "A u međuvremenu..."
     "Ne misli na njega."
     "To ne zavisi od mene."
     "Onda uzimaj somu."
     "To i radim."
     "Pa onda produži."
     "Ali u međuvremenu mi se i dalje sviđa. Uvek će mi se sviđati."
     "E, ako je tako", odlučno reče Fani, "zašto ne uzmeš ti njega? Hteo on to ili ne."
     "Ali kad bi ti znala koliko je čudan!"
     "Razlog više da ne popustiš."
     "Lako je to reći."
     "Ništa ti njega ne slušaj. Pređi na delo." Fanin glas je bio kao truba; u tom trenutku kao da je držala predavanje Beta-minus tinejdžerkama u Kolu fordovskih sestara. "Dabome, pređi na delo - i to smesta. Ne časi ni časa."
     "Onda uzmi pola grama some; ništa ti drugo i ne treba. Ja sad idem da se okupam." Ona odmaršira vukući peškir.

     Zvonce zazvoni, i Divljak, koji je nestrpljivo iščekivao da Helmholc dođe (pošto se najzad rešio da ispriča Helmholcu o Lenini, nije mogao poneti da ma i za trenutak odloži svoje poveravanje) skoči i otrča do vrata.
     "Predosećao sam da ste to vi, Helmholce", povika on otvarajući.
     Na pragu je, u mornarskom odelu od belog svilenog acetata i beloj kapi, mangupski nakrivljenoj na levo uvo, stajala Lenina.
     "Oh!" reče Divaljak, kao da ga je neko udario iz sve snage.
     Lenini je bilo dovoljno pola grama da zaboravi na svoj strah i zbunjenost. "Zdravo, Džone", reče ona osmehnuvši se, i uđe pored njega u sobu. On automatski zatvori vrata i pođe za njom. Lenina sede. Zavlada dugo ćutanje.
     "Izgleda da ti nije previše milo što me vidiš, Džone", reče ona na kraju.
     "Da mi nije milo?" Divljak je prekorno pogleda, onda odjednom pade na kolena pred njom, uze Lenininu ruku i pobožno je poljubi. "Da mi nije milo? O, kad biste samo znali", prošapta on i, usudivši se da podigne pogled do njenog lica, nastavi: "Divotna Lenina, vrhunac vi ste, zaista, divote, a vredni ste i najvećeg blaga na svetu." Ona mu se osmehnu zavodnički nežno. "Vi ste savršeni", (naginjala se prema njemu rastvorenih usana), "savršeni, neuporedivi ste i stvoreni", (sve bliže i bliže), "od onog što je najbolje u svakog stvorenja." Bura, III, 1 (po prevodu dr M. Bogdanovića). Još bliže. Divljak odjednom skoči na noge. "I zato", reče skrivajući pogled, "zato sam hteo da prvo učinim nešto... mislim, da dokažem da sam vas dostojan. To, doduše, nikad neću moći da budem potpuno. No u svakom slučaju, da dokažem da vas nisam sasvim nedostojan.
     Hteo sam da učinim nešto..."
     "A zašto misliš da treba..." poče Lenina, ali ne dovrši rečenicu. U glasu joj se oseti razdraženost. Kad se neko naginje, sve bliže i bliže, rastvorenih usana - i odjenom se nađe, dok se trapavi vo diže na noge, nagnut nad prazninu - e pa, tu nesumnjivo, ima razloga da se bude razdražljiv, makar i s pola grama some u krvotoku.
     "U Malpaisu", smeteno je mrmljao Divljak, "treba joj doneti kuguarovu kožu - mislim, ko hoće da se ženi. Ili vučju."
     Lenina gotovo prasnu: "Ali u Engleskoj nema kuguara."
     "Čak i da ih ima", dodade Divljak sa iznenadnim prezirom i mržnjom, "ubijali bi ih iz helikoptera, verovatno, otrovnim gasovima, ili već tako nečim. Ja ne bih tako, Lenina." On se isprsi, osmeli se da je pogleda, i susrete oči pune ljutitog nerazumevanja. Zbunjen, on nastavi, sve smetenije: "Sve ću učiniti. Sve što mi kažete. Ima poslova bolnih - znate već. Ali težina njihova ističe zadovoljstvo što ga daju. Bura, II, 1. Tako je i sa mnom. Mislim, ako kažete, ja ću i podove čistiti."
     "Ali nema potrebe", zgranu se Lenina. "Kod nas postoje usisivači."
     "Ne, razume se da nije potebno. Ali neka poniženja se podnose plemenito. Bura, III, 1. Ja bih hteo da nešto podnesem plemenito. Zar ne shvatate?"
     "Ali ako već postoje usisivači..."
     "To nema nikakve veze."
     "I Epsilon-poluimbecili koji njima čiste", nastavi ona, "onda stvarno, zašto?"
     "Zašto? Pa radi vas, radi vas. Koliko da pokažem da..."
     "Ali, za ime Forda, kakve veze imaju usisivači sa kuguarima..."
     "Da pokažem koliko..."
     "Ili kuguari s tim što ti je milo što me vidiš..." Obuzimalo ju je sve veće ogorčenje.
     "Koliko vas volim, Lenina", izreče on gotovo očajnički.
     Kao zrak unutrašnje plime pokrenutog usihćenja, Lenini krv jurnu u lice. "Zaista, Džone?"
     "Ali nisam hteo da kažem", povika Divljak, kršeći ruke kao da mu je bol dostigao vrhunac. "Sve dok ne... Slušajte, Lenina, u Malpaisu, mladić i devojka se venčavaju."
     "Šta rade?" Razdraženost joj se ponovo uvuče u glas. Šta mu je sad?
     "Zauvek. Zakunu se da će do smrti živeti zajedno."
     "Odvratno!" iskreno se užasnu Lenina.
     "Preživeti spoljnu lepotu, duhom koji se obnavlja brže no što krv stari." Troil i Kresida, III, 2.
     "Šta?"
     "Tako je i kod Šekspira. Ako razvežeš čvor njene nevinosti pre no što svi sveti obredi potpunim i svetim..." Bura, IV, I.
     "Džone, molim te kao Forda, ne govori gluposti. Ne razumem ni reči. Prvo usisivači, sad opet čvorovi. Poludeću od toga." Ona skoči na noge i, kao da se plašila da će joj pobeći fizički kao što je pobegao i duhom, uhvati ga za zglob na ruci. "Odgovori ti meni na ovo: da li ti se zaista sviđam ili ne?"
     Za trenutak nastupi tišina, zatim on reče vrlo tiho: "Volim te više nego išta na svetu."
     "Pa dobro, zašto onda ne kažeš?" povika ona, a ogorčenje joj je bilo toliko duboko da ona zabode svoje oštre nokte u kožu na njegovom zglobu. "Umesto što mi tu pričaš o čvorovima, i usisivačima, i kuguarima, i što me već nedeljama teraš u očajanje."
     Ona pusti njegovu ruku i ljutito je odgurnu.
     "Da mi se toliko ne sviđaš", reče ona, "bila bih besna na tebe."
     I odjednom mu se njene ruke nađoše oko vrata, on oseti mekotu njenih usana na svojima. Tako divno meke, tako tople i električne da mu neizbežno dođoše u pamet zagrljaji iz Tri nedelje u helikopteru. Ooh! ooh! stereofonska plavuša i aah! nadstvarni crnac. Užas, užas, užas... on pokuša da se oslobodi, ali Lenina ga zagrli još jače.
     "Zašto mi nisi rekao?" prošaputa ona, zabacujući glavu da ga pogleda. Pogled joj je bio nežno prekoran.
     "Ni najmračnija pećina, najzgodnije mesto", (poetski je grmeo glas savesti), "najjača napast zloga duha našeg, moju čast u požudu pretvoriti neće. Bura, IV, 1. Nikad, nikad!" zaključi on.
     "Ludi mali!" govorila je ona. "Toliko sam te želela. A ako si i ti želeo mene, zašto nisi...?"
     "Ali, Lenina..." pobuni se on, i kad ona smesta skloni ruke s njega i ustuknu za korak, on pomisli za trenutak da je shvatila nemušti znak koji joj je dao. Ali kad ona otkopča svoj opasač za fišeklije od belog veštačkog laka i pažljivo ga obesi preko naslona stolice, on poče da sumnja.
     "Lenina!" poplašeno ponovi on.
     Ona podiže ruku do visine grla i učini dug vertikalan pokret; njena bela mornarska bluza rascepi se odozgo do dole; sumnja se zgusnu u previše, previše čvrstu izvesnost. Aluzija na Hamleta ("Ovo previše, previše čvrsto meso..."); prim. prev.
     "Lenina šta to radiš?"
     Zip, zip! Njen odgovor je bio nem. Ona iskorači iz svojih mornarskih pantalona širokih pri dnu nogavica. Njen patent-kombine bio je bledoružičast kao školjka. Arhipojčevo zlatno T visilo joj je na grudima.
     "Jer ove bradavice koje kroz šipke prozorske probijaju muške oči..." Timon Atinjanin, IV, 3. Reči koje su pevale, grmele, začaravale, učiniše je dvostruko opasnijom, dvostruko zavodljivijom. Nežne, nežne, ali toliko prodorne! Probijaju i buše razum, potkopavaju odluku. "Najjače zakletve samo su slama na vatru u krvi. Uzdrži, uzdrži se, jer inače..." Bura, IV, 1.
     Zip! Ružičasta okruglina se razdvoji kao ravno presečena jabuka. Ona mahnu rukama, podiže desno stopalo, zatim levo: patent-kombine je ležao beživotan i kao izduvan na podu.
     Još u čarapama i cipelama, i mangupski nakrivljenoj okrugloj kapi, ona pođe prema njemu. "Dragi. Dragi! Da si samo ranije rekao!" Ona pruži ruke.
     Ali umesto da i sam ispruži ruke i kaže "Draga!" Divljak prestravljeno ustuknu, mašući rukama prema njoj, kao da tera neku nametljivu i opasnu životinju. Četiri koraka natraške i on se nađe priklješten uza zid.
     "Srećo!" reče Lenina, stavi mu ruke na ramena i pripi se uz njega. "Voli dok me ne zaboli." I ona je znala stihove napamet, znala reči koje su pevale, bile mađija i odjekivale kao udaranje u bubnjeve: "Dok ne padnem", ona zatvori oči, a glas joj se spusti do sanjivog mrmora, "dok ne padnem sva u komu. Ljubi, mazi u ekstazi..."
     Divljak je ščepa za zglobove, strže joj ruke sa svojih ramena, odgurnu je grubo na dužinu ruke.
     "Jao, boli me, boli... oh!" Ona odjednom ućuta. Od straha beše zaboravila bol. Otvorivši oči, videla je njegovo lice - ne, ne njegovo, nego lice okrutnog neznanca, bledo, izobličeno, uzdrhtalo od nekog nezdravog, neobjašnjivog besa. Prestravljena, ona prošaputa, "Šta ti je, Džone?" On ne odgovori; one ludačke oči nije skidao s njenog lica. Ruke koje su joj držale zglobove drhtale su. On je disao duboko i isprekidano. Ona odjednom začu tih do nečujnosti, ali stravičan škrgut njegovih zuba. "Šta ti je?" gotovo zavrišta ona.
     Kao da ga je njen krik probudio, on je dohvati za ramena i prodrmusa. "Droljo!" povika on. "Droljo! Bestidna bludnice!" Otelo, IV, 2.
     "Jao, nemoj, ne-moj", pobuni se ona glasom koji je zbog drmusanja bio groteskno drhtav.
     "Droljo!"
     "Mo-olim te!"
     "Besramna droljo!"
     "Bo-olje gram ne-ego..." poče ona.
     Divljak je odgurnu tako snažno da se ona zatetura i pade. "Odlazi", povika on, preteći se ispravivši nad njom, "gubi mi se sa očiju dok te nisam ubio!" On steže pesnice.
     Lenina podiže ruku da zaštiti lice. "Nemoj, Džone, molim te nemoj..."
     "Požuri, brže!"
     Ne sklanjajući ruku ispred lica i prateći zaplašenim okom svaki njegov pokret, ona ustade. I još pognuta, još zaklanjajući glavu, zalete se prema kupatilu.
     Zvuk onog žestokog udarca koji je ubrzao njen odlazak odjeknuo je kao pucanj iz pištolja.
     "Jao!"
     Lenina polete napred.
     Bezbedna, zaključana u kupatilu, imala je vremena da natenane razgleda svoje povrede. Leđima okrenuta ogledalu, ona izvi glavu. Gledajući preko levog ramena, videla je otisak otvorenog dlana kako se, jasan i grimizan, ističe na sedefastoj puti. Ona nežno protrlja masnicu.
     Napolju, u drugoj sobi, Divljak je koračao gore-dole, marširao, marširao uz bubnjeve i magijske reči. "Carić to radi, ona mala, zlatna muva pred mojim očima se pari..." Kralj Lir, IV, 6 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića). Reči su mu grmele u ušima terajući ga u ludilo. "A ni tvor, ni uhranjeni pastuv se sa više pohote plahe ne odaju njoj. Oni su niže pojasa kentauri a gore žene. Samo do pojasa pripada bogovima, a niže njega sve đavolje je, tu je pakao, tu tama, sumporna jama, oganj, žar i smrad, fuj, fuj, pih, pih! Daj mi unciju mošusa, dobri apotekaru, da namirišem maštu." Kralj Lir, IV, 6 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića).
     "Džone!" osmeli se tihi umiljati glas iz kupatila.
     "O korove! Što si tako milo lepa i slatka mirisom da čulo tobom zaboli. Je l' za to stvoren lepi lik i ova divna knjiga, da se na njoj napiše 'kurva'? Gle, mesec žmuri, nebo stiska nos..." Kralj Lir, IV, 6 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića).
     Ali njen parfem je još lebdeo oko njega, sako mu je bio beo od pudera kojim je odisalo njeno kadifasto telo. "Bestidna bludnice, bestidna bludnice, bestidna bludnice." Neumoljivi ritam je udarao sam od sebe. "Bestidna..."
     "Džone, mogu li da dobijem svoje stvari?"
     On pokupi pantalone zvonastih nogavica, bluzu, patent-kombine.
     "Otvori!" naredi on, udarajući nogom u vrata.
     "Neću." Glas je bio uplašen i izazovan.
     "Pa kako onda hoćeš da ti ih dam?"
     "Gurni ih kroz ventilator iznad vrata."
     On postupi po njenom predlogu i vrati se svom nemirnom koračanju po sobi. "Bestidna bludnice, bestidna bludnice. Đavolska pohota debelom trticom i krompirastim prstom..." Otelo, IV, 2 (prevod S. Stefanovića).
     "Džone."
     "Šta je?" grubo upita on.
     "Hoćeš da mu daš moj Maltusov opasač?"
     Lenina je sedela i slušala korake u drugoj sobi, pitajući se, dok je slušala, koliko bi on još mogao da ovako gazi gore-dole, hoće li morati da sačeka dok on ne iziđe iz stana, ili da li bi bilo bolje sačekati još malo dok mu ludilo ne popusti, pa onda otvoriti vrata kupatila i izleteti napolje.
     Ova njen mučna razmišljanja prekide zvonjenje telefona u drugoj sobi. Koračanje najednom prestade. Ona ču Divljakov glas kako razgovara s tišinom.
     "Halo."
     . . . . . . . .
     "Da."
     . . . . . . . .
     "Jeste, ukoliko se ne izdajem za drugoga."
     . . . . . . . . .
     "Jeste, zar me niste čuli? Divljak na telefonu."
     "Šta? Ko je bolestan? Razume se da me interesuje."
     . . . . . . . . .
     "A je li ozbiljno? Je li joj stvarno zlo? Idem smesta..."
     . . . . . . . .
     "Nije više u svom stanu? Kuda je odnesena?"
     . . . . . . . .
     "Za ime boga? Koja je adresa?"
     . . . . . . . .
     "Park Lejn broj tri - je li tako? Tri? Hvala."
     Lenina ču škljocanje slušalice vraćene na mesto, zatim užurbane korake. Neka vrata se zalupiše. Zatim tišina. Je li stvrano otišao?
     Uz beskrajne mere opreznosti ona odškrinu vrata za četvrt inča, pogleda kroz otvor, ohrabri se videvši prazninu, odškrinu još malo i proturi glavu, najzad uđe u sobu na prstima, zaustavi se nekoliko seknudi, dok joj je srce snažno udaralo, osluškujući, osluškujući, onda se zalete do ulaznih vrata, otvori, kliznu kroz njih, zalupi, jurnu. Osetila se bezbednom tek kad se našla u liftu i već spuštala niz njegov bunar.